Живот (ни)је бајка – МИЛОШ ФОРМАН, редитељ

ЛЕТ ИЗНАД СОПСТВЕНОГ ГНЕЗДА

Побегао је од тенкова у завичају и снимио, поред осталог, сјајни филм против неких других тенкова на неком другом крају света...

Пре него што је постигао светску славу живот чешког редитеља био је довољно буран да заслужи дугометражни филм. Милош Форман (1932–2018) остао је у детињству без мајке и очуха страдалих у нацистичким логорима, напустио је домовину под притиском комунистичког режима, а прве дане у САД провео сломљен од потиштености. Судбина је хтела да се почетком седамдесетих сретне с глумцем Мајклом Дагласом, након чега је почео да снима „Лет изнад кукавичјег гнезда”, остварење које ће му донети уметничко признање ван Европског континента.
   Мирне дане раног детињства провео је у родном граду Чаславу, у тадашњој Чехословачкој. Мајка Ана водила је летњи хотел, уз подршку Рудолфа Формана, за ког је дечак дуго веровао да му је билошки отац. Током нацистичке окупације остао је без њих. Нацисти су најпре ухапсили Рудолфа, под сумњом да ради за покрет отпора, након чега је умро у логору у Немачкој. Исту судбину доживела је и Ана 1944. године у Аушвицу. О дечаку су од тада бригу водили два ујака и неколико пријатеља. Временом је открио да му је стварни отац заправо јеврејски архитекта Ото Кон, али је ипак задржао презиме свог очуха, Рудолфа Формана. Истину му је открила Јеврејка која је са његовом мајком била у Аушвицу.          

За флашу пива

   По завршетку Другог светског рата Форман је почео да открива наклоност према уметности. Уписао је школу у бањском граду Подјебради, где су ученици били и будући писац и политичар Вацлав Хавел (1936–2011), као и два будућа редитеља, Иван Пасер и Јежи Сколимовски. Најпре је желео да постане позоришни продуцент. Театар је заволео захваљујући брату Павелу који је као сликар радио са једном позоришном трупом. То је био и његов први сусрет са шоу-бизнисом. Школовање је наставио на академији у Прагу, где је студирао за сценаристу. Купио је камеру и почео да снима причу о позоришту „Семафор”, омиљеном у Прагу. Први озбиљнији посао био је режирање документарног филма „Конкурс” (1964), као и неколико комедија током шездесетих година. Већу пажњу привукли су филмови „Љубави једне плавуше” (1965), и „Гори, гори, моја госпођице” (1967), којим је поткачио тадашњу власт и њене установе.
   Од тренутка када се определио да буде диригент иза камере, Форман је потајно стремио једном циљу – одласку у САД. Прави тренутак да се одсели из земље, 1968. године, био је улазак јединица совјетског блока у Чехословачку. У то време боравио је у Паризу, где је покушавао да заврши преговоре за први филм ван Чехословачке. Имао је толико замисли да није знао коју пре да изабере. Једна од њих био је филм „Америка”, по роману Франца Кафке. На крају се договорио с продуцентима да то буде комедија „Свлачење” (1971), и отпутовао у САД. Холивудски првенац прошао је толико лоше да је редитељ на крају студију остао дужан 500 долара. 
   Обесхрабрен неуспешмим почетком у новој земљи, Форман се удаљио од света. Недеље је преспавао у њујоршком хотелу „Челси”, дружећи се повремено са неколицином чешких досељеника. Дешавало се да је преживљавао са једним доларом дневно, колико му је било довољно за један оброк и флашу пива. И поред свега, није му падало на памет да се врати у Чехословачку. У таквом стању затекао га је Мајкл Даглас, с понудом да режира филм „Лет изнад кукавичјег гнезда” (1975). Редитељ је касније открио да је тада био толико потиштен да је спавао безмало 23 сата дневно. Захваљујући Дагласу и продуцентима који су осетили да је он прави избор за екранизацију истоименог романа Кенета Елтона Кизија, точак среће се окренуо. Прича која прати дешавања у психијатријској болници друга је у историји кинематографије која је освојила Оскара у свих пет главних категорија: за најбољег глумца, глумицу, режију, најбољи филм и прилагођен сценарио.

