Потрага за благом

КАМЕН ЗЛАТА И МУДРОСТИ

Захваљујући упорним алхемичарима створена су многа корисна једињења, али њихов животни циљ – злато – никада!

Почетком године, Америчка фондација за хемијско наслеђе (CHF) из Филаделфије, откупила је рукопис стар више од четири века; рукопис донекле пружа увид у тајну легендарног Камена мудрости и прве кораке поступка за кога су алхемичари веровали да олово претвара у злато. Књига је била део приватне збирке а непознати власник одлучио се на продају због новчаних тешкоћа. Документ из 1678. године, препис је текста алхемичара Џорџа Старкија (1628–1665). Старки је живео у Америци, тада британској колонији, био је лекар и писац бројних коментара и хемијских расправа, нашироко читаних у Европи, привукавши касније истакнуте научнике, укључујући Роберта Бојла и Исака Њутна. Пре одласка у Енглеску, Старки се школовао на Харварду, Масачусетс, пишући под псеудонимом Иринеј Филалет.
  Књига описује поступак справљања филозофске живе, кључног састојка за израд Камена мудрости, коме је приписивана и моћ да човека учини бесмртним. Џејмс Фелкел, кустос за ретке књиге Фондације, изјавио је за лист „Свет хемије”:
   „Филозофска жива (спој антимона, сребра и живе) је супстанца коришћена за разлагање метала. Веровало се да разложене метале можете поново да сједините и направите друге, злато и сребро, пре свих.”
  Научници нису сигурни је ли Њутн и сам покушао да направи ову супстанцу, али Фелкел вели да би од њега тако нешто могло да се очекује. Старкијев текст је томе послужио. Судећи по расположивим документима, Исак Њутн (1643–1727), енглески физичар, астроном, алхемичар и филозоф природе, једна од највећих личности  науке, био је одушевљени поборник алхемијских огледа. Фелкел пише да рукопис описује Њутнове огледе, само делић богатог алхемичарског опуса.
   „У овом случају постоји белешка о изведеном огледу, покушају прављења Камена мудрости, реч је о једној етапи, поступку дестилације састојка руде олова који брзо изветри.”
  Иронично је да је Њутн, у великој мери одговоран за развитак научне просвећености, створио зачетке емпиријске науке и савремени „рационални” свет тако што је уронио управо у дубине алхемије.

Велика вештина

   Вековима су алхемичари покушавали да открију тајну Камена мудрости односно, да  окончају Велико дело (magnum opus) следећи филозофију неоплатонизма. Mагнум опус се тицао одвајања драгоцених и чистих материја од нечистих и несавршених. По овој теорији могуће је преобликовати материју неплеменитих метала по начњелима  племенитих метала. Безоблична материја, такозвана квинтесенција, пета суштина (quinta essentia), била је предмет проучавања алхемичара заинтересованих, осим Камена мудрости, за стварање живих бића као што су хомункули (мала људска бића) или базилиска (краља змија), израђујући цртеже којима су приказивали хемијске елементе. Хемијске реакције симболично су приказивали везом мушкарца и жене чији је производ био хермафродит, биће са својствима оба пола.
   Камен мудрости митска је супстанца с наводно вишеструким дејством: она може да претвори прост метал у злато или сребро. Називали су га еликсиром живота, веровало се да може да продужи живот, подмлади или чак омогући бесмртност. Замисао о Камену мудрости као алхемијском начел први пут се појављује код Грка Зосима из Панополиса у 3. веку и код арапског алхемичара Џабир ибн Хајана; он у 8. веку изводи закључак како сваки метал из једног може да пређе у друго стање уколико му се преместе основна својства (сувоћа, влажност, топлота и хладноћа). Дакле, Камен мудрости би омогућавао да се обични метали претварају у злато и сребро, а ономе ко га поседује донео невероватно богатство и моћ.

