За читање и уживање / Лoра Е. Ричардс

КУЋА СА ЗЛАТНИМ ПРОЗОРИМА

Целог дана дечак је напорно радио у пољу, амбару и штали; али сваког дана, када би посао био готов, наступио би час који је био само његов.
   Пред залазак сунца дечак је обично одлазио на врх брда у близини куће и гледао на друго, удаљено брдо. На овом далеком брду стајала је кућа са златним и дијамантским прозорима. Жуто злато било је јасно као стакло, а дијаманти блештави као сунце. Али чинило му се као да би неко увек затворио капке баш у сумрак, и покрио прелепе прозоре да их не види. Онда би дечак отишао кући на вечеру, све време чезнући за тим да живи у кући са златним прозорима.

Једног дана дечаков отац га позва и рече му: „Био си добар и заслужио си одмор. Узми овај дан за себе; али сети се да је Бог дао дан и покушај да научиш нешто добро.”
   Дечак је захвалио оцу и пољубио мајку. Онда је ставио парче хлеба у џеп и отишао да нађе кућу са златним прозорима.
   Његова боса стопала остављала су отиске у белој прашини и, кад се осврнуо за собом, изгледало је као да га отисци прате и праве му друштво. Његова сенка је такође била крај њега и играла је и трчала како му је воља. Био је веома срећан.
   Мало-помало је огладнео. Зато седе крај потока који је протицао дуж пута, и поједе хлеб и напи се чисте воде. Расуо је мрве за птице, како га је мајка учила, и онда продужио својим путем.
   После неког времена дечак је стигао до високог зеленог брда. Тамо, на врху брда, била је кућа коју је пошао да тражи. Испрва је мислио да су капци затворени, јер није могао да види златне прозоре.
   Ишао је све док се није приближио кући и тада замало не заплака. Није било никаквих капака и прозори су били од чистог стакла, као и сви. Нека жена изађе на врата и веома љубазно упита дечака шта жели.
   „Прошле вечери видео сам ваше златне прозоре са врха нашег брда”, рече он, „и сад сам дошао да их видим. Али видим да су од обичног стакла.” Жена га је зачуђено гледала, одмахујући главом и осмехујући се.
   „Ми смо сиромашни људи”, рече она, „и нема злата на нашим прозорима. А и кроз стакло се ионако боље види.”
   Рекла је дечаку да седне на праг и донела му чашу млека и колач. Онда је позвала своју девојчицу и, оставивши двоје деце заједно, вратила се свом послу.

Лора Елизабет Хау Ричардс (1850–1943) америчка је списатељица, аутор више од 90 књига – биографија, поезије и поучних прича за децу. Одрасла је у Масачусетсу. Мајка Џулија Ворд Хау била је борац за права жена и црнаца и песникиња која је написала химну Уније у Америчком грађанском рату. Заједно са сестром, Лора Ричардс написала је биографију своје мајке, за коју је 1917. године добила угледну Пулицерову награду. Писала је поезију за часопис за децу „Сент Николас магазин”, а њена вероватно најпознатија песма „Слонотелефонија” појављује се и у култној америчкој емисији за децу „Улица Сезам”

Девојчица је носила мрку памучну хаљину, али јој је коса била златна, као прозори које је видео, а очи плаве, као подневно небо. Повела је дечака да види газдинство и показала му своје црно теле са белом звездом на челу. Испричао јој је о свом телету код куће, које има четири беле ноге и риђе је као кестен.
   Пошто су се дуго играли, дечак је запита за златне прозоре.
   „Кренуо си погрешним путем”, рече она. „Пођи са мном и показаћу ти кућу коју тражиш.”
   Отишли су на брдо које се издизало иза куће. Док су корачали, девојчица је рекла дечаку да златни прозори могу да се виде само за време заласка сунца.
   „Да, знам то већ одавно”, рече дечак.

Стигли су на врх брда и застали. Баш када је сунце кренуло да залази, девојчица се окренула и уперила прстом. Тамо, на далеком брду, стајала је кућа са прозорима од злата и дијаманата. Гледајући је, дечак је схватио да је то његова кућа.
   Онда је рекао девојчици да не може више да се задржава. Дао јој је бели облутак са црвеном пругом, а она му је дала три дивља кестена.
   Дечак је рекао „збогом”, али није рекао девојчици шта је открио. Онда је отишао низ брдо, док је девојчица стајала у светлу залазећег сунца и посматрала га.
   Пут кући био је дугачак и био је већ мрак када је стигао до очеве куће. Али светлост лампе сијала је кроз прозоре чинећи их готово подједнако блиставим као када их је гледао са далеког брда.
   Када је отворио врата, мајка је пришла да га пољуби, а отац је подигао поглед и осмехнуо се.
   „Јеси ли лепо провео дан?”, питао је отац.
   „Јесам, заиста”, одговорио је. „Веома сам лепо провео дан.”
   „Јеси ли нешто сазнао?”
  „О, да”, рече дечак. „Сазнао сам да кућа у којој живим има прозоре од злата и дијаманата.”