Два живота грофа Дракуле

КРВОПИЈА НА БРОДВЕЈУ

Глумачки пут Беле Лугошија кретао се од популарног „Дракуле” до улоге у једном од најгорих филмова свих времена

Младом Бели Ференцу Блашку (1882–1956), како му је било право име, глума је, на неки начин, била суђена. Због ње је напустио школу, посвађао се с родитељима и почео да наступа у провинцијским позориштима у родној Мађарској, а затим и у немим филмовима. Селидба у престоницу отворила је нове могућности, улоге у Шекспировим комадима, али и уплитање у политику због које је и морао да напусти домовину. После кратког боравка у Немачкој, кренуо је тамо где сваки глумац верује да може да оствари своје снове – у Америку. Била је то 1920. година.



   Кршан, висок момак који у то време није знао ни реч енглеског, морао је тежим путем да стигне до „црвеног тепиха”, па је прихватао физичке послове како би успео да преживи. Познанство с мађарским глумцима усељеницима у Њујорку омогућило му је да поново заигра на позоришним даскама, све до Бродвеја. Занимљив, и многима можда непознат податак, јесте да се Лугоши управо на сцени Бродвеја први пут појавио у улози Дракуле.

Жиг и проклетство

   Природно бледуњав, без чувених оштрих очњака које би сваки вампир требало да има, и са тешким акцентом који је одлично ишао уз лик грофа из Трансилваније, Бела је „запалио” публику, али и привукао пажњу продуцената из великих филмских студија. „Универзал” је ипак успео први да уграби прилику и отме га за своју екранизацију романа Брема Стокера 1931. године. Филм је убрзо постао хит, напунио је касу задовољним продуцентима, а Белин продорни поглед и покрет руком који је користио како би хипнотисао своје филмске жртве, и данас се памти.
   Уследила су остварења у којима је играо са, у то време, најомиљенијим негативцем с великог платна, Борисом Карлофим: „Црна мачка”, „Гавран”, „Франкенштајнов син”, „Црни петак”. Често се причало о супарништву њих двојице, о томе да је Лугоши био љубоморан на то што Карлоф као Франкенштајн добија више новца и боље улоге, али то је до сада остало само на нивоу претпоставки. Потомци двојице глумаца годинама касније тврдили су да ништа од тога није истина и да никада није било свађа ни размирица током снимања.
   Како било, за разлику од Франкенштајна, судбина грофа Дракуле из Мађарске од средине тридесетих година прошлог века постајала је све суровија. Заробљен у жанру који га је прославио, Лугоши је добијао све мање улога, па ускоро није било бољих понуда од „епизода” у прилично незапаженим трилерима и хорорима Б продукције. Имао је прилику још једном да засија, и то поред чувене Грете Гарбо у филму „Ниночка”, али био је то кратак бљесак. Вратио се животу без пара, без славе, и да ствари буду још горе, ишијас и несносни болови претворили су га врло брзо у огорченог човека који је утеху налазио у алкохолу и морфијуму. У то тужно време, једном приликом рекао је да му је најважнији дан у месецу онај када добија чек, јер је то значило да ће моћи да прехрани породицу и себе. Бар на неко време.
   Свако даље појављивање пред публиком било је, у најмању руку, понижавајуће. Лугоши је прихватио да постане пародија грофа Дракуле, истог оног који га је прославио, играјући у лошим комадима са путујућим трупама и тек понеком, сваки пут бесмисленијем, хорор филму. Тај измишљени лик постао је његов жиг и његово проклетство.
   „Никада ниједна улога није била толико утицајна и преовлађујућа у животу једног глумца, као што је Дракула у мом случају. На тренутке је био великодушан, донео ми је славу и благостање, а на тренутке сам имао осећај као да цеди последњу кап крви из мене. Он никада неће отићи, и нисам сигуран да ли је то срећа или клетва.” Овако је Бела отворио душу у једном од каснијих, не тако ведрих интервјуа. Био је свестан и неправде људи који су одлучивали о његовој професионалној судбини. Редитељи и продуценти одмах су га убацили у калуп негативца са црним плаштом и нису му дозволили да одатле мрдне. Лош енглески му свакако није био од помоћи, па ипак, нису му дали ни једну једину прилику да покаже да може више од улоге која му је запечатила судбину.

