За читање и уживање – Јелица Грегановић

КЛОПКА ЈЕДВА ЧЕКАЊА

Када у кућу стигне потомче, почиње период једва чекања. Не би ваљало то на почетку написати, али с обзиром на тежину сакривања и лакоћу откривања, то доба траје до поздрављања са овоземаљским светом. Просто, тако је то с децом.
   Прво једва чекате да вас нађу у простору, јер тих првих дана се осећате као фрижидер покривен невидљивим плаштом. Кад успеју да вас фиксирају, једва чекате да постанете препознатљива особа, биће нешто живље од већ поменуте беле технике, за коју их веже инстинкт за прехраном. Наравно да затим једва чекате смисаони осмех. Након тога једва чекате да подигну главу. После чега следи једва чекање да престану стомачни грчеви и да можда ипак мало ноћу спавате. Једва се чека да седну, па да престану да се преврћу кад им то успе, да устану, да устану и не падну, да промиле, да проходају, да престану да се сударају са околним светом, да обављају природне потребе ван ударца на ваш буџет, званог – пелене, да почну да једу храну чвршћу од течности, затим гушћу од каше, да то раде предвиђеним оруђем, а наредни степен је да њиме не угрожавају очињи вид. Једва чекате.



   Баш као што једва чекате да их мало позајмите институцијама за групно чување људске младунчади, да крену у школу, да заврше први разред, и све разреде за њим, иако већ у другом сањате да већ једном заврше ту школу и већ једном упишу гимназију, коју честито ни не започну, а ви маштате о матури. Кад она дође на ред, пожалите што сте се родили и једва чекате да се већ једном заврши прича о хаљинама, кошуљама, коси, ноктима, штиклама или без, са или без кравате, зашто мора у оделу, шминкању и осталим средствима измишљеним за додатно мучење родитеља као таквих. Кад упишу факултет, оно кад су већ скоро своји људи, једва чекате да то заиста постану, да и они мало осете чари стварног живота, који се не протеже и леђно ваља по облацима. Наравно да једва чекате да кад постану академски грађани то што пре претворе у нешто од чега могу да самостално да живе, као сав одрасли свет, одговорно. Е, у том одговорном, у заседи,  чучи једва чекање, јер оно је стара чекалица која ће пре или касније наплатити све што сте му на врат товарили, искочиће из бусије и...

И онда мени, која сам скоро све по списку једва дочекала, искочи снимак на Виберу. Или Вајберу. Зовите га и лонцем, тек мени се најмлађе од потомачке тројке тим путем јавља. Кад не бих знала да живи на сунчаној страни Алпа, веровала бих да се ради о снимку џунгле коју мој младунац претражује, учествујући у експедицији која тражи ћошкастог бога са змијом око врата и папагајским перјем у каменој коси. Укратко, екран је вршио фотосинтезу од силног зелењења, а на средини се оцртавао танак мост. Мост изнад зелене провалије, изнад ничега. На мосту је стајао обрис људског бића. Таман сам хтела да се препаднем, кад је оно скочило у амбис и уместо да нестане ван телефонских граница, вратило се назад скоро до моста. Онда је опет пропало, понашајући се као подивљала јо-јо играчка. Да ли сам вам поменула да за то време нисам дисала? Звучи немогуће, али тврдим да постоје ситуације када људска бића могу да не дишу дуже од природних ограничења. Дакле, ја сам отворених уста недисала, а онај људски јо-јо је одскакао по зеленој недођији и све више је личио на сардину која би сваког тренутка могла да се одвоји од сопствене кичме. Не знам како зева пеш-риба из народне изреке, али баш тако сам ја, састрављена, зевала у екран, а онда се снимак прекинуо поруком из које сам сазнала да је сулуда јо-јо-сардина моје најмлађе дете, Мали Син, који се на овај начин спрема да кумује другу и учествује у момачкој прослави. Заиста? Тако? Добро бре, јел’ циљ да кум не стигне до кумства? Јесам ли ја зато главу у торбу стављала да родим јо-јоа, зато ли сам годинама неспавала, живце моје трзала само кад се саплете? Родила сам га да се на ластишу баца у бездане?! То ли сам једва чекала и дочекала?

Нисам се честито ни накукала, кад се коначно и већ једном, после неколико дана дугих као деценије, јавила Принцеза. Истим средством комуникације. Једино што на слици, која је пратила њено јављање, није било ни зеленог труна. Ни тачкице. Ни травке. Јер се једна у мајке јавила из – Сахаре. Оне праве Сахаре, не из ноћног клуба, кафића или туристичке агенције, из правцате Сахаре пустиње. Тамо ју је одвело предузеће у ком ради, и које прати трендове тим билдинга, што ће рећи матерњим, бирократским дијалектом да запосленима следује унапређивање међусобних односа. Зашто то не могу да одраде у некој цивилизацији, него на крају света, то само они знају. При чему је, у пустињи, као што јој име каже, пусто и по питању телефонских сигнала, тако да смо штуре вести о Принцези сазнавали из шеснаесте руке, путем сателита. У међувремену сам ја једва чекала да се јави, слутећи јој оно што само мајци на памет може да падне, да ју је нагазила камила, да је она нагазила шкорпију, да је дунула пешчана олуја, да су оазе фатаморгане у којима живе прави крокодили. Укратко, моја машта је радила прековремено, а брига је плакала у ћошку. Од бриге. Онда се, као што написах горе, коначно јавила и све стисла у три слике и две реченице. На двема сликама су били џипови усред пешчаних дина, а на трећој њен длан и на њему гуштерчић, сорте геконске. Реченица је гласила:
   – Мама, мама, пишкила сам у песак као маца!


Јелица Грегановић рођена је 1964. године у Крагујевцу. Од 1984. године бави се новинарством. Један је од оснивача „Радија Б92”, оснивач и први уредник његове информативне редакције. До сада је писала или пише за „Б92”, „Студио Бе”, „Време”, „НИН”, „Политикин Забавник”, „Базар”, „Шумадија Прес”, „Економист”, „Банкар”, „Ел”...
Најчитанија је српска блогерка која приче објављује на ВИП Блогу „Б92”, као и на блогу издавачке куће „Лагуна”.
Објавила је осам збирки хумористичких прича: Причи никад краја, Само да ти кажем, Од речи до речи, Испод седмог неба, Љубав и друге ситнице, Осмех за сваки дан, Зовем се Мама, Зовем се Мама 2, као и књигу за децу Мравац Мрав.


   Не бих могла да вам дочарам колико сам једва чекала да ми једина ћерка постигне ту врсту фелинолошког успеха. Па, зато сам ја главу у торбу стављала, ноћима неспавала, живце моје трзала само кад се саплете...то сам већ написала, мада како стоје ствари – џабе. Могу да пишем, да понављам, да кукулевчим и не слутим шта ће све још на памет да им падне. И да пожалим за временима када су ми се мотали око ногу, будили ме ноћу, кмечали дању, жалећи што ми је тада пало на памет да једва чекам. Али, можда бих могла још нешто једва да чекам, оно што сам се клела да никада нећу изговорити, а камоли написати, оно што мајке од настанка људске врсте својој деци понављају – Једва чекам да добијеш своју децу, е онда ћу да те питам.
   – Једва чекам.

                                                                                                                                                          Из књиге ''Живот за понети'', Лагуна 2020.

 

Број: 3607 2021.