Живот (ни)је бајка – Бети Пејџ, фото-модел

ЛУТКА С НАСЛОВНЕ СТРАНЕ

Звали су је „краљица пин-апа”, „црни анђео”, „девојка са савршеном фигуром”. За друге је пак била „озлоглашена Бети Пејџ”.

Одрастала је у веома скромном и смерном окружењу у граду Нешвилу. У њеној протестантској породици поштовали су се ред и обавезе, па је млада Бети после развода родитеља водила рачуна о млађој браћи и сестрама и стизала да буде ученица за пример. Била је друга у својој генерацији, водила је дебатни тим, сањала да једног дана постане учитељица. Живот као да није много марио за њене планове. Убрзо је запловила у брачне воде. Љубав је била кратког века, и после три године, разведена и вођена сасвим другачијим стремљењима, Бети одлази у Њујорк, где почиње каријеру пин-ап модела.
   Све се десило случајно. Шетала се плажом на Кони ајленду и запала за око њујоршком полицајцу Џерију Тибсу који се у слободно време бавио фотографијом. Препознао је у њој одличан „материјал” и, не тражећи ништа заузврат, замолио је Бети да му дозволи да је фотографише. Полицајац ће бити упамћен по једној врло важној појединости у биографији пин-ап краљице. Управо је Тибс тај који наговорио Бети да носи шишке како би покрила високо чело, а баш те шишке касније ће постати њен лични печат, заједно са продорним плавим очима и заводљивим осмехом.

Машти на вољу

   Пин-ап фотографије, у време када је Бети почињала каријеру, продавале су се „испод руке”. Није било пристојно гледати голишаве девојке у јавности. Постојали су посебни клубови обожавалаца. Постери су били намењени само за њихове очи и нису смели да их каче било где. Чланови клуба имали су привилегију да наручују тематске фотографије са омиљеним девојкама, наравно, уз дебелу новчану надокнаду. Бети је преко ноћи постала њихова миљеница.
   Позирала је без икакве задршке, понашала се на снимањима као у природном окружењу. Високе потпетице, необични кожни костими, оскудан доњи веш, позе довољно провокативне да распале машту, понекад и бич у руци, тек да покаже своју женску превласт – тако су отприлике изгледале њене најпродаваније слике. А штампале су се у огромним тиражима. Што су постајале омиљеније, фотографије су све више привлачиле пажњу чланова америчког Конгреса који су их гласно осуђивали. Неко је морао да одговара. Током судског процеса 1957. године уништене су многе слике и видео-снимци. Срећом, неки негативи и траке сакривени су на време.
   Кад се прашина довољно слегла, одабрана екипа наставила је са редовном производњом пин-ап фотографија. Бети је најчешће сама шила гардеробу и бирала шминку јер је имала истанчан осећај за оно што би гледаоцима могло да се свиди. И док је, како је касније говорила, било много занимљивије провести дан испред фото-апарата него бити нечија секретарица, Бети је потајно желела да постане нешто више. Холивуд и глума били су њен сан. Видела је себе на великом платну поред глумаца као што су Ерол Флин или Берт Ланкастер. Урадила је пробне снимке за један велики амерички студио, али живот јој је опет покварио планове. Поред неколико улога у филмовима прављеним за онај исти клуб обожавалаца, Бети није постигла ништа значајно.
   Широј јавности постала је познатија захваљујући часопису „Плејбој”. Чувени Хју Хефнер тек је две године уређивао часопис, али већ је имао увежбано око за лепе девојке. Бети се појавила у божићном издању 1955. године, носећи само капу Деда Мраза. Фотографије су направиле праву пометњу, изазвавши бујицу признања, али и осуде. Тада је добила и титулу најлепше пин-ап девојке на свету. Хефнер је био међу онима који су јој се дивили, па је и много касније имао само речи хвале за њу:
   „Била је секс-симбол и изузетна дама која се публици представила на прави начин. Привлачна, али не вулгарна. Имала је осећај за камере, за моду, зато је оставила толики траг у популарној култури.”

Вртоглав пад

   Само неколико година после успешног појављивања у „Плејбоју”, Бети је наједном напустила светла рефлектора. Дуго се није знало шта се дешава са некадашњом краљицом. Јавност је брзо нашла надахнуће у новим, млађим девојкама. Познато је да се Бети окренула Богу и да је ишла на предавања о библијским питањима на неколико америчких колеџа. Жеља јој је била да као мисионарка отпутује у Африку и помаже тамошњем становништву. Чудан заокрет у каријери, рекли би многи. Не и они који су се озбиљније бавили биографијом пин-ап иконе. Тек касније откривене су нимало ведре појединости из њеног живота проведеног у сенци.
   После још два пропала брака, почела је да израња њена тамна страна. Због здравствених тегоба децу није могла да има. Сама, психички све неуравнотеженија, често је долазила у сукоб са комшијама у Калифорнији, где се коначно настанила. Један од тих окршаја могао је трагично да се заврши. У расправи са станодавком, због неплаћених рачуна, Бети је у једном тренутку потегла нож. Био је то први од неколико нервних сломова. Одведена је у установу за душевно оболеле, где је након прегледа лекара утврђено да болује од шизофреније. Провела је у болници двадесет месеци. Повратак „на слободу“ значио је и да поново нема никога да прати њено душевно стање. Последице су опет биле готово кобне – још један напад на станодавку. Бети је ухапшена, прегледана и због болести пуштена.

УМЕТНОСТ НА ЗИДОВИМА

Енглески израз пин-ап (pin up – окачити, најчешће на зид) почео је да се користи 1941. године и односио се на фотографије женских модела у заводљивим позама. Међу њима је било професионалних манекенки, али и познатих глумица. Фотографије су се често појављивале на календарима, у часописима и на разгледницама. Педесетих година почело је масовно штампање постера сa пин-ап девојкама.

   У то време многи су већ били заборавили на тамнокосу девојку са шишкама. Осамдесетих је њен лик поново оживео. Девојке је привукла мода једне прохујале декаде, па су почеле да се шминкају и фризирају као Бети. Мушкарци су поново са дивљењем гледали њене облине. А некадашња краљица, осамљена, није ни знала да се око ње ствара својеврстан култ.
   Живела је на ивици егзистенције, једно време чак у дому за бескућнике. Одбила је неколико позива новинара и телевизијских екипа. Тек 1993. године пристаје на један телефонски разговор. Жалила се на вишак килограма, неофарбану косу и недостатак свих других атрибута који су је некада красили.
   „Желим да ме људи запамте онакву каква сам некада била. Нико не би волео да види своје идоле остареле и оронуле”, објаснила је новинару зашто не жели више да стане пред камере.
   У овом и још неколико ретких разговора у којима се обратила јавности, Бети је увек бранила своју каријеру пин-ап модела.
   „Никада нисам имала намеру да шокирам људе, нити сам веровала да радим нешто што на било који начин може да промени или угрози друштво у ком живимо. То сам једноставно била ја, и не могу да замислим да сам живела на било који други начин”, поверила се својим обожаваоцима.
   О последњим годинама пин-ап иконе врло мало се зна. Уз Бети је остала само неколицина блиских пријатеља. Један од њих био је агент Марк Рослер, који је децембра 2008. године медијима пренео тужну вест – Бети је преминула у болници од последица срчаног удара. Поштоваоци популарне културе и заносних женских облина и данас је дижу у небеса и имају обичај да кажу:
   „Мерилин Монро је имала узор. Била је то Бети Пејџ. Али пре Бети, није постојао нико сличан.”