Марк Твен као пословни човек

КАКО СЕ НЕ ОБОГАТИТИ

Пустоловни дух славног писца увек је тражио нове изазове. И увек у корист сопствене штете.

До своје педесете године амерички писац Марк Твен (1835–1910) остварио је оно о чему је маштао од детињства – постао је прави богаташ. Писац који је са читаоцима поделио књиге као што су „Доживљаји Тома Сојера” и „Пустоловине Хаклберија Фина”, 1885. године био је признат како у књижевном свету, тако и у кругу најутицајнијих пословних људи тог времена. Пропутовао је пола света, упознао руске племиће и енглеске лордове, све време убирајући плодове рада захваљујући хиљадама продатих књига.
   „Понекад имам осећај да се све што дотакнем претвори у злато”, поверио се једном приликом пријатељима. Био је то живот из бајке и чинило се да га ништа не може пореметити. Ипак, управо то се десило у наредних неколико година. По ко зна који пут. Твен је, наиме, имао природан дар да врло лако изгуби хиљаде долара.

Брод за Бразил

   Склоност ка несмотреном улагању у жељи да што брже згрне камару пара, Семјуел Ленгхорн Клеменс, како је било право име Марка Твена, највероватније је наследио од оца. Пошто је пропао као пословођа продавнице, адвокат и судија, Џон Маршал Клеменс одлучио је да почне да купује земљу коју ће деца једног дана наследити. Током година уложио је око једанаест хиљада долара на хиљаде хектара земље у америчкој држави Тенеси и пред смрт подсетио своје потомке да стрпљиво чекају да цена порасте, па тек онда да продају његов иметак и обогате се. Таква времена нису дошла.
   Након очеве смрти, породица Клеменс живела је у малом стану у месту Ханибал у Мисурију. Били су прилично сиромашни, али им бар није мањкало маште. Старији брат Орион преко ноћи је постао глава породице, али уместо да нађе ваљан посао како би имали од чега да се прехране, младић је ноћима радио на нечему што је до данас остало познато само као „летећа машина”. Када се мало уозбиљио и схватио да не може да се преживи од суманутих замисли, постао је власник и уредник месних новина.
   Ту је своје место у једном тренутку нашао и Марк Твен, додуше, тек после неколико промашаја на другим местима. Радио је у продавници, штавионици коже, ковачници, апотеци и књижари. Сваки од ових послова напуштао је брже него што је почињао, да би на крају завршио код брата, као помоћник у штампарији. У месним новинама изашли су и његови први чланци.
   Чим је напунио 18 година, напустио је Ханибал и почео да ради у штампаријама по већим градовима, а затим и као кормилар на пароброду, што ће касније постати материјал за књигу „Живот на Мисисипију” (1883). Међутим, ништа од тога није задовољило његову истинску жељу за богатством и пустоловинама.

ПРОПАЛИ ПРОНАЛАСЦИ

Осим што је улагао у туђе послове, Марк Твен се у слободно време бавио сопственим проналасцима. Међу његове неуспеле изуме убрајају се: причвршћивач постељине за дечије кревеце, спирална игла за шешире која је омогућавала да овај одевни предмет остане на глави по ветровитом времену, као и покретни календар о коме се мало зна. Највише времена одузело му је прављење игре „Датуми и чињенице” за коју је припремио стотине бележака и која је била толико замршена да је готово нико није разумео.

   У раним двадесетим Марк Твен себе није видео ни као будућег успешног писца. Уместо тога, пажњу му је привукла књига о истраживањима у долини Амазона. Сазнао је да домороци након жвакања листа коке добијају снагу и енергију, па му се учинило као добра замисао да отпутује у Бразил и упусти се у трговину овом чудесном биљком.
   У априлу 1857. године запутио се у Њу Орлеанс где је планирао да се укрца на брод који ће га одвести до бразилске државе Пара. Тек по доласку у град сазнао је да не постоји, нити је постојао брод који одатле плови ка Амазонији. То га није обесхрабрило. Убрзо је одлучио да са пријатељем оде у Неваду и тражи права на сечу дела шуме, чија продаја би им обезбедила лепу своту. Све је ишло по плану до изненадног пожара који им је уништио већи део сакупљених дрва. У Невади се указала још једна добра прилика, па се Марк Твен упутио у рудник сребра да би ту окушао срећу. Није се нарочито овајдио...

