Живот пише драме

НАГЛАВАЧКЕ У ГЛЕЧЕР

Пред очима му се отворила празнина. Била је то пукотина  дубока преко двадесет метара. Чинило му се да лети сатима, а у питању је било свега неколико секунди. Онда је ударио о дно.

Око шест сати поподне тог 22. јуна прошле године двадесетшестогодишњи Тејлор Гиблер и његов пријатељ Мет Смит нашли су се на успону до врха планине Бејкер у америчкој савезној држави Вашингтон. Ова планина је заправо угашени вулкан и позната је по томе што је већи део године прекривена снегом. Успињали су се обележеном стазом, па одлучили да скрену и мало скрате успон. Тај део јесте био стрмији и готово потпуно прекривен ледом, али је обећавао неколико сати уштеде.
   Тако су се три сата касније нашли на глечеру Истон. Утом се подигао ветар. Носио је кристале леда коју су их ударали по лицу. Готово да су имали осећају да их засипају жилети. Навукли су маске и наставили. Урлали су кроз мећаву, покушавали да се договоре шта ће и како ће. Да ли да наставе или да се врате? Мет је оклевао, док је Тејлор сматрао да би требало да наставе. Пред полазак је проверио временску прогнозу. Тамо је била најављена олуја, али и да ће кратко трајати. Требало би да се разведри за неколико минута. Зато, наставиће ка врху. Није му дуго требало да убеди и Мета.
   Брзо се испоставило да су метеоролози погрешили. Ветар је био све јачи. Није било стазе. Или ју је снег замео. Нигде нису видели трагове других планинара. Морали су да прте стазу кроз већ дубок снег. Понегде су упадали до појаса. Сваки корак био је све тежи и напорнији. Тејлор би повремено погледао на сат. Дебело су каснили. Више није долазило у обзир да урлају. Комуницирали су преко радија, иако су били удаљени свега десетак метара.
   Два сата касније, Мет је чуо глас преко радија. Тејлор је јављао:
   – На врху сам.
   А био је удаљен свега седам или осам метара. Били су везани конопцем, али због олује нису могли да се виде. Минут касније, придружио му се на врху. Мало су се одморили, на температури у дебелом минусу. Потом су кренули у спуштање. Висинска разлика била је готово две хиљаде метара.

На ивици глечера нашли су се пет сати касније. По повољном времену било би им потребно можда сат и по. Оно што је следило било је далеко лакше, најтежи део спуста био је иза њих. Срећни, одвезали су конопце и скинули крампоне с обуће. Тејлор је пришао ивици. Само што је погледао преко, осетио је да нешто испод њега крцка. Комад снега се одломио испод његове чизме. Проклизао је, махао рукама. Пијук који је држао спречавао га је да одржи равнотежу. Тејлор је полетео, наглавачке.
  У лету је некако успео да забоде пијук у лед. Испоставило се да то није била чврста површина, већ она прекривена снегом. А снег растресит, па пијук није могао лепо да се забоде и задржи га на литици. Или да макар успори пад. Клизао је петнаестак метара, обузет мишљу да ће ускоро да се заустави. Мора да наиђе на неку избочину. Неколико секунди касније, осетио је ударац. Заиста, постојала је избочина, само што је у питању била стена. Одлетео је даље од литице. Пред очима му се отворила празнина. Била је то пукотина у глечеру, дубока преко двадесет метара. Чинило му се да лети сатима, а у питању је било свега неколико секунди. Онда је ударио о дно.
   Кроз главу му је пролетело да се макар зауставио. Потом, да осећа ноге. За дивно чудо, ништа га није болело. Покушао је да помери руке. Лева рука и раме су одбијали послушност. Претпоставио је да је на неки начин повредио главу. Чуо је неки глас. Убрзо је схватио да га то Мет дозива преко радија. Потврдио да је жив, рекао где се налази и да може да се креће. Или да макар тако мисли. Потом је покушао да устане. Стравичан бол му је прострујао целим телом. Замрачило му се. Као да му се мозак полако гасио. Потом све брже. Помислио је да умире. Сву преосталу снагу улагао је у то да прича с Метом. Потом да не заспи. Ипак, опхрвао га је сан.

