Живот пише драме

ЛЕО ЈЕ СТИГАО ИЗ МРАКА

Слетевши с пута, аутомобил се зауставио на шинама. Кад се освестио, возач је схватио да не може да се извуче, а управо наилази захуктали теретњак.

Макс Линднер је својој супрузи довикнуо из аутомобила да ће се вратити пре мрака. Био је 1. март 1978. године. Жива у термометру кретала се око нултог подеока и снег је још покривао планине на северу Вермонта, америчке савезне државе у којој су живели.
   По природи уредан и веома поносан на свој нови аутомобил, који је набавио одмах по одласку у пензију, Макс није хтео ништа да ризикује – трудио се да му возило увек буде исправно. И пошто није био задовољан обавезном сервисном провером грејног система, одлучио је да ауто одвезе у други сервис, удаљен десетак километара.
   Пут број седам убраја се у најпрометније саобраћајнице у овој области. Тог дана на њему није било ни трага снега и леда.
   Пошто је закључио да су услови за вожњу добри, расположени Макс дао је гас и упутио се према југу.

Кад се нашао на кривини изнад једне удолине, изненада га је заслепила светлост одбијена од великог камиона који му је долазио у сусрет. Погледавши мало боље, Макс је с чуђењем закључио да је камион прешао на његову страну и да иде право на њега. Збуњен и преплашен, скренуо је удесно и покушао да се заустави на ивици пута – високо изнад железничких шина. У том тренутку камион је пројурио поред њега и готово га окрзнуо. Макс је изгубио контролу над возилом и оно је полетело низбрдо.
    Истог дана теретни воз „Нова Енглеска” кренуо је из Портланда с 80 вагона хартије, хемијских производа и животних намирница. После заустављања у Фичбургу, где су му додате још две локомотиве, крцати конвој наставио је према западу, прошао кроз тунел Хусак и зауставио се још једном у Северном Адамсу. Одатле је кренуо ка северозападној граници Вермонта. Било је тачно 15.30 часова. За који минут требало је да уђе у државу Њујорк.
   Линднеру је из уста и носа текла крв, јер му је вилица повређена и неколико зуба сломљено. Док је, уз велике напоре, покушавао да сачува свест, схватио је да се налази на шинама.
   Знао је да теретни воз може сваког тренутка да наиђе, а то је значило да што пре мора да изађе из аутомобила. Његов труд је, међутим, био узалудан – није успевао ни да се помакне. Сигурносни појас, који му је при слетању с пута помогао да се одржи у седишту, сад му је био велика сметња јер никако није успевао да га откачи. Уз то, брава на вратима била је закочена.
    Ухватио га је паничан страх: пруга на том месту прави завој и машиновођа ће моћи да га види тек с раздаљине од неколико метара.

На северној станици, иза окуке у подножју планине, шездесетшестогодишњи Лео Памбјанки завршио је оправку ручице на вратима свог аутомобила и спремао се да отпутује даље, кад се зачула шкрипа кочница – на паркинг је пристигла једна жена.
   – Док сам ишла низбрдо, видела сам неки аутомобил на шинама. Нешто мора да није у реду – довикнула је она Леу.
   Памбјанки је погледао с неверицом и упитао:
   – Има ли неког у аутомобилу?
   – Заиста не знам. Извините, журим! – узвратила је, слегнувши раменима и пуним гасом наставила даље.
   Лео је без оклевања обавестио службу помоћи на путевима и полицију. Нешто му ипак није дало мира, па је одлучио да све сам извиди. Возећи пажљиво успоном, све време је гледао према прузи. Ништа није примећивао. Што је више одмицао, успон је бивао све виши тако да је пруга, најзад, потпуно нестала с видика. Окренуо је волан и пошао натраг. Преглед околине сад је био много бољи.
   Чим је на прузи угледао возило, укочио је и стрчао низ насип. За воланом је седео човек сав у крви и пригушено јаукао. Сви Леови покушаји да отвори врата до возача остали су безуспешни. Срећом, врата с друге стране успео је да отвори.
   – Померите се мало на ову страну! – довикнуо је унесрећеном.

Макс му је мимиком дао до знања да не може. Био је висок и прилично дебео. Лео је помислио да би му требало доста времена и труда само да помакне човека с места и да је боље да сачека хитну помоћ.
   – Помозите ми, молим вас! – завапио је Линднер.
   Лео није имао куд. Увукао се у аутомобил и некако откачио сигурносни појас.
  – Можете ли сад да се померите?
  – Не... Заглавио сам се. – узвратио је Макс.
  Тек је тада Лео приметио да је Максова десна нога заглављена између седишта и ручице мењача. Дао се на посао, не слутећи да је теретни воз већ у њиховој непосредној близини. Сат је показивао 15.42.
   Употребивши сву снагу, Лео је превукао Макса на друго седиште и окренуо му ноге према излазу. Затим се нагнуо, обухватио га око паса и извукао из аутомобила.
   Узбрдо није могао да га носи, а између шина и насипа готово да није било слободног простора. Док је размишљао како да одвуче Макса што даље од аутомобила и пруге, зачуо се тутањ и земља се затресла – иза окуке се појавио воз. Од жутих фарова и огромне плаве локомотиве делило их је само неколико метара. Не оклевајући, Лео је окренуо Линднера према насипу, а затим се припио уз њега, грчевито се хватајући за оскудно растиње.
   – Немојте се окретати! Издржите! – повикао је.

Локомотива је, уз застрашујућу тутњаву, пројурила поред. Зачули су се страховит тресак и ломљава.
   Док су око њих севале варнице и прштали комадићи здробљеног гвожђа и камења, Лео и Макс су последњом снагом заривали прсте у земљу, тражећи било какав ослонац. Воз је најзад стао. Лео се полако повратио од шока. Кроз густ облак дима и прашине, у сусрет су им већ трчали машиновођа, његови помоћници и остало возно особље. Убрзо се зачула и сирена кола хитне помоћи. За њима је стигла и полиција.
   Видевши да се Макс држи за грло, медицинска сестра је схватила да не може да дише. Прстима му је из уста извадила остатке сломљених зуба и згрушану крв. За неколико минута Макс је био на путу за болницу.
   – Прегураће! – при одласку је Леу довикнуо неко из хитне помоћи.
   Кад се узбуђење стишало, Лео је сео у аутомобил и, док је одлазио, угледао је дизалицу која је имала да покупи остатке Максовог аута.
   – Тежак дан... – промрмљао је за себе.
   За храброст и пожртвовање Лео Памбјанки је од државног Комитета за унутрашњу безбедност добио посебно признање, а у марту 1979. године уручена му је Карнегијева медаља, највише одликовање за мирнодопске заслуге у Сједињеним Америчким Државама.