Живот (ни)је бајка – Глен Гулд, пијаниста

МЕТЕОР КОЈИ ЈЕ ОСТАВИО ТРАГ

Славног канадског уметника карикатуристи су приказивали како свира клавир носа забоденог у дирке, седи на смешној столичици и занесено певуши. Колико је тај опис одговарао истини?

   Због свестране и даровите природе Глен Гулд запамћен је као врстан пијаниста, композитор, оргуљаш, писац, музиколог. У свом раду одважно је рушио устаљена правила – „читао је” музику, мењао ритмове, свирао на клавиру дела написана за оркестар, снимао и монтирао на необичан начин... Бунтовнички приступ животу и стваралаштву донео му је надимак „Џејмс Дин класичне музике”.
   Рођен је 25. септембра 1932. године у Торонту, у породици која је веома волела музику. Његови родитељи су сваке суботе и недеље певали и свирали у цркви, док је деда био рођак чувеног композитора Едварда Грига. Већ у трећој години, према мајчином упутству, научио је да чита ноте. И часове клавира савладао је веома лако, па је кроз неколико година почео да наступа на приватним забавама, а касније и у пратњи црквеног хора. Као „чудо од детета” постао је познат и омиљен у читавом крају. Када је једног дана присуствовао Хофмановом концерту са оркестром, запао је у усхићено расположење, а дивни звуци одјекивали су му у глави и по повратку кући. Касније се сећао: „Одједном сам био Хофман. Био сам очаран.”

Чудесна столица

   Школу је похађао нередовно, јер су родитељи закључили да музика мора да буде на првом месту. У то се уклопила његова заљубљеност у радио и помно праћење преноса из Метрополитен опере и наступа Њујоршке филхармоније. Само на основу слушања напамет је научио Бетовенов клавирски концерт број 4 у Г-дуру! С непуних десет година похађао је Краљевски конзерваторијум музике у Торонту и на завршном испиту добио највишу оцену. Одлично се снашао у наступу са симфонијским оркестром и учењу свирања оргуља. Прихватио је савет професора да одбаци држање „послушног и досадног ђачића” и храбро зарони у свет музике. Међутим, у обичној школи није се истицао успехом, јер је од књига најчешће проучавао географски атлас. Када је видео како се вршњаци подсмевају једном „дудуку”, јако се уплашио: код куће је попио таблету за смирење, што му је прешло у опасну навику.
   Као младић волео је аутомобиле, бродове, природу... Од градске гужве склањао се у породични летњиковац на обали језера Симко, северно од Торонта, где га је чекао стари „чикеринг” клавир. Читао је књиге Томаса Мана и Ничеа, а речи славног филозофа о бесмислу живота без музике осећао је целим бићем. С фотографским памћењем све чешће је вежбао свирање у мислима, уверен да се на тај начин задржава свежина и непосредност извођења. Маштао је да постане и композитор, а Јохана Себастијана Баха истицао је као „највећег архитекту звука који је икад живео”.
   Након једног пада повредио је кичму, па му је отац 1953. године направио посебну столицу, која се подешавала вијцима причвршћеним на ногаре висине тридесет центиметара. Већ на првим пробама закључио је да са ниског седишта и из близине постиже већу тачност удара по диркама. Од своје „помоћнице” више се није раздвајао, чак ни када се после двадесет година похабала од употребе. Са причом „што ближи клавирским диркама, ближи Баху” постао је љубимац штампе. Осим чињенице да савршено свира, новинаре су занимале његове „откачене” навике и ношење рукавица без прстију и чарапа различитих боја. Године 1955. млади Глен Гулд важио је за познату концертну и радио-звезду у читавој Канади.
   Уследио је одлазак у САД, где је у Вашингтону и Њујорку требало да освоји публику и критичаре. Исте године снимао је Бахове „Голдберг варијације”, при чему је осетио некадашњи занос. Године 1957. одржао је прву и последњу турнеју по Совјетском Савезу, на којој је постигао изванредан успех. Пошто се његова плоча већ налазила у продаји, у издању музичке куће „Мелодија”, бројни обожаваоци нагрнули су да га чују. Уметник се у сали „Дворјански двор” у Лењинграду појавио са својом чувеном столицом, док је на проби скинуо сако, изуо ципеле, укључио малу грејалицу. Све се поновило и у Москви. Изведени репертоар Баха и Брамса одушевио је публику и музичке зналце. Многи су тврдили да при његовом свирању Баха за клавиром замишљају Баха главом и брадом. Угледни пијаниста и педагог на Конзерваторијуму „Чајковски” у Москви Хајнрих Нојнхаус после концерта узвикнуо је: „Бах се роди!”
   Од маја 1957. до септембра 1959. године Глен Гулд успешно је сарађивао са Берлинском филхармонијом, којом је дириговао чувени Херберт фон Карајан – после шест концерата критичари су га назвали „потпуним генијем”. У међувремену је на једном наступу повредио прст, па је постао преосетљив и сличан умишљеном болеснику. Месецима је избегавао да се рукује, а када га је техничар клавира потапшао по леђима, доживео је прави шок! Дуго се жалио на болове и умор, чак је помињао тужбу против музичке куће. Због јаке зимогрожљивости почео је да носи капут, шешир и рукавице чак и по топлом времену: тако одевеног усред лета полиција га је ухапсила на Флориди као скитницу. Од таквих догађаја смиривао се музиком, али и у таблетама које је гутао попут бомбона.



