Живот пише драме

КО СЕ БОЈИ ВУКА ЈОШ?

Док је он љутито скупљао расуту опрему, звер је стајала по страни и спокојно жвакала његову торбу

Тај мајски дан 1972. године почео је сасвим обично. А то за једног новинског репортера као што сам ја значи – лоше. Нигде судара, нигде пљачке банке, ни трага од неког друштвеног скандала. Фото-репортер наше редакције Брајан Томас и ја имали смо утисак да читав Лондон спава. Нико није бринуо о двојици новинара који некако морају да испуне дневну норму.
  Не знајући шта да радимо, одвезли смо се пре подне у Норфок. Пало нам је на ум да посетимо нашег заједничког пријатеља, биолога Филипа Вејра, који управља националним парком близу Норича и да проведемо пријатан дан међу фокама и фазанима. Потајно сам се надао да ће ми тамо пасти на памет нека тема за рубрику.
    Природњак се веома обрадовао кад нас је видео. Пошто смо измењали поздраве и проћаскали, упитао сам шта имамо данас на програму.

Вејр је стручњак за птице и морске животиње, али у његовом резервату живи још мноштво свакојаких врста. По обичају, сваку посету смо користили да обиђемо неку од оних које још нисмо видели. Професор би нас пратио, показивао нам и давао духовита и занимљива објашњења.
  – Куда вас још нисам водио? – запитао се. – Дабоме! Показаћу вам своје вукове!
   Овај предлог није ми се нарочито допао. Колико сам знао, вукови су живели у пошумљеном делу парка ограђеном високом жицом. Ко је желео да их види, морао је да уђе унутра.
   – Шта мислите – рекох – да изаберемо нешто мање опасно?
   Вејр се насмејао као да каже: „Не бојте се кад сте са мном”.
   После десетак минута хода нашли смо се пред вратима. Професор је у тишини скинуо катанац и пустио нас унутра, а затим нас повео уском стазом. Јеле и смреке биле су густо засађене и пропуштале су тако мало светлости да смо једва видели куда газимо. Најзад, нашли смо се на једној малој, осветљенијој чистини. Професор је застао и ставио под мишку дебели штап који је био понео са собом. Затим је савио руке око уста и почео да завија, дозивајући вукове. Брајан и ја смо се згледали, једва се суздржавајући да не праснемо у смех. Али, следећег тренутка напустила нас је сва веселост: нешто је шуштало у полумраку између стабала.
    – Ево их! – прошапта Вејр. – Умирите се!
    Нисмо видели вука како долази. Изненада је изронио из мрака и загледао се у нас својим жутим очима.
    – Добра, добра куца... – понављао је Вејр. Затим је испружио штап. Вук поче да га њуши, али га већ следећег тренутка остави да би пришао торби са фотографском опремом коју је Брајан био спустио на земљу.

Стајали смо као свеће и крајичком ока посматрали како животиња обилази око необичног предмета и испитује га. Одједном сам осетио како ми се кожа на десној руци јежи од нечије близине. Одважио сам се на мали покрет главом и погледао наниже.
    Тада сам искрено пожелео да сам остао код куће. Тик уз мене стајала је друга живогиња и гледала ме својим жутим очима! Била је тако близу да сам јој на руци осећао дах. Погледом сам одмах нагонски потражио професора.
    – Не бојте се – рече он тихо. – Само останите мирни.
   Иако сам осећао неодољив нагон да потрчим, послушао сам га. Следећи секунди изгледали су ми као вечност. Најзад, вук се очешао о мене – од чега су ме целим телом подишли жмарци – и нестао.
    Одахнувши, погледао сам у Брајана, али он није давао ни пет пара за мене. Полако је подизао ка лицу свој фото-апарат, желећи да сними вука који се још шуњао око његове торбе. Апарат шкљоцну и животиња се трже. Један тренутак пиљила је у Брајана, а затим зграбила торбу за каиш и почела да је одвлачи.
   – Хеј! – викну Брајан, потрчавши за вуком, али се овај дао у бег.
   Професор је појурио за њима, а ја сам их посматрао, укочен од страха. Помало сам се дивио Брајану. Мене ни десет торби не би натерало да се помакнем!
   Како сам се сада и ја мало ослободио, сагнуо сам се да дохватим поклопац објектива који је био испао из Брајанове торбе. И док сам тако клечао са испруженом руком, зачуло се шушкање. Други вук! На њега сам потпуно заборавио!
    Звер је стајала на непун метар од мене, нетремице ме посматрајући.
   – Седи, добра куцо... – изустих, покушавајући да опонашам Вејра.

Али, грло ми се стезало, а глас дрхтао. Вук приђе мојој испруженој руци и ја осетих његову влажну њушку. То је већ било превише. Преплашен, скочио сам на ноге. Ако сам хтео да изазовем животињу, онда за то није било бољег начина! Али, вук ме само још једанпут мирно погледа, а затим клисну у шуму.
   Када сам се мало прибрао, чуо сам Вејров и Брајанов глас и пошао да их потражим. Затекао сам Брајана где пузи по тлу, скупљајући своју расуту опрему. Професор је стајао над њим и смејао се од свег срца. Неколико метара даље вук је марљиво жвакао торбу.
    – Шта је смешно? – гунђао је мој колега. – Ова опрема вреди 400 фунти!
    Посматрао сам их, не схватајући ништа. „Зар је могуће”, мислио сам, „да сам се само ја уплашио?”
    Сутрадан је Брајан ушао код свог шефа и ставио му на сто једно ижвакано парче коже. Било је то све што је остало од његове скупоцене торбе. Наравно, шеф није поверовао у његову причу све док није видео снимак.
    Што се мене тиче, никада више нећу поновити ону стару изреку да је перо бриткије од мача. Имао сам своје новинарско перо у џепу и – дрхтао од страха!