Сенкина сенка

   Љубавни живот му је такође био пун превирања, па и скандала. Како и не би, поред чак пет бракова. Највећу пажњу јавности изазвао је онај са богатом удовицом Беатрис Викс, која је поднела захтев за развод после само четири и по дана заједничког живота. Викс је новинарима рекла да се у њихову везу уплела Клара Боу као „друга жена”. Између црвенокосе глумице и згодног Мађара нешто јесте постојало, али ниједан биограф није успео да утврди праву природу те везе, нити колико су дуго били заједно. Једно је сигурно – портрет обнажене Кларе Боу красио је салон сваког дома у ком је Лугоши живео. Ова слика настала је 1929. године, и опет не постоје поуздани извори о томе да ли је глумица позирала за портрет. Неки верују да ју је Лугоши описао сликару по сећању и то свакако звучи као романтичнија верзија. Иронија судбине је што је овај акт пре неколико година продат за тридесет хиљада долара, а глумац га се није одрекао ни у тренуцима највеће немаштине.
   Управо у том жалосном стању затекао га је и један од врхунски недаровитих редитеља – Ед Вуд. Како је одрастао на хорор филмовима и вестернима, Вуд је са дивљењем гледао на Лугошија као на филмску икону и желео је да му помогне, понудивши му улоге у својим ужасним остварењима. Лугоши је био безимени наратор у филму о трансвеститу под називом „Глен и Гленда”, затим се појавио као луди научник у „Невести чудовишта”, а врхунац је, наравно, био у најгорем филму свих времена „План 9 из свемира”. У њему се Лугоши појављује у сценама без неког строго утврђеног сценарија. Мало плаче на сахрани, па шета испред куће по дану, па искаче као страшна ноћна утвара на гробљу. И то је све.
   Није доживео крај снимања, а како су Вуду недостајале секвенце са Дракулом, одлучио је да Мађара замени киропрактичар његове жене. Још једна грозна замисао, с обзиром на то да уопште није било сличности у физичком изгледу, а лекар је био и знатно виши. Како би га на било који начин повезали са покојним Дракулом, нови „глумац” је све време половину лица покривао плаштом. Неке од тих последњих сцена са Лугошијем требало је да уђу у још један филм који је Ед Вуд припремао, али су уништене.
   И опет иронија судбине. Најгори филм свих времена данас има гомилу обожавалаца који су поштоваоци „треш” хорора, а у тренутку када се појавио, публика га је видела као нешто најјадније приказано на биоскопском платну. Срећа па Бела није био ту да чује коментаре... Тим Бартон, много успешнији редитељ од Еда Вуда, екранизовао је необично пријатељство између остарелог глумца и младог ентузијасте, али и детаље са заједничких снимања.
   Управо у њему може да се види колико је тај однос био и смешан и тужан. Вуд је имао озбиљних недаћа са алкохолом, а Бела Лугоши је после година и година коришћења опијата постао сенка некада згодног глумца. Када је увидео да је кренуо стазом без повратка, сам је отишао у болницу и почео лечење. Одатле је изашао, како је тврдио, као потпуно нови човек, па је убрзо поново упловио у брачне воде с петом супругом. Након његове смрти, управо се она побринула да глумац буде испраћен достојанствено, како је и заслужио. Сахрањен је огрнут омиљеним плаштом „грофа Крвопије” и полако je закорачио у легенду. Године 1960. посмртно му је додељена звезда на Холивудској стази славних, а популарни готик бенд „Баухаус” овековечио га је у песми „Бела Лугоши је мртав”.

Број: 3406 2017.
Аутор: Сања Лазић