ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

КАРАТИСТА ПРОТИВ МЕДВЕДА

Човек је уживао у пецању, природи и тишини. Онда је грање почело да крцка и на његова леђа обрушила се звер...

Шездесеттрогодишњи Ацуши Аоки решио је да 1. септембра ове године оде на пецање у околину родног града Наганохара, у Јапану. Иначе, Наганохара и цела област познати су по води и зеленилу, а ту су и две планине, на северу и југу. Баш у ту област намерио се Ацуши, наоружан штапом за пецање. Пола сата вожње од града и већ је окружен зеленилом. Паркирао је аутомобил на неком одморишту и кроз шуму се запутио до реке. Гледао је да не крши грање, да све остане онакво какво је било пре његовог проласка.
   Чим је дошао до реке, како је то већ ред, распоредио је опрему по трави, припремио штап и забацио. И није му било превише важно шта ће и да ли ће уопште нешто да упеца. Важан је једино мир у нетакнутој природи. Нигде живе душе, километрима унаоколо. Бар је тако помислио.

Пролазили су сати, ништа посебно се није дешавало. Струна би се повремено затегла, пловак потонуо и Ацуши би извукао плен. Риба је у једном тренутку баш почела да „ради”. Вадио је једну за другом. Готово да је било довољно да само забаци штап, па да нешто загризе. Два сата касније решио је да је доста за тај дан. Ипак, пре него што спакује ствари, седеће на обали још неколико минута. Баш му се и није враћало.
   Док је тако седео и гледао у пловак, осетио је да се нешто чудно дешава. Убрзо је схватио и шта. Завладала је потпуна тишина, уобичајених шумских звукова више није било. Готово да се само чуо шум реке и његово дисање. Онда је тишину прекинуло ломљење грана. Звук је долазио иза његових леђа.
   Ацуши је осетио да му се нешто примиче, а чуо је да то нешто трупће и навелико крши гране и жбуње. Није стигао ни да се окрене, а огромна црна телесина сручила се на њега. Могао је само да види сенку. У тренутку је схватио да је сигурно у питању медвед. Њих има по тим шумама и вероватно је једног привукао мирис рибе коју је Ацуши упецао.
   Нашао се на трави, притиснут огромном животињом. Требало му је секунд или два да се усуди да отвори очи. Кад је то урадио, помислио је да је боље да их је држао затворене. На неколико центиметара од његовог лица налазила се њушка медведа разјапљених чељусти. Сливале су се бале, могао је да осети смрад. Медвед је рикао. Ацуши је био убеђен да му је куцнуо судњи час.

Таман кад је очекивао да се вилице склопе око његове главе, медвед га је ударио шапом. Једном, па још једном. Окренуо га је потрбушке. Осетио је како му канџа пара бедро. Потом, ујед за бутину. Схватио је да ће следећи вероватно завршити на потиљку или врату. Тада је решио да се бори.
   – Или медвед или ја!
   Почео је да се мигољи, да се окреће и џилита. Медведа је то још више разјарило, али и збунило. На секунд је застао, као да није навикао да му се плен опире. А овај плен искористио је тај секунд предаха и измигољио се из стиска шапа. Одбауљао је метар-два даље и некако се осовио на ноге. Прашина се полепила за умрљану крв, свака кошчица га је болела, али је ипак успео да стане. Гледао је бесну животињу право у очи. Медвед је то схватио као изазов, па се и он подигао на задње ноге. Ацуши је схватио да је висок готово два метра. Да ли да бежи? Тако изубијаног и крвавог, медвед ће га стићи за неколико метара. Вероватно му нема спаса, па је решио да  макар оде у смрт борећи се.
   А то је и те како знао. Осим што воли да пеца, Ацуши има још један хоби. Тачније, страст. Од малих ногу бави се каратеом, па је са годинама стекао и црни појас, други дан. Био је и тренер, а сада се управо спремао да у пракси примени све оно што је годинама учио. Само, ово није био обичан противник на татамију, ово је бесни азијски црни медвед решен да не остане без оброка. И тај медвед управо се спремао да крене у напад. Ацуши је решио да удари први.

Као да је на неком турниру, дубоко је удахнуо и заузео положај за борбу. Десну руку истурио је испред себе, право према медведу. Направио је корак напред, полако, а онда муњевито задао ударац. Циљао је медвеђу њушку или очи. Синуло му је да је негде чуо да су то најрањивије тачке животиње. Само да их погоди. И успело му је. Ударио је право међу очи. Животиња је стајала, на тренутак збуњена. Онда је заурлала, тако да се Ацуши следио. Медвед се спустио на све четири и побегао у шуму. Чуло се само ломљење грана. Нестао је без трага.
   Аоки је на тренутак одахнуо. Ипак, није смео превише да се опушта. Ко зна, можда се медвед врати, можда их у околини има још. Прикупио је последње атоме снаге и потрчао да се склони у аутомобил, не заборављајући да покупи опрему и уловљену рибу. Готово на ивици свести, с дубоким угризом на нози, који је обилно крварио, успео је да се довезе до болнице у граду. Зауставио се испред, уз шкрипу гума, отворио врата и једноставно се сручио на улицу.
   У болницу су га унели на колицима. Лекари и сестре растрчали су се око њега, припремљена је операциона сала, све по хитном поступку. Кад су га опрали од крви и прашине, схватили су да и нема тешко повреде. Неколико огреботина, једна мало дубља. Једино је опасан онај ујед, али су и њега зашили и Ацушија пустили на кућно лечење.
   Прича се убрзо рашчула, не дешава се сваког дана да неко голорук насрне на медведа. Ипак, полиција је издала саопштење да, ако налете на медведа, пецароши и кампери ни случајно не покушавају исто. Нека се тихо удаље и обавесте полицију. За сваки случај.