Живот пише драме

НАДАРЕНОСТ ИЗ НЕСРЕЋЕ

Озбиљне повреде мозга неретко остављају тешке последице. Ипак, понекад преживљене несреће помажу појединцима да изненада развију скривене способности које су им до тада биле непознаница.

Погрешна процена Дерека Амата умало га је коштала живота. Стајао је на ивици базена и дозивао пријатеља да му баци фудбалску лопту. Скочио је како би је ухватио а затим се бацио у воду, заборављајући да је овај део базена плићи. Ударио је главом о бетонско дно, али, срећом, није изгубио свест. Ошамућен и избезумљен, некако је успео да изађе из  базена. Био је убеђен да је вода која му се сливала низ образе крв која је потекла од силине ударца. Пао је у наручје пријатеља који су дотрчали да му помогну.
  Тридесетдеветогодишњака из Јужне Дакоте одмах су одвезли у болницу где су лекари утврдили да је доживео тежак потрес мозга. Последице ударца постале су очигледне после неколико недеља. Слух му је био оштећен за око 35 одсто, изгубио је памћење и трпео свакодневне главобоље. Међутим, најчуднија промена десила се пет дана после несреће.
   Амато је био у посети пријатељу када је приметио електричну клавијатуру која му раније вероватно не би привукла пажњу. Без размишљања је сео и почео прстима да прелази преко дирки. Иако никад није свирао клавир, чинило се да тачно зна шта ради. Мелодија је била складна и није промашио ниједну ноту. Осврнуо се и погледао пријатеља Рика који га је све време ћутке слушао. Видео је да је заплакао од узбуђења.
   Охрабрен његовом реакцијом, наставио је да свира још шест сати, све до јутра,  кад се коначно вратио кући. Амату музички инструменти нису били потпуна непознаница. Сетио се средње школе и разних огледа с музиком. У то време научио је да свира ритам гитару. Ипак, клавир га никад није посебно занимао. Логично му се наметнуло питање: како је, из чиста мира, стекао нову вештину?

Одговор је покушао да нађе на интернету. Истраживање га је довело до доктора Даролда Треферта, стручњака за савантизам. Познат и као синдром саванта, ово стање подразумева урођени или стечени ментални поремећај услед ког појединци достижу висок ниво умних способности или надарености. Амато је свој нови таленат повезао с повредом главе и одлучио да напише писмо доктору Треферту. Некадашњем професору на Универзитету у Висконсину ствари су одмах биле јасне: Амато је, по његовом мишљењу, био један од ретких људи са синдромом саванта.

Дерек након опоравка није могао да сузбије порив за свирањем. Дешавало се да се пробуди из дремке и осети како врховима прстију лупка по бутинама, као да су дирке клавира. Убрзо је купио клавијатуру јер се без ње осећао узнемирено. Преплавила га је енергија коју је могао да ослободи искључиво свирањем. Понекад није излазио из куће неколико дана. Стварао је нове мелодије, покушавао да докучи одакле му навиру ноте и једино у тим тренуцима био је потпуно смирен.
    Схватио је да је музика оно чему треба да посвети остатак живота. Снимио је албум, музику за документарни филм и сарађивао с познатим уметницима као што је џез гитариста Стенли Џордан. За стручњаке он је један од ретких примера како несрећа може да донесе и нешто добро.
У свету је познато само око 90 случајева оних који су после повреде мозга наједном развили неку, чини се надљудску, вештину. Неки су постали сјајни математичари, даровити сликари, музичари, или су открили да имају фотографско памћење. Доктор Треферт верује да су у нашем мозгу скривене бројне вештине које су код многих притајене и никад не избију на површину. Када је у питању савантизам, која ће се од тих вештина развити, умногоме зависи од места повреде.
Тако је, рецимо, Џејсон Паџет, продавац душека из Такоме, после несреће која га је задесила испред једног ноћног клуба, стекао необичне математичке способности. Паџета су претукла два мушкарца и оставила га на улици с јаким потресом мозга. Након тога, почео је да види „пикселизоване” слике, односно призоре попут мозаика, на најчуднијим местима – у води, или зрацима сунца који су се пробијали кроз гране дрвећа.
   Паџет није разумео њихов смисао, али га је нешто терало да почне да их црта. Захваљујући физичару који је случајно видео једну од његових скица, Паџет је сазнао да заправо црта фрактале. Фрактал је, како дефиниција каже, геометријски лик који може да се разложи на мање делове тако да је сваки од њих, макар приближно, умањена копија целине.
  Алонзо Клемонс постао је уметник сасвим случајно, још у детињству. После повреде мозга стекао је нову вештину. Било је довољно да баци поглед на животињу на телевизији и да је затим изваја до најситнијих детаља.  Његове скулптуре данас су познате широм света. Нажалост, озбиљне повреде главе код особа са синдромом саванта доводиле су и до лоших последица. Због сметњи у развоју, Клемонсов квоцијент интелигенције је између 40 и 50.  Паџет пати од опсесивно-компулзивног поремећаја, па за сат времена опере руке најмање 20 пута.  Дереку Амату често се пред очима појављују ситни бели и црни квадрати који му ремете вид, а због јаких главобоља више пута се дешавало да изгуби свест.
  Неки лекари открили су знакове савантизма и код особа с Алцхајмеровом болешћу. Деведесетих година прошлог века, доктору Брусу Милеру син једног од пацијената поверио се да је његов отац одједном постао опседнут сликањем. Још чудније је било то што је све боље сликао иако су му се симптоми болести погоршавали. Доктор Милер је био сумњичав све док му син није послао очев цртеж. Било је неоспорно да  пацијент, некадашњи пословни човек који се никад  није бавио уметношћу, поседује изузетан дар и да је посебно волео да користи жуту и љубичасту боју.
   Милер је решио да истражи да ли постоје слични случајеви. До 2000. године имао је прилику да се сусретне с 12 пацијената који су имали неуродегенеративне болести, а који су и поред тога развили надареност у различитим областима. Док је, с једне стране, болест лоше утицала на делове мозга повезане с говором, памћењем, свешћу о времену и простору, то се није одражавало на способности појединаца да изненада покажу уметничке вештине.