   Године 1962. одважио се да на оргуљама изведе Бахову „Уметност фуге”, иако је дело компоновано за клавир. Снимање је почео у англиканској цркви Свих светих у Торонту, а завршио у капели Теолошког института у Њујорку. Говорио је да му и сам поглед на оргуље даје жељу за „суманутим импровизацијама”. Исте године записао је:
   „Циљ уметности је да током читавог живота постепено ствара стања задивљености и ведрине.”
   Међутим, све јасније запажао је да такмичарски дух у уметности утиче на губљење нежности.
   А онда је на врхунцу славе, у тридесет другој години, престао са извођењем концерта! Те наступе упоредио је са гладијаторским играма, борбом, циркуском атракцијом, масовним забавама које у себи носе површност и помодарство. Са уверењем да лепота музике може да се доживи само у самоћи или тишини, смислио је „Гулдов план за укидање аплауза и свих других реакција публике”. Маштао је да га примени у будућности: тада би слушаоци у дворани могли да се стопе са музиком и забораве на извођача. Иначе, његови обожаваоци жалили су што се повлачи после око двеста концерата у каријери, броја који неки пијанисти достигну за две године.

Свирање главом

   Решен да пред микрофоном и камерама „клеше звук” и сачува га за вечност, Глен Гулд је каријеру наставио уз „Радио Канаду” и музичку кућу „ЦБС Рекордс”. Након буке и гужве коју је трпео као звезда, једва је дочекао миран рад у студију. Снимио је дела Баха, Брамса, Моцарта, Штрауса, Вагнера, Бизеа, Сибелијуса и радовао се што ће плоче моћи да се преслушавају безброј пута. Понекад је током свирања несвесно тонуо у занос, па се клатио, мрштио, певушио и мумлао – објашњавао је да извођење доживљава као „љубавну причу са самом музиком”.
   Од 1960. године користио је исти клавир, који је након пада из камиона, по мишљењу мајстора, „звечао” и „звучао као клавсен (чембало)”. Међутим, задржао је баш ту „алатку у служби духа”, јер је у њој препознао неки јасан и прозрачан тон. Пре свирања дуго је проучавао ноте, уз речи: „Не свира се клавир прстима, већ главом.” Бахова дела волео је да изводи и на синтисајзеру, јер га је електроника одушевљавала. У међувремену је својим навикама додао и квашење прстију топлом водом „због циркулације” и испијање литра кафе „за смирење”.
   Године 1965. сарађивао је са славним виолинистом Јехудијем Мењухином, а некада се трудио и да сам подражава читав оркестар. У радио-емисијама направио је портрете Арнолда Шенберга, Рихарда Штрауса, Леополда Стоковског, Пабла Касалса. Урадио је и бројне телевизијске програме: изјављивао је да би радо читао и вести у Дневнику, али да би изазвао побуну водитеља. Када би пожелео да „зазвуче стара времена” враћао се на акустичан звук, који је описивао као „грозоморан, али забаван”.
   Три радио-документарца посветио је истраживању духовности – први о северу Канаде, други о становницима Њуфаундленда, трећи о Менонитима из Манитобе. У „Замислима у северу” требало је да скрати снимак петнаест минута, али одлучио је да се гласови преклапају, као што се то дешава у стварности. У другој емисији представио је мушкарца и жену док разговарају, а иза њих се чује шум мора: уверљиво је спојио особе које се нису познавале, нити икада среле. У трећем остварењу описао је „боравак у завичају белог медведа” и људе који у дивљој природи чувају своје наслеђе.
   У тој трилогији пресликао је и личне особине. Јер, током времена стекао је снажну потребу за самоћом: знао је да се вози до удаљене обале Горњег језера, како би у миру што боље бележио своје мисли. Док је објављивао текстове у новинама, маштао је да постане књижевник: поручивао је да прима критике за сваки вид свог рада, осим за писање.