За то време, Мет је гледао преко ивице глечера. Покушавао је да уочи пријатеља, негде на дну. На несрећу, конопац је остао смотан у Тејлоровом ранцу. Није могао лако да се спусти до дна. Ипак, пажљиво се пребацио преко ивице и полако кренуо наниже.
   Пола сата касније нашао се на последњем усеку изнад дна. Полако је привирио преко ивице и видео Тејлорово тело. Главу није успео да примети. Тек онда је схватио да овај мора да се онесвестио, па му је глава некако завршила под леденом водом која је потицала од отопљеног леда. Готово да је у питању био мали водопад. Урлао је, покушавао да га дозове. Овај се није одазивао. Из очаја га је гађао комадићима леда. Коначно, видео је да се овај мрда.
   Тејлора је пробудио неки ударац. Тек онда је схватио да му се глава налази под слапом ледене воде. Чуо је да га неко дозива. Требало му је неколико секунди да схвати где се налази и ко то урла. Успео је да разуме да мора да навуче капуљачу. Извукао је главу испод слапа и поступио како му је Мет наложио. Потом је притиснуо СОС дугме. Чак је смогао снаге да се свађа. Тврдио је да му помоћ није потребна, да може сам да се успентра из пукотине. Био је у делиријуму. И даље му се мрачило пред очима. Рука га је ђаволски болела. Једва да је успевао да направи покрет.
   Тада се и Мет створио поред њега. Подигао га је, ослонио на лед. Извадио је конопац из Тејлоровог ранца и покушао да направи вез за извлачење. Брзо су схватили да то не долази у обзир.
   Било је неопходно да конопац прође испод повређене руке, а сваки покрет чинио је да Тејлор урла и готово се онесвести од бола. Мораће да смисле нешто друго.
   Мет је покушавао да га натовари на леђа, али тако се никада не би извукли. Остало је само једно решење. Он ће да испредњачи, да секиром и пијуком урезује степенике, на које ће Тејлор полако да се пење. Овом се и даље мутило пред очима, али је макар могао да распозна понешто, сасвим довољно да прати пријатеља у успону уз степенике у леду.

Напредовали су полако. Мет је правио нове и нове степенике, секира и пијук су стварали паклену буку, али се надао да ће то колико-толико Тејлора да одржи будним. Летели су комади леда. Свако мало се окретао и гледао где му је пријатељ. А овај се полако пео, степеник по степеник, корак по корак. Застајао је да се одмори. Када је био при врху, погледао је нагоре. Видео је испружену руку. Мет се већ пребацио преко ивице. Дограбио је здраву Тејлорову руку и извукао и њега. Опружили су се на леду, колико да дођу до даха. Брзо су схватили да опасност није прошла.
   Било им је јасно да је Тејлор на ивици да упадне у хипотермију. Мет га је умотао у свако парче одеће које су имали у ранчевима. Чак је од прекривача за ранац направио неку врсту рукавица, како би Тејлор додатно утоплио шаке. Одлучили су да се врате на стазу. А на путу их је чекала још једна краћа ледена литица.
   Поновили су поступак. Мет је предњачио, клесао степенике, док га је Тејлор пратио. И даље су напредовали полако, за сваки корак им је требало неколико минута. Требало им је неколико сати да савладају и ту литицу. Онда су наишли на спасиоце.
  Касније, у болници, дежурни лекар се клео да никада није видео гори прелом надлактице. Приликом пада, Тејлор је успео да извали раме, оштети нерве и искида лигаменте. Ипак, лекари су некако успели све да врате на место. Следећих месец дана патио је од повремених несвестица.
   Нешто касније, сетио се да погледа свој паметни сат, који је бележио стање организма. У тренуцима непосредно после пада забележио је да је број откуцаја срца био тек нешто више од двадесет. Толико је био близу смрти.