ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

НА КРИЛИМА ВЕТРА

Били су убеђени да ће за неколико тренутака бити на копну. Олуја је била далеко, а онда се разиграла...

Јутро 25. априла 2015. године било је потпуно мирно. Тек понеки дашак ветра. Једрилице су кружиле по заливу Мобил у Алабами, САД. Чекао се почетак годишње регате. Међу њима је била и „Кајла”, шест метара дугачки катамаран, чија је два трупа спајало ојачано платно. Тако је наликовала трамболини. По њој су скакутали Рон Гастон и Хана Блалак,  вежбајући да одржавају равнотежу, с обзиром на то да никад раније нису заједно пловили. А и били су необична посада.
   Педесетогодишњи Рон пловио је већ деценијама. Двоструко више него што је Хана имала година. Ова петнаестогодишњакиња никада раније није крочила на једрилицу. Али је  веровала Рону, био јој је као отац. Његова кћерка Сара била јој је најбоља другарица. И она је била на води. Пловила је са стрицем Џимом.
   У регати је учествовало 125 бродова. Пријављено је 475 чланова посаде, и сви су чекали да судија огласи почетак трке, заказан за 9:30. А скоро два сата раније, на сајту јахтинг клуба појавило се обавештење које се тицало трке. Стајало је да је због погоршања времена регата отказана. Већ у 8:10 председник клуба огласио је да ће се такмичење одржати, а да је оно обавештење објављено грубом грешком. Неки бродови већ су се удаљили, па је потрајало док су се вратили на почетне положаје. Зато је трка одложена за сат времена. Утом је стигло и упозорење метеоролошке службе. Овог пута било је право. Огласили су да олује стижу са запада, а поподне би требало да протутње преко залива. Биће јаке и зато ваља бити опрезан. Од трке су одустале посаде свега осам пловила.
   Рон је размишљао шта да ради. Изгледало је да ће олуја стићи у залив тек после четири сата по подне, а до тада ће се трка увелико окончати. А биће времена да се врате у матичну луку, неколико километара даље. Зато, напред!

Када је пуцањ означио почетак трке, једрилице су готово полетеле. Ветар се знатно појачао, па су скипери гледали да што више користе ту снагу. „Кајла” је била међу првима. На отвореном мору Хана је слушала Ронове заповести. Осећала се као да ту припада. Претицали су једрилице које су испредњачиле. Свако мало махнула би неком познанику на другом броду. Само им је измицао Ронов брат. Његов катамаран деловао је недостижно. Онда се ветар још појачао, Рон га је добро ухватио у једра и „Кајла” је била на челу трке.
   Око два сата по подне стигли су на циљ. Хана је погледала назад и насмејала се. Ронов брат био је макар минут иза њих. Победили су!

Давнашњи је обичај да, када екипе заврше такмичење, уплове у луку, где победник добија трофеј. Сви остају ту ноћ у Мобилу, прослављају. Ипак, браћа Гастон одлучила су да одмах отплове кући. Остали су их следили. Надали су се да ће да преваре олују. Има времена, стићи ће до матичних лука. То је свега неколико километара пловидбе. Већ тада су видели како се навлаче облаци са запада. Мало ће да покисну, шта да се ради. Испоставило се да су потценили природу.
   Нису знали да је олуја прешла три државе док је стигла до Мобила. Све јача. То су ускоро осетили и такмичари.
   Рон и Хана били су близу матичне луке. Тада је пукло први пут. Видели су муње. Рон је стигао само да викне ка Хани:
   – Не пипај било шта метално!
   Више се ништа није чуло од пуцања громова и хука мора. Збили су се на палуби. Киша их је шибала. Нису видели ни једрилице удаљене свега неколико стотина метара. Као да су нестале иза завесе. Олуја се стуштила на њих тако брзо и јако да им је деловало као да се налазе у малој сивој соби. Нема хоризонта, нема неба, нема обала. Нема ничега. Потом се ветар појачао. Брзина од око 120 километара на сат била је блиска урагану. Рон и Хана нису имали када да спусте једра.
   Прамац „Кајле” излетео је из воде. Неколико тренутака катамаран је стајао на крми, а онда се сурвао на страну. Рон је помислио да је срећа што је на том делу залива вода плитка, али се убрзо предомислио. Јарбол се забио у блато и преломио. У том превртању Хана је одлетела у воду.
   Видео ју је како главом удара о део јарбола. Онесвестила се. Рон је и даље успевао да се одржи на преврнутом катамарану. Ипак, морао је да скочи у воду и спасава девојку.

У следећем тренутку био је у мору, између брода и Хане. Дограбио ју је једном руком, док се другом држао за конопац који је чудом још био закачен за пловило. И осетио је како га брод носи. Преврнут на страну, сада је палуба од платна хватала ветар као једро. Готово да му ишчупа руку из рамена. Морао је на тренутак да пусти Хану. Брод га је вукао са собом, све даље од девојке у несвести. Имао је избор: да пусти конопац или да остави Хану да се удави.
   Није размишљао ни секунд. Брод се удаљио, ношен ветром, док је он пливао ка девојци. Дограбио ју је, покушавао да је освести. Неколико тренутака касније, отворила је очи. Питала се где су, зашто све око њих тутњи. Имали су прслуке за спасавање, али су их стално поклапали таласи високи три–четири метра. Претили су да их раздвоје и подаве. Загрлили су се из све снаге. Хана је забила главу у Ронов прслук. Тражила је ваздушни џеп, да може макар мало да удахне ваздух а да јој вода не улази у уста и нос.
   Педесетак километара северније, Филип Мекманара приводио је крају своју прву смену као припадник Обалске страже. На монитору је пратио олују која се надвила над Мобил. Преко радио-везе непрестано су стизали позиви за помоћ. Није знао шта да ради. Неколико пута звао је надређене, тражио наређења. Коначно, неко је одлучио да се покрене масовна операција спасавања. А то значи да се креће са копна, из ваздуха и са воде. У помоћ су кренули сви расположиви бродови Обалске страже, дигло се неколико хеликоптера, а теренци су се размилели по обали залива.

Рон и Хана и даље су били насред залива. Дуже од пола сата борили су се да се одрже на површини. Олуја никако да умине. Неколико пута покушали су да пливају ка обали. И сваки пут би их таласи враћали, понекад и гурали испод површине. Већ су били на измаку снага.
   Хана је почела да збија шале. Једино то јој је остало:
   – Изгледа да нећемо стићи кући на вечеру. Да ли да се јавимо и обавестимо их, да не кувају?
   Онда је Рону синуло. Посегао је у џеп прслука и извадио водоотпорни телефон. Потпуно је заборавио да га је ставио тамо, чим је олуја почела. Одмах је покушао да позове помоћ. Није му успевало, прсти су му били искасапљени. Додао је телефон Хани. Одржавао ју је на површини, док је она звала. Јавио се дежурни:
   – Каква вам помоћ треба и где сте?
   – Ми смо у заливу Мобил.
   – Близу залива?
   – Не, господине. Усред залива, у води.
   Следећи сат Хана је осматрала плава светла патролних чамаца. Преко телефона их је наводила, док ју је Рон држао изнад површине.
   Када су их припадници Обалске страже коначно извукли на сигурно, Хана је питала:
   – Овај брод неће да се преврне?