ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

КРОЗ МРАК СУНЧАНОГ ЈУТРА

У тренутку је схватио. Експлозија од синоћ није никакав одрон. Вулкан је прорадио. Избацује пепео, а само је питање тренутка кад ће покуљати лава. Вероватно ће и камење почети да пада с неба, попут метеора.

Средином априла 2015. године Џеф Бридон и Авив Бромберг коначно су, после скоро годину дана припрема, доспели у Чиле. Обојица искусни планинари, схватили су да им уобичајено верање по стенама више није изазов. Зато су нашли нови: активни вулкани. А у Чилеу их има напретек. Зато, правац Јужна Америка.
   Авионом до Сантјага, онда 750 километара на југ, у област активних вулкана, а најчувенији је свакако Виљарика. Непун месец раније вулкан је прорадио, бљувао је потоке вреле лаве. Била је то највећа ерупција за готово шездесет година. Вулкан се полако смиривао, али је још увек било активности. Тло је и даље подрхтавало, повремено је избијала лава. Облаци пепела излетали су у ваздух Џеф и Авив нашли су се у подножју, на почетку планинарске стазе.

Чувари су им рекли да је пут затворен све док се вулкан потпуно не смири. Не само због вулкана, већ и због тога што је дан раније снег толико нападао да се ознаке готово нису виделе. Зато је неискуснима врло лако да залутају. Џеф и Авив само су сачекали да чувари оду, изговарајући се фотографисањем. Чим је патролно возило нестало с видика, кренули су према врху.
   Временска прогноза указивала је на леп и сунчан дан. Тако је и било, бар у почетку. Полако су напредовали кроз све ређу шуму. На самом крају могли су да виде докле је лава стигла приликом претходне ерупције. Прелазили су преко окамењене пустаре, ноге би им често полетеле на страну. А затим опет снег. Приметили су да нигде нема отисака. Били су сами. Ипак, није им падало на памет да се зауставе. Ово је вероватно једина прилика коју ће имати, сад или никад.
   Пала и ноћ. Поставили су камп, преспавали. Ујутру је Џеф изашао из шатора. Сунчан дан, у подножју се виде шуме, горе снег. Све делује као призор с разгледнице. Доручковали су, спаковали шатор и наставили успон. Никаквих потешкоћа није било. Напротив, прешли су тридесетак километара. Предвече су решили да је доста за тај дан и опет поставили камп. Видели су да је неко језеро у близини. Како човек да се не окупа? Џефу се чинило да тешко може да буде срећнији. Један од снова управо му се остварује. С тим мислима је и отишао на починак. Пре него што је склопио очи, учинило му се да негде у даљини чује нешто слично експлозији. Приписао је то паду неке стене, одрону или слично, и утонуо у сан.

Када су се пробудили, тишина је била језива. Џефу се учинило да је цео свет утихнуо. Нешто није било у реду. Убрзо је схватио и шта. Помислио је да су поранили, сунце још није било изашло. Поглед на сат открио му је да је готово девет. Опет је превише мрачно. И она тишина не слути на добро. Укључио је лампу и откопчао отвор шатора. У секунди га је прекрио сиви пепео. Готово да га је одбацио унутра. Кад је дошао себи, полако је провирио и погледао ка небу. Сунце јесте изашло, али је с неба падао ситан фини пепео, готово као сиви снег. Много пепела. Нестало је оног снега, дрвећа. Све је било сиво. С лампом, могао је да види на свега пет метара. Без лампе, ништа. Мркли мрак.
   У тренутку је схватио. Експлозија од синоћ није никакав одрон. Вулкан је прорадио. Избацује пепео, а само је питање тренутка кад ће покуљати лава. Вероватно ће и камење почети да пада с неба, попут метеора.
   Обојица су зграбили ранчеве. Шатор и већину опреме оставили су за собом, сад је време да спасавају животе. Нису знали да ли је пепео отрован. За сваки случај, мајице су обмотали око лица како не би удисали сиву прашину. Појурили су низбрдо.
   Чак и с укљученим лампама једва да су могли да виде тло пред собом. Набасали су на језеро у коме су се колико јуче тако лепо брчкали. Сада је изгледало попут гомиле малтера. Сиво. Нису знали на коју страну да крену. Џеф се сетио да је последња ознака коју су прошли била свега стотинак метара далеко. Кренули су у том правцу.

