За читање и уживање – Михаил Зошченко

КАЉАЧА

Изгубити каљачу у трамвају, наравно, није тешко. Нарочито ако те гурну са стране а иза леђа ти неки мангуп нагази на задњи део каљаче. Онда је готово – каљаче нема.

Изгубити каљачу – заиста је ситница.

Мени су каљачу скинули у трен ока. Нисам, такорећи, успео ни уста да отворим.

Кад сам ушао у трамвај, обе су ми каљаче биле на мјесту, сећам се као да се сад догодило.

А кад сам изишао из трамваја – видим: једна је ту, а друге нема. Чизма је ту. И чарапа је, видим, ту. И гаће су на месту. Али каљаче нема. Једна каљача недостаје.

А за трамвајем, наравно, нема смисла трчати...

Скинуо сам преосталу каљачу, замотао је у новине и кренуо својим путем. „После посла – мислим се – поћи ћу у потрагу. Нећу је тек тако пустити. Негде ћу је ишчачкати.”

После посла кренем ја у потрагу. Најпре се посаветовах с једним знанцем, возачем трамваја.

А тај ме увелико охрабрио.

– Реци хвала – каже – што си је изгубио у трамвају. Имаш срећу што си је изгубио баш у трамвају. За неко друго јавно место не могу да јамчим, али изгубити нешто у трамвају – то је најсигурнија ствар. Имамо ми биро за изгубљене ствари. Дођи и узми. Најсигурнија ствар!

– Па – кажем – хвала ти. Пао ми је камен са срца. Што је главно, каљача је готово нова. Тек је трећу сезону носим.

Сутрадан одем у биро.

– Може ли се, браћо – кажем – натраг добити каљача? Скинули ми је у трамвају.

– Може – кажу. – Каква је каљача?

– Каљача – велим – она обична. Број дванаест.

– Ми имамо – каже – броја дванаест, можда дванаест хиљада комада. Наведи посебне знакове.

– Посебни знаци су – кажем – обични: задњи део је, наравно, похабан, унутра нема филца, издерао се.

– Таквих каљача – кажу – имамо можда више од хиљаду. Има ли још неких посебних обележја?

Михаил Михајлович Зошченко
(1895–1958), руски и совјетски писац кратких хумористичких приповедака из живота совјетског малограђанина. Веома су били читани његови саркастични фељтони на савремене теме. Прву новелу објавио је 1922. године. После Другог светског рата искључен је из Савеза књижевника и с песникињом Аном Ахматовом претрпео жестоке критике
владајућих кругова. Многе приче штампане су му тек после смрти.

 

– Посебних обележја има – велим. – Врх је готово скроз откинут, једва се држи. А и потпетице – кажем – готово да нема. Подерала се потпетица. А лева и десна страна – велим – још су некако сачуване.

– Причекај мало – кажу. – Сад ћемо погледати.

Одједном, ево моје каљаче.

Баш сам се јако обрадовао. Једноставно сам био дирнут.

„Ето, мислим се, апарат изврсно ради. И све су то – мислим се – људи одани напредним идејама: колико само брину због једне каљаче.”

– Хвала вам – кажем – пријатељи, до гроба. Брже је дајте овамо. Одмах ћу је назути. Много вам хвала.

– Не – кажу – поштовани друже, не можемо вам издати каљачу. Ми не знамо – кажу – јесте ли је баш ви изгубили.

– Ама, ја сам је изгубио! – кажем. – Могу да вам дам часну реч.

Они кажу:

– Верујемо и дубоко саосећамо, и врло је вероватно да сте баш ви изгубили ову каљачу. Али, не можемо да вам је дамо. Донеси потврду да си заиста изгубио каљачу. Нека твој кућни савет потврди ту чињеницу и ми ћемо ти онда без сувишног одуговлачења издати оно што си законски изгубио.

– Браћо – велим – дивни другови, али у кући не знају за ту чињеницу. Можда ми неће дати тај документ.

– Даће – кажу – дужност им је да дају. Зашто онда постоје?

Још једном сам погледао каљачу и отишао.

Други дан одем до председника кућног савета.

– Дај ми – кажем – документ. Каљача је у питању.

– А јеси ли је – каже – заиста изгубио? Или нешто муљаш? Да можда не желиш да зграбиш прекобројни артикал широке потрошње?

– Богами – кажем – изгубио сам.

Он каже:

– Наравно, ја не могу да се ослоним на речи. Ето, донеси ми потврду од трамвајског парка да си изгубио каљачу и ја ћу ти издати документ. Овако не могу.

Ја му велим:

– Па они ме и шаљу вама.

Он ће:

– Е, онда ми напиши молбу.

Ја велим:

– А шта да напишем?

Он каже:

– Пиши: „Тог и тог дана изгубљена је каљача...” И тако даље. „Обавезујем се, дакле, да нећу напустити место боравка док се ствар не разјасни.”

Написах молбу. Сутрадан сам добио прописну потврду.

С том потврдом одох у биро. А тамо ми, замислите, издају моју каљачу без икаквог одуговлачења.

Кад сам обуо каљачу, осетио сам велику раздраганост. „Ето – мислим се – људи раде! Зар би се на неком другом месту толико бактали с мојом каљачом? Избацили би је из трамваја и готово. А овде ми за мање од недељу дана враћају ствар.”

Жао ми је једино што сам у току те седмице, док сам трчкарао около, изгубио прву каљачу. Све време носио сам је под мишкому пакету – и не сећам се где сам је оставио. У трамвају, углавном, нисам. Штета што нисам у трамвају. Где да је сада тражим?

Али зато је друга каљача код мене. Ставио сам је на ормарић за рубље. Понекад, кад ми је досадно, погледам каљачу и одмах ми постане лако и ведро на души. Ево, мислим се, како биро сјајно ради.

Ту каљачу ћу чувати за успомену. Нека се потомци диве.

Број: 3608 2021.
Аутор: Превела с руског Ирена Лукшић
Илустратор: Тања Милатовић