   Алхемијски текстови тешко су, због свог херметизма, разумљиви; пуни су симбола и знакова чијом употребом се од лаика скривала суштина. Да би се уопште произвео Камен мудрости, алхемичари су морали да буду спремни прво за преображај душе. Ова промена је коренита, и велика вештина (ars magna), а први ју је поменио  средњевековни филозоф Рамон Љуљ (1232–1316), тврдећи да може да се претвори у неку врсту свемоћног бића. Љуљ је био каталонски филозоф, мистичар, мисионар, приповедач и песник. У тридесетој години напустио је дворски живот посветивши се студијама и проповедима, са жељом да уједини човечанство у хришћанству. Приписује му се најмање 250 дела, а прозван је „доктором илуминатусом” због тога што је у духовности истицао просветљење.
   Први камен мудрости, према једној легенди, направио је доминикански фратар, схоластичар Свети Алберт Велики (1193–1280), познат и као Алберт из Келна, предавши га свом најславнијем ученику Томи Аквинском. Немачки филозоф најчувенији је по свом великом знању и залагању за мирољубив суживот науке и вере. Тома Аквински (1225–1274), најчувенији је класични поборник природног богословља. За њега је богословље као наука о нужном бићу бога надређено  филозофији као науци о коначном бићу створених ствари. Аристотела је сматрао врхунским зналцем у свим питањима спознаје природе и прилагођава његову филозофију објашњењима црквених учења, изградивши строг логички систем примерен хришћанском тумачењу света.
   Камен мудрости најчешће се везује за име Француза Николе Фламела; живео је крајем 14 и почетком 15 века и, наводно, претварао је олово у злато. Тако је себи и супрузи обезбедио вечни живот. Премда не постоји нити један веродостојан доказ да се Фламел бавио алхемијом, у Паризу је 1612. објављена књига у којој се подробно описује његов пут ка откривању ове супстанце. У тексту се наводи како је изучавао записе на хебрејском, путовао у Шпанију да прибави преводе древних списа, и да му је 1382. Године успело да направи сребро, потом и злато.

Непознати ноћни посетилац

   По сведочењу холандског филозофа Баруха де Спинозе, (1632–1677), Камен мудрости је ипак постојао, а прича о њему пуна је мистике.  С обзиром на то да је био рационалиста, нема говора ни о каквом претеривању; главна поља његовог занимања била су метафизика, теорија сазнања, психологија, етика, политичка теорија и филозофија вере. Ево и приповести.
   Једне ледене ноћи, крајем децембра 1666. године, црнокоси, сиротињски одевен странац појавио се у хашкој кући филозофа Јохана Фридриха Швајцера (1625–1691), познатијег као Хелвецијус. Био је чувен као отворен противник магије и алхемије. Његов напад на енглеског алхемичара Кенелма Дигбија одјекнуо је културном Европом, те је био немало изненађен када се један странац, који је тврдио да је мајстор магијских вештина, одлучио да му дође у посету. Ипак, у складу с обичајима, указао му је добродошлицу и одвео га у радну собу. Ту му је странац, пошто је угошћен, показао кутију од слоноваче у којој је држао три камена боје сумпора. Како је рекао, били су то делићи легендарног Камена мудрости и имали су моћ претварања  било ког простог метала у злато највишег квалитета. Тврдио је, стављајући каменчиће на кожни повез једне од Хелвецијусових књига, да могу да направе више од 20 тона злата! Швајцер, познат као сумњало над сумњалима, није му ни реч поверовао.
   Замолио је странца да му покаже моћ каменова, али је овај одбио. Радознао, Хелвецијус је покушао да га убеди да му остави бар један каменчић како би могао сам да изведе оглед,  али је дошљак поново одбио, рекавши како ће се вратити за три недеље и пред његовим очима извести преображај. Попивши чај, странац је нестао у хладној ноћи, остављајући збуњеног Хелвецијуса. Ипак, природно домишљат филозоф, пажљиво је скупио сву прашину с места где су стајали каменчићи. Затим је покушао да спроведе описан поступак, користећи неке комадиће олова но, није имао успеха. Олово остаде олово.
   Тачно после 21 дан пред вратима је угледао странца. У Хелвецијусовој радној соби пружио му је, из кутије од слоноваче, комадић камена не већи од семена лубенице. Сумњичави Швајцер се вајкао да са тако мајушним делом не може ништа да учини. Странац тад преломи комадић напола рекавши:
   „Једна половина сасвим је довољна за производњу неколико унци злата.” Другу половину бацио је у камин у коме је пуцкетала ватра.
   Те ноћи су Хелвецијус и његова жена спровели, по упутствима странца, алхемичарски поступак за добијање злата. Отопили су неколико оловних новчића, убацивши у растопину сићушни комадић камена. Када се лонче охладило, на дну посуде су угледали комад злата. Извагали су га утврдивши да тежи 6  унци. У рукама су имали право мало богатство! Срећан, али ипак сумњичав, Хелвецијус је однео грумен најбољем златару у Хагу да провери његов квалитет. Овај је потврдио како је посреди злато најфиније чистоће, понудивши му педесет флорина по унци.
   Новости о овом догађају брзо су се рашчуле те дом Хелвецијуса постаде средишт  окупљања алхемичара; посвећеници из целе Европе стизали су у Хаг да од славног филозофа чују шта се заправо десило. Испрва је Спиноза, Хелвецијусов пријатељ, посумњао у истинитост приче и посетио златара ради провере. Испоставило се да је златар човек који кује новац за војводу од Оранжа и добро познаје свој посао те се Спиноза уверио у истинитост приче.
   Ово је само једна од приповести у огромном фундусу алхемичарских анегдота, резултат напора дугог две и по хиљаде година да се нађе Камен мудрости. Мноштво књига написано је о овој теми али је ова прича посебно занимљива јер су њени учесници, како изгледа, успели да произведу оно што су њихови савременици сматрали златом. У већини осталих случајева алхемичар би бедно завршио, умирући безнадежно сиромашан или од руке крвника, запосленог код разочараног монарха који није добио обећано злато.

