Некрореализам против соцреализма
ЛАЖНО УБИСТВО – УМЕТНИЧКО ДЕЛО
Призор голишавих тела на снегу привукао је пажњу људи који су стајали у реду. Младићи су убрзо заборавили на филм и потпуно се уживели у нове сулуде улоге.
Непрегледна колона људи испред једног лењинградског биоскопа потпуно је обесхрабрила групу младића. Желели су да гледају филм, али им се није стајало на тротоару по цичи зими. Таман када су одлучили да одустану, приметио их је пословођа биоскопа и дао предлог. Услуга за услугу. Уколико очисте снег испред улаза, он ће их увести у салу. Петнастогодишњаци су одмах зграбили лопате и бацили се на посао. Од напора, после неког времена, не само да више нису осећали зиму, већ су почели и да се зноје. Јевгениј Јуфит, један од младића, предложио је да скину део одеће. Први је он бацио капут, џемпер, поткошуљу и наставио да чисти го до појаса. Убрзо су му се придружили и остали. Неки су остали само у чизмама.
Призор голишавих тела на снегу привукао је пажњу људи који су стајали у реду. Младићи су убрзо заборавили на филм и потпуно се уживели у нове сулуде улоге. У једном тренутку су престали да чисте снег, почели да праве грудве и гађају се међусобно, трчећи около као помахнитали. Сцена је била и смешна и потпуно суманута. Неки од посматрача били су одушевљени, други су цоктали са неодобравањем. Позвана је и полиција. Таман када су се зачуле сирене, актери су се разбежали у различитим смеровима.
Удри Зураба!
Ова спонтана улична представа десила се 1976. године. Убрзо ће их бити више, у разним деловима Лењинграда, сваки пут без најаве и на потпуно изненађење грађана који би се задесили на улицама. Јевгениј Јуфит (1961–2016), први из групе који је покренуо целу ствар, постаће један од најзначајнијих представника уметничког правца познатог као некрореализам (грч. предметак necro – смрт).
Њихове представе временом су биле бар донекле унапред планирани, али увек је било места за импровизацију. Чувена је епизода са Зурабом, гуменим манекеном у природној величини. Некрореалисти су га много пута у јавности носили са собом и мењали му одећу. Једног дана, током највеће гужве, неколико уметника попело се на пети спрат незавршене зграде. Како није имала спољни зид, њихову представу могли су да прате сви одоздо. Почели су да се туку, а онда су бацили Зураба на улицу. Затим су се сјурили степеницама наоружани дрвеним моткама и наставили да га ударају док им није понестало снаге. Запрепашћени пролазници који нису одмах видели да је у питању лутка, урлали су запрепашћено:
„Шта то радите, убице?!”
Један од уметника је одговорио узвиком:
„Морамо да га докрајчимо!”
Тек када се несрећном изудараном Зурабу откотрљала глава, било је јасно шта се дешава. До тада су посматрачи већ били у шоку, а то и јесте био главни циљ.
Свирепи је пао
Овакве, по некима најобичније будалаштине, било је врло ризично изводити у Совјетском Савезу током осамдесетих година прошлог века. Некрореалисти су то осетили на својој кожи оног дана када су одлучили да привуку пажњу путника на железничкој станици. Забава се састојала у томе да убацују једни друге у велики контејнер, а затим искачу из њега. Јуфит је снимао. Неко од савесних суграђана позвао је полицију. Све су их привели под сумњом да се баве шпијунажом. Пошто властима уопште није било јасно зашто праве ненормалне призоре по Лењинграду, први логичан одговор био је да сигурно раде против власти. Тек после вишечасовног испитивања било је јасно да нису имали на основу чега да их задрже у притвору. Одузели су им камеру, записали имена и адресе и запретили да ће филмску траку послати у лабораторију КГБ (Комитет државне безбедности) на анализу. После строгих речи пустили су их да наставе са својим деловањем.
Нису знали шта да раде с њима. Колико год да је њихово изражавање уметничког става за неке било неприхватљиво, некрореалисти у суштини никога нису угрожавали. То што су се тукли међусобно био је слободан избор. Грађани се због њих никада нису нашли у опасности. Једини несрећан случај забележен је када је један од њих, познат под надимком „Свирепи”, искакао испред аутомобила у покрету да би видео како ће возачи да реагују. Углавном би се само угрувао и зарадио покоју модрицу, али после једног искакања задобио је кобне повреде.
Како су јавни наступи некрореалиста постајали одважнији и учесталији, новинари су покушали да од њих добију објашњење који им је заправо циљ. На питање каква је веза између политике и његових дела, Јевгениј Јуфит дао је следећи одговор:
„Постоје повреде, укључујући оне које настају услед пада авиона, које могу да утичу на различите политичке фигуре. У том смислу, политика свакако улази у сферу мојих интересовања. Ипак, због таквих повреда веома је тешко препознати ко је ко. Делови тела буду разбацани по околини, на површини од око три квадратна километра. То су веома сложене повреде. Али мртвац је мртвац. Веома ме занимају његови преображаји, како облика тако и боје. Као врста некроестетике. Током првог и другог месеца дешавају се запањујуће промене. Мртвац добија флеке као јагуар и надује се као нилски коњ. То се дешава само под одређеним околностима, што је изузетно занимљиво. А што се тиче политике, о томе стварно немам појма.”
Трактор и ја
Бесмисао његовог одговора заправо је суштина онога чиме су се бавили некрореалисти. Теоретичари су у њиховом црном хумору и наизглед безумним перформансима видели критику совјетског друштва. Док су у медијима сервиране вести о напретку, развоју индустрије и непрегледним житним пољима, ови уметници истраживали су смрт и распадање, који су по њима били много истинитија слика стварности. То је био њихов начин да укажу на јаз између идеологије и стварности у којој су живели. Зато им је било нормално да насред улице скину панталоне до чланака, док им се лице не види од завоја умрљаних вештачком крвљу. Или да искачу из жбуња и мачују се ножевима.
ПАРОДИЈА
Сам појам „некрореализам” замишљен је као пародија на „социјалистички реализам”, водећи уметнички правац чији је главни циљ био ширење замисли социјализма и комунизма. Јевгениј Јуфит сматра се оцем покрета. Пошло му је за руком да 1985. године отвори први независни филмски студио у Совјетском Савезу по називом „Мжалала филм”. Његова остварења приказивана су на филмским фестивалима у Италији, Канади, Холандији. Збирке његових фотографија, слика и филмова и данас се чувају у музејима у Санкт Петербургу, Амстердаму, Дизелдорфу и Њујорку.
Провоцирање јавности често је бележено камером, а затим монтирано са другим снимцима. Дванаестоминутно остварење „Трактор” отприлике показује са каквом су иронијом гледали на вештачки оптимизам социјалистичког друштва. Почетак подсећа на било који други совјетски образовни филм. Смењују се мушки и женски наратор који говоре о свим предностима трактора, његовом механизму и употреби. После три минута атмосфера се мења. Жена одједном почиње страсно да прича о својој емотивној вези са машином:
„Заборавим на све остало кад сам са њим. Само трактор и ја...”
Филм се завршава веселом песмом и документраним снимцина Лењинове статуе.
Сопствене делатности неки од некрореалиста називали су „енергичним идиотаријама”. Иако поједини призори насиља, батинања, смрти и распадања нису били за свачији стомак, њихове замисли превазишле су границе СССР и утицале на уметнике у другим земљама.
Коментари (0)