Ко је био Алекса Дундић?

ЛАВ ДЕЧЈЕГ СРЦА

Пре тачно стотину и две године погинуо је човек кога је славни писац Исак Бабељ овако назвао. Чиме је то овај заслужио?

Октобра 1919. године грађански рат у Русији беснео је свом силином. Беле и црвене армије биле су у непрестаном покрету, борбе нису престајале, градови су по неколико пута прелазили из руке у руку. На све то, самостални одреди су лутали около, нападали непријатеља, потом се повлачили, успут пљачкајући свако насеље које је имало несрећу да им се нађе на путу. Милости за противнике једноставно није било, како то обично бива у грађанском рату.
   Тих дана бела армија држала је Вороњеж. Пронели су се гласови да су у близини града виђене претходнице Коњичке армије Семјона Буђонија. Извиђачи који су слати у околину нису открили ништа. Ипак, град је колико-толико утврђен. Истурене су страже, постављене барикаде, војници су се нервозно шеткали с метком у цеви и прстом на обарачу. Данима се ништа није дешавало. Браниоци су већ помислили да их је Буђони неким чудом заобишао и оставио на миру. Онда, 24. октобра, избио је неред. Да све буде горе, бука и пуцњава допирале су из самог срца града, из улице која ће касније бити позната као Проспект Револуције.
   Нешто касније преживели ће покушавати да схвате  шта се десило. Тврдили су да су петорица црвених коњаника упали на проспект ниоткуда. Као да су дојахали с неба. Нико није знао како су успели да мимоиђу страже. Тек, обрели су се на улици без маскирања, прикривања. Урлали су, пуцали. Однекуд је дојахао ескадрон коњаника белих. Педесетак њих је кидисало на петорицу.
   Међу том петорицом посебно се истицао један, очигледно вођа, који није ни покушавао да се брани. Напротив, у пуном галопу се залетао у најгушће групе белих. У левој руци је држао сабљу, у десној револвер, док је коња усмеравао ногама. Секао је противнике „до седла”, прецизно погађао мецима оне који су успели да измакну сечиву.
    Његова четворица другова су га следила, без предаха бодући, секући и пуцајући на све стране. За свега неколико минута ескадрон белих је готово преполовљен. На проспекту је остало тридесетак лешева, док су преплашени коњи без јахача, попрскани крвљу, јурцали около. Преживели су се повукли. Слично су поступили и нападачи. Црвени коњаници су се без губитака изгубили из града, а онај вођа ударне групе заробио је једног од официра белих. У град су упала петорица, из града су изашла шесторица. Чим је стигао до положаја Коњичке армије, која је тај хаос искористила да се примакне граду, сручио се на земљу. Једва је прозборио:
   – Доста је било, морам да се одморим...

Србин из Грабовца

   Већ исте вечери Вороњеж је пао у руке црвених. Два дана касније, појавио се и лист „Вороњешка комуна”, чији је новинар препричао упад црвених коњаника – а све то гарнирано изјавом Семјона Буђонија, који је посебно нагласио улогу вође, Алексе Дундића. Његов упад толико је омекшао одбрану да заузимање града није било тешко.
   Већ до тог тренутка Дундић је био нека врста легенде међу бољшевицима. Говорило се да има 24 године и исто толико тешких рана. Овај Србин из Грабовца код Имотског у Далмацији већ као дванаестогодишњак прешао је, трбухом за крухом, океан, те је прошао Аргентину, Бразил и Уругвај. Тамо је код неког рођака радио као гонич стоке, па је толико срастао са седлом и коњима да је лакше јахао него ходао. После неколико година вратио се у родни крај баш пред почетак Првог светског рата.
   По једној причи, регрутован је у аустроугарску војску, и то уместо неког богатијег комшије коме је заузео место у строју. За новчану надокнаду, разуме се. Друга прича казује да је одмах по избијању рата пребегао у Србију, те ступио у српску војску. Како касније претраге по списковима војника нису дале резултата, прва верзија је прихватљивија. Поуздано се зна да је рањен у Бици код Луцка 1916. године, те да је допао заробљеништва – или руског, по првој верзији, или аустроугарског, по другој, по којој се борио у српској Добровољачкој дивизији,. Како било, у заробљеништву се упознао с комунистичким идејама, те се, чим је избила револуција 1917. године, придружио бољшевичким одредима.
   Ово није био редак случај, напротив. Велик део аустроугарских заробљеника који су били по руским логорима, махом у Сибиру, придружио се црвенима. Било их је најмање 200 000. Образовали су такозване „интернационалне одреде”. Ипак, није ту било превеликог идеализма. По руским изворима, заробљенике су најпре привукле високе зараде, те обећани плен. Тако је маја 1918. године обичан војник црвеног интернационалистичког одреда у Сибиру примао плату од 250 рубаља, најчешће у злату. Насупрот њему, борац антибољшевичког чешког корпуса имао је плату од пет рубаља месечно.

