Живот пише драме

КЛАЦКАЛИЦА СМРТИ

Ветар је огромни камион тако силовито одувао да се метална грдосија за трен ока нашла на огради моста, љуљајући се тамо-овамо

Када се тог 13. априла прошле године педесетогодишњи Вејн Бун примакао мосту преко реке Елизабет у Вирџинији (САД), ветар је већ заносио шлепер који је возио. Срећом, није било превелике гужве у саобраћају. Међутим, нашавши се насред моста, схватио је да ће ићи много теже. Једва је обуздавао грдосију, пошто је ветар махнито дувао. А на превоју моста, осим возила, није било других препрека које би колико-толико зауставиле непогоду. Киша је шибала по ветробрану. Успорио је и пустио аутомобиле да га претичу. Тада су предњи точкови налетели на метални спој моста. Чак и по лепом времену, на том месту не би било лако управљати. Утом су се појачали удари ветра.

Бун је осетио да се огромна машина одиже од коловоза. Потом се нашао у крајњој десној траци. Није имао када да размишља како је то могуће. Кабина је пробила металну ограду, док се он борио да оспособи волан. Празна приколица клизила је преко коловоза. Онда је уследио још један удар ветра, најснажнији досад. Ако је и помислио да ће можда успети, тада је схватио да је свака нада ишчезла – доспео је право изнад реке.
   За то време, командир ватрогасне службе Чад Литл ишао је ка центру за обуку. На свега километар одатле примио је поруку – „Камион виси с ивице моста”. Укључио је сирену и дао гас.



   Прилаз мосту био је потпуно закрчен. Литл се пробио колима колико је могао, па наставио пешице. Ветар га је толико шибао да је једва корачао. Призор који је затекао био је застрашујућ – кабина је висила с моста, док је оквир од пуног челика, који ју је спајао с приколицом, био савијен као да је од хартије. Литл је одмах позвао помоћ и затражио највећи чамац који могу да му пошаљу. Морао је да се обезбеди и на реци, ако нешто или неко падне током спасавања.
   Први ватрогасни камион с великим мердевинама убрзо је дошао на другу страну моста, куда је још увек могло да се прође. Ватрогасци су ланцима везали приколицу за свој камион.

Вејн Бун је коначно дошао себи. Сећао се само како је кабина пробила ограду. Још је био везан сигурносним појасом и зурио у реку. Крв му је цурила преко лица, али није осећао бол. Бацао је поглед кроз ветробранско стакло, које је већ пукло на неколико места. Полако се ослободио појаса. Покушао је да се задржи на седишту, али је истог тренутка клизнуо ка ветробрану. Једва се некако ухватио рукама. Стакло се опасно затресло и исекло га, али није одустао. Био је принуђен да се ногама ослања о ветробран, чинећи то што нежније. Коначно се повукао нагоре. Склупчао се мирно иза свог седишта. Неколико минута касније чуо је сирене, које су звучале као пој анђела.
    Ватрогасци из специјалне екипе за хитне случајеве хитали су ка мосту, разрађујући успут сваки могући сценарио. Али, први изазов наступио је пре него што су могли и да замисле. Заглављени аутомобили зауставили су их на прилазу мосту. Један од ватрогасаца изашао је из возила дограбивши сву опрему коју је могао да понесе и похитао ка камиону. Други су га следили.

Ветар се толико распомамио да су једва стигли до места незгоде носећи ужад. Мердевине с оног првог камиона развући ће преко приколице Буновог шлепера, што ће је уравнотежити. Потом ће један од њих конопцима да се спусти до кабине и возачу дода појас, који ће да веже за себе. Тако ће га извући. То су и урадили – двојица су руковала чекрком, а трећи се спустио преко ограде, док га је ветар бацао около као лутку на концу. Полако су почели да отпуштају уже. Плашили су се само једног – да је возач камиона у несвести. Али он је, шћућурен иза седишта, чекао помоћ. Ватрогасац му је кроз прозор додао појас и довикивао како да га стави.
   Ношене ветром, крхотине стакла секле су ватрогашчеве рукавице. Схвативши да немају много времена, решио је да уђе у кабину и помогне Буну да постави појас. Провукао је горњи део тела кроз прозор. Као на вежби, полако је пребацивао возачеве удове кроз појас и везао га за себе. Потом су се искобељали из кабине. Они одозго укључили су чекрк.

Неколико тренутака касније нашли су се на ивици моста. Кад су се коначно пребацили на коловоз, уследио је тајац, а за њим и урлик одушевљења. Све је било готово. Или су тако помислили.
   Док су болничари убацивали Буна у своја кола, ветар се појачао толико да је подигао један крај приколице и, мада је ланцима била везана за ватрогасни камион, бацио ју је у другу траку. На срећу, тамо није било никога. Неколико сати касније, кад се непогода смирила, камион су одвукли с пута. Мост је поново био проходан, а људи на безбедном.