Живот пише драме

ЛЕЂИМА НИЗ ВОДОПАД

Седећи на стени обраслој маховином, дечак је задивљено гледао призор испод себе где је вода, дyбоко доле, правила праве мале базене. А онда је склизнуо у бездан...

Као и већина људи на свету, породица Мартин из Вашингтона до августа прошле године била је потпуно слуђена пандемијом вируса корона. Одмор им је био неопходан. Зато су се радовали путовању у Њу Хемпшир, где ће провести недељу дана.
   Нису желели да посећују родбину и пријатеље, већ да неколико мирних дана проведу у природи. Само Рејчел, Џон и двоје деце – осмогодишња Џејн и шестогодишњи Вајат. Надали су се да неће бити гужве.
  Зауставили су се у градићу Конвеј и нашли хотел. Одлучили су да се одморе, па тек сутра упусте у истраживање околине. Радник у хотелу открио им је оближњу знаменитост, место које се зове Дијанино купалиште.
   Сутрадан су се одмах се упутили на купање. Кад су прешли тих неколико километара, готово да су занемели. Речица се ширила и спуштала низ равне стене правећи водопаде, у чијем су подножју базенчићи чисте воде. Призор је личио на Ешерове слике, изгледало је готово нестварно.

Подножје водопада и базенчићи већ су били пуни купача, иако још није превалило подне. Рејчел није хтела да ризикује у гужви, па да се одмор оконча у карантину или болници. Зато су се попели на један од виших нивоа водопада где није било никога.
   Седели су на врху. Вода је текла око њих и сурвала се у базен, пет-шест метара ниже. На нижим базенчићима деца су се брчкала, прскала, бацакала по води. Рејчел је гледала како неки родитељи млађе деце непрестано опомињу да се не прилази ивици стене. Повремено би неко дотрчао и децу склонио од водопада, али су се она упорно враћала. Рејчел се смејала, захвална на томе што су јој деца колико-толико велика и могу да се старају о себи.



   Ипак, престравила се кад је видела да Џејн и Вајат седе на ивици клизаве стене. Одмах је скочила и забранила им да трче. Деца су је послушала.
   Рејчел се поново опустила, а породица се окупила на горњем базену. Док су се забављали, нису приметили да се Вајат приближио ивици и сео на клизав камен. Рејчел је јасно видела да је зелен од маховине. Упозорила га је да се помери. Дечак ју је послушао и стао између две стене, куд је вода текла прилично брзо. Мајка је схватила да се дечак лепо забавља, држи се за камење и пушта да га вода удара. Ипак, викнула је да се склони на безбедније место. Дечаку је рука склизнула са стене. И он је нешто викао, али није могла да разабере шта. Тренутак касније – нестао је. Вода га је однела.

Жена је стигла само да врисне. Страх ју је заледио. Отварала је уста, али глас није излазио. Требало јој је неколико секунди да се помери. Упутила се ка стенама, али се, несигурна на ногама, оклизнула. Грабила је рукама, покушавала да се ухвати за нешто. Вода ју је вукла ка ивици. Ухватила је једну стену, али је то потрајало прекратко. Батргала се, борила, све док се није закачила између две стене. Осетила је бол у руци, што ју је тргло из ошамућености.
    Успела је да се ослони на ноге и извуче руку. Стравично ју је болела – било је јасно да је сломљена. Али, није било времена да се бави повредом. Син јој је пао низ водопад.
   За то време, њен муж се већ пажљиво спуштао низ стене. Рејчел се бојажљиво примакла ивици и бацила поглед. Очекивала је да види оно најгоре – како јој дете беживотно лежи. Међутим, поглед ју је охрабрио.
   Вајат је седео у доњем базену. Видело се да плаче, али једино је битно да је преживео пад. Пошто јој је лакнуло, осврнула се да види где јој је кћерка. Ова је већ седела на сувом, такође уплакана. Мајка јој је рекла да не улази у воду, већ да седи и чека. Девојчица ју је послушала.

Као у магновењу слушала је звуке из околине. Неки женски глас одоздо урлао је да је дете пало низ водопад и да сви беже одатле. Нико није притекао у помоћ, нико да приђе детету и погледа у каквом је стању.
   Џон је већ прешао пола пута по стенама, а онда је приметио да се Вајату приближава нека жена. Преко носа и уста носила је маску, док јој се глас једва разабирао. Она је прва пришла дечаку. Испоставило се да се зове Лиза и да је медицинска сестра. Схватила је да је пао леђима уназад, право на стене у базену. Није се усудила да га помери, плашећи се повреда кичме. Дечак је плакао, жалио се на бол у грудима. Лиза је покушавала да га смири, говорила му да се не плаши и истовремено звала хитну помоћ.
   Утом је стигао и Џон. Заједно су прихватили Вајата и полако га изнели на обалу пратећи Лизина упутства. Положили су га на леђа. Затим су дошле и Рејчел и Џејн, која је покушавала да насмеје брата и одврати му мисли од свега што се управо догодило.
   Лиза, Рејчел и Џон су се згледали. Нико се није усудио да прозбори оно што им је свима било у мислима. Плашили су озбиљне повреде кичме. Ипак, нису дозволили да деца то примете. Смејали су се на силу. Рејчел је задиркивала сина и бодрила га. Кад све прође, имаће о чему да прича другарима. Преживео је пад низ водопад. Дечак је повремено налазио снагу да се насмеје. Већ га је мање болело.
   Кад су чули сирене хитне помоћи, то им је улило наду. Болничари су Вајата ставили на носила. У кола је ушла цела породица, а с њима и Лиза. Нису престајали да храбре дечака. Болничар им је рекао да кичма засад изгледа у реду.

Преглед у болници показао је да је човек био у праву. Кичмени стуб није озлеђен. Дечак је сломио три ребра и добио повреду плућа, што, на сву срећу, зараста само од себе.
   Неколико дана касније отпуштен је на кућно лечење, а породица Мартин добила је новог пријатеља, пошто се испоставило да Лиза живи у њиховом комшилуку. Редовно је посећивала дечака, остваривши пријатељство с његовим родитељима, које се наставља до данас.

Број: 3615 2021.
Аутор: Н. Б.