Химна против рата

   Данас један од најпознатијих мјузикла у историји Холивуда „Коса” (1979), био је следећи којим се Форман представио као велики уметник. Мало је недостајало да посао прихвати редитељ Џорџ Лукас, почетком седамдесетих, али се испоставило да је Чех био као створен за овај задатак. Лукас је тада већ радио на „Америчким графитима” (1973), остварењу које је Форман касније много пута стављао на листу омиљених филмова и спомињао у интервјуима. „Коса” се као позоришни комад изводила на Бродвеју од 1968. до 1972. године. (У београдском „Атељеу 212” играла се од 1969. до 1973. године). Као и у случају „Кукавичјег гнезда”, било је неопходно да се прича прилагоди великом платну. 
   Редитељ је унео неке измене које су више одговарале његовој замисли ове антиратне приче. У средишту радње су двојица мадића, једна девојка и хипи покрет. Младић из унутрашњости Клод Буковски (Џон Севиџ), долази у Њујорк после регрутације за одлазак у Вијетнам. Током обиласка града прикључује се групи хипика чији је вођа Џорџ Бергер (Трит Вилијамс), и успут да се заљубљује у Шилу (Беверли Д'Анђело), девојку из вишег сталежа. После заједничких пустоловина Клод одлази у војну базу у Неваду, спреман да отпутује у Вијетнам. Шила успева да уговори тајни састанак, а Бергер им помаже понудивши се да обуче Клодову униформу и заузме његово место на следећој прозивци. Овај пријатељски чин претвара се у судбоносну прекретницу у животу хипика – по хитном наређењу војници се пакују и укрцавају на авион који их вози у рат, а са њима и Бергер који у Клодовој униформи.
   Форман пре премијере није знао шта га чека. Веровао је да ће се публика поделити на оне који су подржавали америчку владу током рата у Вијетнаму и оне који су били против. На крају су превагнули гледаоци који су заволели и филм и музику. Форман је као велику победу доживео и то што је војска допустила да завршне сцене снимају у једној од база. Како је сам изјавио, „Коса” је учинила да већина људи схвати да жели мир, без обзира на то да ли су из рата изашли као победници или као поражени.
   Јавност је занимало ово остварење још док је трајало снимање, па Форман није имао тешкоћа да сакупи статисте за потребе одређених сцена. Више од 20.000 људи појавило се на снимању песама „3-5-0-0” и „Дај нам сунца!”, која је постала својеврсна антиратна химна.

Муке по Амадеусу

   Свету музике Форман се вратио пет година касније, када је у филму „Амадеус” (1984) приказао живот славног аустријског композитора Волфганга Амадеуса Моцарта (1756–1791). Да би прича била што уверљивија, одмах је одбацио замисао да се у главној улози појави неки познати холивудски глумац. То је објаснио речима: „Тешко ће неко да се уживи у Моцартов живот ако је пред њим Дастин Хофман”. Зато је изабрао америчког глумца Томаса Хулса који је пре тога играо углавном у телевизијским филмовима и серијама. Прича је испричана из угла композитора Антонија Салијерија кога тумачи Ф. Мари Ејбрахам.
   Редитељ је добио прилику да поново снима у Чехословачкој. Навикнут на рад без забране у САД, морао је прво да се припреми на то да ће државна безбедност пратити сваки његов корак. Разлог зашто су власти уопште прихватиле да се филм снима највећим делом у Прагу, били су пре свега долари. И док су га званичници гледали као издајника који је побегао на други континент, грађани су га дочекали са одушевљењем, као победника који је коначно могао да ствара уметност какву је желео.

МЕЂУ ЗВЕЗДАМА

   Милош Форман снимио је укупно 17 филмова, написао 13 сценарија, а у улози глумца опробао се девет пута. Лични живот био му је буран као и филмска каријера. Женио се три пута и за собом оставио четворицу синова. Америчко држављанство добио је 1975. године.
   Повремено је држао предавања о филму на Универзитету Колумбија. У слободно време волео је да пише поезију, а објавио је и аутобиографију 1994. године.
   Оставио је велики траг у Чехословачкој, па је тако у родном Чаславу отворен биоскоп који се зове „Кино Милоша Формана”. И један астероид добио је по њему име, 1996. године.

   После премијере „Амадеуса” неки од биографа, који су наводно знали све о Моцартовом животу, замерили су Форману и сценаристи Питеру Шејферу што су музичког генија приказали као приученог тупана који се смеје као да је неурачунљив. Редитељ се није обазирао јер му је жеља управо и била да композитора прикаже као и свако друго људско биће. Када је у питању „Реквијем”, сви су дали све од себе. Два главна глумца вежбала су по неколико сати дневно клавир и дириговање. Како је Хулс имао захтевнију улогу, шест месеци се припремао да научи све композиције које су се нашле у филму. Тако је за једну сцену научио да свира наопачке.

 Нећу-хоћу

   Критичари су убрзо заборављени јер је филм доживео велики успех. Публици се свидео портрет „блесавог” генијалца, а освојио је и Америчку филмску академију. „Амадеус” је предложен чак 11 Оскара – добио је статуу у осам категорија, па је тако Форман други пут проглашен за најбољег редитеља.  И Хулс и Ејбрахам били су предложени за најбољу мушку улогу, што се никада раније није десило. Награду је добио Ејбрахам за улогу Салијерија.
   Када му је почетком деведесетих понуђено да екранизује причу о Ларију Флинту, озлоглашеном оснивачу и власнику еротског часописа „Хастлер”, Форман је одбио без много размишљања. Претпоставио је да сценарио захтева снимање превише раскалашних сцена, на шта није био спреман. Тек када је уживо упознао главног јунака заинтересовао се за причу, и резултат њихове сарадње био је филм „Народ против Ларија Флинта” (1996) који је публика оберучке прихватила. Главна улога донела је Вудију Харелсону номинацију за Оскара, а Форману за режију.
   У још два филма бавио се животима познатих личности – у  „Човеку на месецу” (1999) приказан је легендарни амерички комичар Енди Кауфман, а у „Гојиним духовима” шпански сликар Франсиско Гоја (1746–1828). То је уједно било и последње остварење чешког редитеља који је преминуо у априлу 2018. године у граду Ворен у Конектикату.