Балада о Орифлејму

КРВАВИ ЗЛАТНИ ПЛАМЕН

Хиљадугодишњи живот најпознатије заставе у историји

Заступништвом Светог Дионисија (Сен Дени) и милошћу истинитог Господа „златни пламен” и овога пута сажећи ће непријатеље, храбрили су себе сви у француској војсци, од краља до штитоноша, док се полако подизао крвавоцрвени барјак. Са друге стране, њихови непријатељи, још чвршће и нервозније почели су да стежу своје оружје јер су знали да ће, све док ово знамење буде истакнуто, његова боја бити преовлађујућа, на тренутке и једина која ће се видети на бојном пољу. Наиме, за време док је истакнута ова застава важила је само једна наредба, а непријатељ је то знао...
   „Убити све, без милости и узимања заробљеника.” Свакако да бојиште ни до тада није личило на уобичајени вашар у Шампањи, али овај тренутак обоји га додатном страхотом.
   Нарочита нелагода обузе ратнике из виших друштвених слојева јер је њихова узданица често била богати откуп ради којег ниједан противник није желео да изврши убиство над њима и себе лиши огромног прихода. Управо на овакво размишљање рачунали су они чије су се снаге збиле испод поменутог обележја. Посејати страх у срца племића који су били камен углаш сваке феудалне војске тог доба и суочити их са сазнањем да је смрт, било њихова било противникова, једина могућност – покојник или пуковник. Пред оваквим суровим избором, неретко се дешавало да крупни феудалац окрене свог коња од бојног поља ка свом поседу и снажно га ободе, дајући пример остатку своје војске.

И десница и левица

   Необична застава није била ништа друго доли онај „златни пламен” који су, више срцима него речима призивали француски војници. Црвена свила на златном копљу вијорењем је наређивала, охрабрујући једне, а ужасавајући друге. И пријатељи и непријатељи знали су за гласовити Орифлам или енглески Орифлејм који ће обележити многа бојна поља позног средњег века. Његово име сложеница је од латинских речи за злато (aurea) и пламен (flamma).
   Ипак, кованицу ће у данашњем свету највише прославити шведски козметички див испунивши је много лепшим садржајем. Сигурно би се многе кориснице, а вероватно и припадници пола за који се каже да је јачи ужаснули над сликама средњовековног стратишта тешко их довевши у везу са омиљеном козметичком марком.



   Корени овог владарског знамена нису нам до краја разјашњени па прве помене налазимо само у песничком и митолошком, двема сферама које, премда могу бити од користи за историчаре, имају неке друге разлоге настанке те је њихова историчност увек упитна. Једно од најпознатијих књижевних дела средњег века „Еп о Роланду”, настало је крајем 11. века и у стиховима 3093–3095 помиње и главни предмет наше приче, наводећи да је у војсци Карла Великог барјактар био Готфрид од Анжуа. Некада је у Базилици Светог Јована Латеранског постојао мозаик на којем је био изображен Свети Петар како десном руком даје палијум (епископски огртач) папи Лаву Трећем, истовремено левицом пружајући Орифлам Карлу Великом.
   Нажалост, мозаик више не постоји, а о њему посредно сазнајемо на основу писаних извора из доба пре нестанка. Овакво приказивање није случајно и стоји у улози духовне потке политици Карла Великог и давања легитимитета царској круни којом се крунисао. Наиме, према средњовековном схватању, само је византијски владар као наследник римских царева могао да буде овенчан царском круном, а сви остали владари хришћанске васељене имали су да буду по достојанству мањи. Језгровит израз оваквог црквено-политичког схватања налазимо у Хиландарској повељи Стефана Немање где он каже: „Бог премилостиви утврди Грке царевима, Угре краљевима”...