На несрећу, батерије у Авивовој лампи почеле су да отказују. После неколико минута, потпуно су заказале. Остало му је само да се држи за Џефов ранац, како се на низбрдици не би погубили.
   Убрзо су наишли на ону ознаку. Настављају ка следећој, требало би да је неколико стотина метара даље. Стуб црвене боје, висок безмало два метра. Не би требало да буде тешко да га уоче. Ипак, прошли су скоро километар, а ознаке нигде. Једино су наишли на неко шибље које је готово творило зид. Џеф није могао да се сети да су га видели при успону. Једино објашњење јесте да су залутали. А пепео је и даље падао.
   Лутали су уз шибље. Никако да нађу пролаз. Онда је Авив готово пролетео кроз рупу у том зиду. Џеф га је следио, па су обојица појурили низбрдо. Али ознаке нема, па нема. Тада се Авив сетио да на мобилном телефону има компас. Двадесетак минута касније, сноп батеријске лампе коначно је пао на црвени стуб. А на њему ознака на коју страну да крену.
   Наставили су што су брже могли. Често би се губили, али би уз помоћ компаса ипак успевали да нађу сваки следећи путоказ. После првпг таласа панике Џеф је успео да се прибере. Сада је почео да уочава неке оријентире. Овде поломљена грана која штрчи из гомиле пепела. Онде стена коју је уочио кад су се пели. На добром су путу, само да буду бржи од лаве.

Изгубили су сваки појам о времену. Имали су утисак да их тама потпуно обавија, а онај зрак спаса из батеријске лампе био је све слабији. Често би остали без даха. Коначно, Џеф је одлучио да застану, мало одморе и приберу се. Сетио се онога што је некада давно научио на спелеолошкој обуци. Правило „Прати зид”. Ако се једном руком непрестано држиш за зид испред себе, напредујеш полако, вероватно ћеш наћи излаз. Ово је помагало приликом изласка из пећина. Само, они нису били у пећини, већ испред шуме. Није долазило у обзир да се пробијају кроз дрвеће, већ су кренули у страну, од дрвета до дрвета. А онда је дрвећа нестало и опет се појавио црвени стуб. На добром су путу.
   Нешто касније наишли су на чистину. Махнито су се сјурили низбрдо. Помислили су да су близу подножја. А онда им се опет испречило неко дрвеће. Шума. Све су теже дисали, мајице преко носа и уста очигледно више нису биле довољне. Морају кроз дрвеће, па нека буде шта буде. Да обилазе, нема времена.
   Док су се пробијали, Џефу се учинило да према светлости лампе види неку сенку. Да ли је почело да му се привиђа? Минут касније, опет. Преко снопа је нешто прелетело. Сада је био сигуран да не халуцинира. Ипак, деловало је као сцена из хорор филма. Као да вулкан није био довољан. Прикупио је храброст, усмерио сноп ка месту где је мислио да је оно што прави сенку. Закорачио је, а онда је му је нешто ударило у лице. Пао је, а за њим и Авив. Брзо се осовио на ноге, само да би дочекао нови удар. Млатарао је рукама, бранио се од непознате опасности. А онда је схватио о чему се ради. Чудан звук, који је пратио напад, био је лепет крила. Страшни нападач-птичица. Излетела је из жбуња, привучена првим светлом који је видела тога дана – снопом њихове батеријске лампе. Џеф је ухватио птицу и ставио је у јакну. Мало су одморили, па сигурније наставили даље.

Нешто касније чинило им се као да је облак пепела мањи. Или ређи, како год. Лакше су дисали. Још мало, и кроз облак су се пробијали зраци сунца. Слабо и лагано, али их је ипак било. То им је дало нову наду. Чак су застали, појели планинарски оброк у праху. Без воде, право из кесице, а чинило им се да ништа слађе у животу нису јели. Птица се потпуно смирила у Џефовој јакни. Повремено би је дотакао, тек да провери да ли је жива. Била је.
   Још даље се видело жућкасто небо. Најзад, пепела је нестало. Све се смирило. Када су планинари погледали около, све је деловало веома чудно. Сиво, али лепо. Деловало им је као да корачају у сну.
   Стигли су и до пута у подножју. Потпуно прекривени пепелом, изгледали су као да су преживели апокалипсу. Тада се појавио неки аутобус. Готово да их је прегазио кад су истрчали пред њега. Возач је једва закочио.
   Кад су доспели до града Пукона, Џефу је било чудно што људи не беже. Нигде панике, никаква евакуација, а ерупција вулкана је почела, буквално над њиховим главама. Напротив, сви су били пред телевизорима. Пратили су ерупцију, али вулкана Калбука, удаљеног више од двеста километара. А планинари су се нашли баш низ ветар који је носио облак пепела. Онај који се изнад самог вулкана дизао готово десет километара увис.

Број: 3392 2017.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Невена Марковић