Спас од председника

   Његов немиран дух бар на неко време примирила је женидба 1870. године. Супруга Оливија Ленгдон потицала је из угледне и богате породице, па је у мираз донела довољно средстава да обоје лагодно живе. Марк Твен је коначно могао да се посвети књижевном раду. Између 1870. и 1880. године настала су његова најзначајнија дела. Када је 1884. године објављен „Хаклбери Фин”, читалачка публика широм земље већ га је уздизала као великог писца. С породицом се сместио у раскошну вилу у градићу Хартфорд у Конектикату. Иако више није било потребе да се уплиће у ризичне послове, Твена место није држало.
   Основао је издавачку кућу „Чарлс Л. Вебстер и компанија” како би издавао своја и дела других писаца и тако знатно увећао зараду. Најпознатија књига коју је ова кућа објавила били су „Мемоари“ некадашњег америчког председника и генерала Јулисиза С. Гранта (1794–1873). Колико је дело добро прошло говори и податак да је у једном тренутку Твен био у могућности да генераловој удовици напише чек у вредности од 200 хиљада долара на име ауторских права. У његовом џепу такође је завршила позамашна свота. Тако је писац постао онај богати педесетогодишњак с почетка приче. Нажалост, благостање није потрајало. Издања других писаца нису ни приближно добро прошла као генералови „Мемоари”, па је писац био приморан да се одрекне великог дела новца како би покрио трошкове.

КЊИЖЕВНИ РАД

Писање књига био је једини рад који је Твену заиста ишао од руке и захваљујући ком је „зарадио” титулу једног од највећих хумориста у светској књижевности. Каријеру је почео пишући стихове и новинске чланке, да би се касније озбиљније окренуо друштвеној критици, уз обавезну дозу хумора. Најзначајнија дела су му „Доживљаји Тома Сојера” (1876), „Краљевић и просјак” (1882), „Живот на Мисисипију” (1883), „Доживљаји Хаклберија Фина” (1884), „Јенки на двору краља Артура” (1889).

   Као и много пута пре тога, неуспех је Твена гонио да изнађе нове прилике за улагање. Нарочито је био „слаб” на научнике и изумитеље који су се у то време свакодневно појављивали. Потрошио је хиљаде долара на проналазак познат као „Испаривач”, врсту пећи која је наводно уклањала 99 посто паре у пола килограма угља. Скаламерија уопште није радила, а Твену се уложен новац није вратио. Након тога привукла га је гломазна писаћа машина коју је њен творац Џејмс В. Пејџ представио као револуционарни проналазак. Машина тешка 225 килограма наводно је куцала шест пута брже од човека. Марку Твену је то било довољно да се заинтересује. Иако је деловала изванредно док је радила, убрзо су почеле да искрсавају тешкоће. Део по део је престајао да ради или је радио погрешно, али писца то није спречило да уложи готово 300 хиљада долара (око осам милиона у данашњем новцу) за бројне оправке.
   Пустоловина с гломазном машином исцрпила је целу уштеђевину, део жениног наследства, па и поред тога остао му је дуг од око 60 хиљада долара. Таман кад се чинило да је ствар безизлазна, Твену је 1891. године понуђено да држи предавања у великим европским и светским градовима. Породица је током првог дела турнеје боравила у Немачкој, Француској, Аустрији, Италији, па и поред великог броја посетилаца, писац је био приморан да 1894. године објави банкрот. Уследиле су посете Јужној Америци, Новом Зеланду, Канади, Хавајима, Индији, Сри Ланки. Неуморно је радио и држао предавања како би отплатио пропала улагања. Посао је био напоран и праћен бројним здравственим тегобама. У САД се вратио у октобру 1900. године и најзад је могао да одахне јер је вратио дугове. За некога би ова тешка животна лекција била довољна да се клони ризика у будућности. Но, Марк Твен као да је волео да потписује чекове који ће га одвести у пропаст.
   Последњи велики промашај био је немачки додатак исхрани у праху, произведен од отпадака којима су се храниле свиње! Предузеће је врло брзо пропало и „прогутало” десетине хиљада долара које је Твен уложио. Тада је схватио да је време да стане. Познат као човек који је умео да се нашали на туђ и на свој рачун, на једном предавању се обратио публици речима:
   „Ако желите да успете у послу, немојте да следите мој пример.”
   Његове бројне пустоловине описане су у најновијој књизи америчког писца Алана Пела Крафорда „Како се не обогатити: новчане вратоломије Марка Твена” („How Not to Get Rich: The Financial Misadventures of Mark Twain”).