У рукама Викинга

    Први преседан од њих неколико (један ће направити Душан Немањић, потомак Стефана Немање) биће начињен на Божић 800. године у Риму, када ће папа Лав Трећи крунисати Карла за цара, а поред давања царске круне, легенда ће изродити и предају чувене заставе, онако како је приказано на некадашњем мозаику. Дакле, требало је наћи божанско оправдање за промену поменутог поимања царске власти. Због овога се у „Епу о Роланду” поред Орифлама за барјак користи и назив „Римљанин”. Постоје легенде које кажу да је Орифлам заправо био златно копље које је први франачки цар понео у Свету Земљу следећи пророчанство о витезу са чијег ће златног копља ватра спалити Сарацене. Зато се доста дуго у науци задржало мишљење да је реч о златном копљу на којем је тканина била само украсни део.
   Било како било, Карлов Оримфлам се на свом путу до данашњег времена загубио у врлудавим историјским токовим и његова судбина није позната. Забележен је покушај научника да се Орифлам препозна као барјак Светог Маврикија, који је Карло Велики носио у Шпанију током борби са Сараценима, а који ће први француски краљ из династије Капета, Иго (987–996), на поклон дати англосаксонском краљу Етелстану (925–939).
   Временом ће француски краљеви из династије Капета, сматрајући себе наследницима франачке династије Каролинга почети да користе другу заставу, али уз стари назив – Златни пламен. Према вексилологији (дисциплина која се бави заставама), разлог томе је двојак. Застава је схватана као чвор или спона између Капета и њихових светлих претходника Каролинга, омогућавајући на тај начин новој династији царске прохтеве рођене 800. године. Осим тога, попримиће улогу обједињујућег чиниоца и духовног вођства целе Француске која га је у боју следила.
   Један спис који говори о викиншкој опсади Париза 885. године помиње огромну заставу „боје шафрана ношену на двоструком копљу”, али не даје никаква оправдања за поистовећивање са Орифламом. Ипак, то није сметало филмској екипи која нам је подарила веома гледану серију „Викинзи” да у осмој епизоде треће сезоне прикажу принцезу Жизелу, историјски непотврђену личност која је према предању била жена преобраћеног Норманина Рола, (каснијег Војводе од Нормандије) како у последњи час подупире раслабљени борбени дух бранилаца износећи на бедем безмало изгубљеног града црвену заставу Светог Дионисија. У њеном надахнутом говору препознајемо хришћанску легенду која порекло црвене боје заставе доводи у везу са крвљу обезглављеног светитеља.

Део стогодишњег рата

   Нови Орифлам је заправо био застава познате Опатије Светог Дионисија (француски – Сен Дени), а почеци овакве употребе везују се за име краља Луја Шестог Дебелог (1108–1137). Он је 1124. године, ишчекујући најезду снага оданих немачком цару Хенрику Петом, пришао гробу Светог Дионисија именујући га покровитељем и после Бога највећим заштитником Француске, узевши том приликом са гроба светитеља заставу црвене боје. За њу се веровало да је натопљена крвљу Светог Дионисија, првог бискупа Париза, којег су Римљани погубили одсецањем главе у време прогона цара Деција средином 3. века. Тако је опатијска застава на велика врата ушла у свет политике, у почетку задржавајући неке верске одлике.
   Сама опатија припадала је грофовији Вексен, а део краљевског поседа (домена) постаће за време Филипа Првог (1060–1108). Одавде потиче обичај да стегоноша буде гроф од Вексена.
   Савремени и нешто каснији извори говоре нам о мноштву битака у којима је барјак ношен и о успесима постигнутим захваљујући помоћи надземаљске силе. Осим Луја Дебелог који је започео овај обичај, знамо да је Филип Други Август (1180–1223) носио ово обележје у рату са Фламанцима. Луј Девети Свети (1226–1270) носио га је у крсташки рат, а постао је толико важан да је при нападу на луку Дамијету (данас у Египту) ношен на челу литије испред посебног папског изасланик који је носио часни крст, универзални знак целокупне крсташке војске која по замисли није била само француска него хришћанска.
   Филип Трећи Храбри (1270–1285), син Луја Светог, у бици против краља Туниса постројио је своје борбене редове иза светитељеве заставе тражећи да им „божанска рука да брзу победу”. Исти владар, помажући својој сестри Бланши од Кастиље да оствари оспорена наследна права, долази у Сен Дени да прими барјак и осигура победу. Његов син и наследник, Филип Четврти Лепи (1285–1314), своју победу над Фламанцима 1304. године посвећује Светом Дионисију под чијим стегом је извојевана, а као знак благодарности у манастирску ризницу прилаже стотину ливри (француски новац у употреби од 781. до 1794. године). Знамо да је знак мученика и светитеља био присутан у биткама код Бувина (1214), Кресија (1346), Поатјеа (1356)... Током необичног историјског путешествија губљен је и налажен пет пута.
   Последња битка у којој је црвени стег ношен била је битка код Аженкура 1415. године, део ратних дешавања Стогодишњег рата. У бици су Французи страховито поражени, а могуће да је сам Орифлам био изгубљен или пао у руке непријатељу.Опет, постоји и могућност да је после пораза као дотрајао само похрањен у ризницу манастира Сен Дени. Постоји сведочење да је извесни Дом Фелибјан видео заставу „напола изједену грињама” 1594. године. Они који стоје на овом становишту сматрају да је крвави стег свој крај доживео 1794. године у време Француске револуције, што звучи уверљиво ако знамо како су се револуционари понашали према свему што је имало обележје краљевског.