Тајни живот

   Као паметан, образован, духовит и учтив, могао је да стекне широк круг пријатеља. Међутим, клонио се гужве, а посебно монденског друштва и „пијанистичких разговора”. Свој љубавни живот држао је у строгој тајности, па је чак отпустио кућну помоћницу „због трачарења”. Године 1967. започео је везу са уметницом Корнелијом Фос, коју је упознао у Лос Анђелесу као супругу свог колеге. Пет година налазио се у „савршеном троуглу”, јер се развод брака није назирао. Пошто се његова драгана доселила са двоје деце, да би била у близини, редовно су се виђали. Заљубљени Глен писао је у дневнику и писмима да му сваки минут романтичне и страствене везе представља „чисти рај”. И током играња са Корнелијином децом и псом показивао је најдивније особине, али је у самоћи бринуо и проверавао да ли га неко уходи и трује.
   Године 1971. напустио је Радио Канаду и основао свој студио у хотелској соби у Торонту. Ноћу је радио, а дању спавао и одмарао. Умео је у глуво доба (око два, три сата ујутру) да зове познаника телефоном: након разговора о новостима, пуштао му је музику или читао шта је написао. Затим је одлазио у ресторан, где је наручивао јела без меса, најчешће кајгану. Жудео је за животом без притиска славе и није хтео да га више „рефлектор стреља”. Временом је све мање водио рачуна о лепој одећи, а због снажних главобоља пио је додатне лекове и појачавао терапију музиком.
   Говорио је да музика може да олакша све невоље, јер има моћ да храбри, уздиже, води ка напретку. Приликом свирања тежио је да спојем заноса и разума постигне утисак спокоја и бестелесности: тврдио је да у тим тренуцима време не постоји и да може да верује у загробни живот. Закључио је да су људи, у време владавине радија и телевизије, добили прилику да размишљањем себе учине „боголиким”. У технологији је видео пут ослобађања и напретка музике.
   Као композитор истакао се делима „Гудачки квартет” и „Фуга”, а урадио је и музику за филмове „Кланица пет” и „Ратови”. Године 1981. снимио је своју последњу радијску емисију, у којој је читао књигу омиљеног јапанског писца Нацуме Сосекија „Свет на три ћошка”.
  Пред крај живота постао је опседнут „Метаморфозама” Рихарда Штрауса, на које је мислио свакодневно: њиховим свирањем опростио се са овим светом. Недуго затим у сну је добио тежак мождани удар и кроз недељу дана преминуо у болници, пошто је четвртог октобра 1982. године отац одлучио да га искључе са апарата за одржавање живота. На тужном помену, у Цркви Светог Павла, окупило се скоро три хиљаде обожавалаца да му одају почаст. После свечане музике пуштен је његов нови снимак „Голдберг варијација”, који се још није налазио у продаји.

* * *

   Мноштво докумената нађених у стану и хотелској соби спаковано је у сто двадесет кутија и смештено у Легат Глена Гулда у Народној библиотеци у Отави. У Торонту је касније основана истоимена фондација. Чувању сећања на „најважнијег виртуоза на клавиру 20. века” прикључио се и писац Томас Бернхард: 1983. године у роману „Губитник” описао је главног јунака који пати и страда због поређења са недостижним генијем. И многи стручњаци изузетно су оценили славног пијанисту, способног да током свирања „поново ствара” и помера границе класике.
   Чудесни и јединствени Глен Гулд на крају је упоређен са метеором који је пролетео музичким небом и оставио неизбрисив траг.

Број: 3389 2017.
Аутор: Весна Живковић