Алхемичарска вешала

   Алхемичар Ђовани Аурелио Аугурело поклонио је, тада владајућем папи Лаву Х, своје последње алхемичарско дело „Хризопеја” с описом поступка добијања злата. Пошто је рукопис посветио папи, надао се широкогрудој награди. Папа га је позвао пред папски суд и с великом помпом, церемонијално, из џепа извукао празну кожну кесу, поклонивши је алхемичару уз речи:
   „Ова кеса ће ти бити свакако потребна, пошто си тако велики чудотворац и можеш да направиш злато. Сад имаш где да га чуваш!” За разлику од Лава Х, папа Јован ХХII био је стварно алхемичар, охрабрујући и друге да се баве овом вештином. Да ли је производио злато није познато тек, за време његовог мандата ватиканска ризница је обогаћена са 33 килограма најчистијег злата, које је ризничарима лично предао.
   Већина алхемичара рођена је сиромашна, привремено стичући новац од лаковерних, али богатих племића. Један од преварених, Фридрих од Вирцбурга, дао је да се подигну посебна вешала за алхемичаре. Обесио их је преко педесет. Наравно, било је алхемичара из богатих породица који су, у потрази за Каменом мудрости, спискали све своје имање. Драстичан пример је Бернардо од Тревиза, рођен 1406. године у падованској племићкој и изузетно имућној породици. Успео је да списка целокупно породично богатство због опседнутости да ће у сопственој лабораторији произвести злато. Испробавајући један поступак за другим, путујући на безбројне састанке с алхемичарима у другим земљама, Бернардо је окончао живот као потпуни сиромах, у самостану на Родосу, исцрпљен и сломљен човек у 85. години живота.
   Алхемичари су у бројним списима оставили рецепте за прављење Камена мудрости па, ко има воље, времена и могућности, може и да покуша. Посао почиње мешањем у авану три супстанце: руде неког метала (обично гвожђа) и живе, уз додатак киселине органског порекла, најчешће лимунске, а може добро да послужи и јабучна или винска. Поступак може да траје и шест месеци, како би се потпуно измешале. Потом се мешавина загрева у лонцу за таљење, уз постепено повећавање температуре, док се не досегне одговарајућа температура на којој се одржава десетак дана. Овај поступак  производи опасна испарења и многи алхемичари, радећи у претрпаним и загушљивим просторијама, подлегли су тровању живиним испарењима или су доживели, као Њутн, нервни слом. Не покушавајте код куће!!!
   После загревања, материјал из лонца се уклања и раствара у киселини. Током многих поколења алхемичари су испробавали различите врсте растварача те су, на тај начин, откривене сумпорна, азотна и етанолска кислеина. Овај поступак мора да изводи под поларизованом светлошћу која трепери само у једној равни. Како би произвели оно за шта су веровали да је поларизована светлост, користили су зраке Сунца одражене у огледалу или би радили искључиво по месечини.
   Пошто би се материјал успешно отопио, следећи корак био је испаравање растварача и очврсњавање материјала дестилацијом. Дестилација је танан и временски најзахтевнији део поступка; алхемичару су биле потребне године да га оконча на задовољавајући начин. Пошто ватра у лабораторији никада није смела да се угаси, пожари су однели многе животе.
   Према већини сачуваних текстова, тренутак када дестилацију треба прекинути одређује знамење. Међутим, ниједан приручник не објашњава како би знамење изгледало. Сироти алхемичар треба једноставно да чека док се не догоди најбољи тренутак за прекид дестилације и крене у следећу поступак – уклањање материјала из посуде уз додатак средства за оксидацију, калијум-нитрата. Међутим, комбинација калијум- нитрата са сумпором из металне руде, и угљеника из органске киселине чини барут, експлозивну мешавину.
    На овом степену добијања Камена мудрости славни Роџер Бекон открио је барут док су многи алхемичари, ако преживе тровање или пожар, скончавали у ваздуху, заједно с лабораторијом. Преживели су могли да пређу на следећу фазу кад се мешавина печати у посебну херметичку посуду и пажљиво загрева. После хлађења појављује се бела чврста маса знана као Бели камен. За њега се тврдило да претвара просте метале у сребро. Пошто је злато знатно скупље од сребра, требало се окуражити за следећи корак прављења црвене твари назване Црвена ружа, тананим поступком загревања, хлађења и прочишћавања дестилата. Ако би ова фаза била ваљано обављена, била би створена супстанца Камена мудрости способна да просте метале претвара у чисто злато.  Ако то успете, моћи ћете, као у причи o фригијском цару Миди, додиром руке, да све претварате у злато.