Одбијање наређења

   Један од тих логораша био је и Алекса Дундић. Већ почетком лета 1918. године био је на челу коњаничког одреда од 150 људи који се некако пробио до Царицина. Ипак, тамо је избио сукоб у редовима бољшевика. Дундић је добио наређење да стане на чело међународног пешадијског батаљона. Окорели коњаник је то одбио. Штавише, почео је да врбује борце да пређу у коњицу, обећавајући им веће плате.
   Надређени нису имали намеру ово да трпе, те се Дундић нашао пред иследником. Документи казују да се није бранио. Свеједно, нађено је решење. Наведено је да Дундић није могао да преузме поверено место команданта батаљона јер је неписмен! А испод записника, на месту његовог потписа, стајала су три крста, нажврљана невештом руком.
   Убрзо се обрео баш тамо где је желео да буде, у коњичком батаљону, који је касније прерастао у коњичку дивизију, потом и армију. Постао је један од најхрабријих бораца, врло брзо и командант ескадрона.
   Тешко да је било веће акције у којој није учествовао. Причало се да чини чуда од јунаштва, да никада не узмиче, да само напада најјачег непријатеља.
    Чак се и међу белима говоркало о „црвеном Дундићу” и његовом ескадрону, најчешће с дозом страха. Тако се препричавало и како је у бици видео гомилу козака у повлачењу.
    Помислио је да се ради о његовим саборцима, пошто им се одећа није много разликовала. Стуштио се за њима, да их задржи и врати у битку. Упао је у само средиште ескадрона у повлачењу, те заурлао:

   – Стани, назад, напад!
   Трен касније схватио је да се налази међу белим козацима. А да све буде горе, то су схватили и сами козаци. Дундић је тада угледао неког пуковника, појурио ка њему, те га сабљом срушио са коња. Окренуо је коња и у пуном галопу кренуо ка својима. Бели су га појурили, али су се Дундићеви саборци већ приближили. Овај је успут оборио још неколико козака, повевши противнапад.

Отета болничарка и крај

   Другом приликом „црвени Дундић” схватио је да његовој јединици недостаје медицинско особље. Тачније, болничарке. А где их има? Код белих, који су се затекли у близини. Зато је усред бела дана потпуно сам упао у позадину непријатеља. Дограбио је прву болничарку на коју је налетео. Ставио ју је на коња, везао каишем за себе, појурио назад. Само, ни бели козаци нису гледали около, већ су се дали у потеру. Јурнули су на дрзника.
   Дундић је гонио претовареног коња до крајњих граница, док пена није почела да му избија на уста. Кад је схватио да тако неће побећи, да су козаци преблизу, прибегао је свом омиљеном начину борбе. Левом руком држао је сабљу, десном револвер.
   Дрско је јурнуо на козаке, који су, испрва збуњени, застали на неколико тренутака. Неколико их је посекао, а док су се остали дозвали памети и схватили да је Дундић сам, овај је успео да одмакне.

   Недуго затим, био је на полазном положају. Тек када је сишао с коња, схватили су да је сав у ранама. Девојка коју је отео превила му је ране. Наводи се да је остала у његовом ескадрону, те да су постали велики пријатељи.
   Причало се да га метак и сабља једноставно неће. Или макар да му нема смрти – да у телу има десетак метака које лекари и болничари нису успели да изваде. И тако све до 8. јула 1920. године, кад се Прва коњичка армија нашла у Пољско-совјетском рату.
   Сведочанство о том дану оставио је сам командант Семјон Буђони:
   „Испред нас, из низије, изненада је излетела јединица пољске пешадије и распршила се по пољу. Позвао сам ађутанта Зеленског.
   – Видиш ли Пољаке? – показао сам му их на терену испред – Пошаљите једног дежурног у Житин. Нека одмах нападну.
  Пре него што је ађутант стигао до коња, коњица је касом напустила Житин и, окренувши се, јурнула на непријатеља. Био је то 24. коњички пук. Лако смо препознали донске козаке. Али, изненадило нас је што Олеко Дундич галопира напред, побегавши тридесетак метара. Пре не више од пола месеца постављен је за помоћника 36. пука 6. дивизије. А како је завршио у 24. пуку, за мене је и даље тајна.
   Било како било, Олека Дундича смо видели сасвим близу. Висок златан коњ, сабља која блиста на зрацима сунца, црни черкески капут, кубанка оборена на потиљак и капуљача која вијори на ветру стварали су лик бајковитог јунака. У својој несаломивој храбрости, у војним пословима, био је заиста легендарни јунак. И сада је, као соко пуштен у дивљину, полетео ка подвигу. Али, да ли неко зна шта му је судбина припремила?
   На тренутак сам отргао поглед од нападачког пука, обраћајући пажњу на гранату која је експлодирала у близини пруге. А онда, као ударац, ошинуо ме је Ворошиловљев узнемирени глас:
   – Дундич!
   Оштро сам окренуо главу и успео да приметим како је Олеко, машући рукама, као камен пао с коња. Овако падају само мртви!
   – Она двојица тамо убили су нашег Дундича! – показао ми је Ворошилов ка војницима који су утрчали у жбуње – пуцали су на њега.
   У грозници, подижући карабин, Ворошилов је почео да шаље метак за метком на Пољаке који су вијугали по пољу. Био сам шокиран ништа мање него Климент Ефремович. Као да ми је нешто пукло у грудима. У бесу сам извукао маузер и неколико пута опалио, заборављајући да је непријатељ далеко и да моји меци, једноставно, неће стићи.”

Епилог

   Два дана касније, 10. јула, у Ровну коњаници су уз велики број мештана испратили Дундића на последње путовање. Буђони и други сведочили су да су стотине људи стајале у тишини поред свеже ископаног гроба. Дундићев посилни, Вања Шпитални, који је под ватром извукао тело с бојног поља, ухватио и одвео његовог коња, спустио је главу. Тешко да је ико веровао да је Дундић стварно мртав. А оно што је Климент Ефремович Ворошилов рекао над гробом касније је урезано на споменик:
   „Ко може да се упореди у храбрости, љубазности, другарској срдачности с овим бајковитим јунаком? Био је то лав са срцем детета”.
    Име му је касније уклесано на зидине Кремља, заједно с именима хероја револуције. Један је од првих који су одликовани Орденом црвене заставе, највишим совјетским војним одликовањем. Запис о њему оставио је и Исак Бабељ у својој збирци прича „Црвена коњица”. Забележио је да је код Ровна погинуо „Србин Дундић, најхрабији од свих људи”.

Број: 3674 2022.
Аутор: Немања Баћковић