Истинита измишљотина

КАКО ПРИЗЕМЉИТИ ВАНЗЕМАЉЦА

Милиони људи у САД били су у паници после гледања филма. Посебно кад су се и форензичари сложили да снимак делује веродостојно.

Створење на столу за обдукцију подсећа на људско биће, додуше са мало већом главом, без косе и с језивим крупним очима, отвореним као и нешто ситнија уста. На десној бутини зјапи велика рана. Прилазе му два човека у заштитним оделима, покривених лица, како би започели аутопсију. Камерману најпре показују шаке и стопала. На сваком по шест прстију. Сецирају главу, затим подбули стомак, ваде унутрашње органе. Трећи хвата белешке, четврти посматра цео поступак. И њему је лице покривено хируршком маском. Једино се створење на столу види у потпуности. Мучни црно-бели призори трају око 17 минута, без звука, без икаквог коментара, без одговора на питање какво је то човеколико створење које су научници управо искасапили.



   Овако би укратко гласио опис дела филма „Аутопсија ванземаљца: Истина или измишљотина”, приказаног 28. августа 1995. године на америчкој телевизијској станици „Фокс”. Одмах након тога приказани су интервјуи са познатим личностима који су дали свој суд о снимку – да ли је оно што су видели била права аутопсија неког ванземаљског бића или најобичнији трик? За мишљење су питали угледне људе из света филма, али и познатог форензичког патолога. Иако нико од њих није изговорио: „Да, то је стварно био ванземаљац”, већином су се сложили да снимак делује веродостојно. То је било довољно да се телефони у „Фоксу” усијају. Гледаоци су даноноћно звали, неки због знатижеље, неки у истинском страху, како би добили додатна обавештења. Због великог занимања иста станица приказала га је још два пута, други пут у новембру 1995. године, када га је одгледало чак 11,7 милиона људи!

Призор из Розвела

   „Аутопсија ванземаљца” стигла је до америчког „Фокса” захваљујући једном Британцу. Музичар и продуцент Реј Сантили, према сопственим речима, сасвим случајно дошао је у посед ових чудноватих трака. Док је истраживао за један музички документарац, пут га је одвео у Кливленд у држави Охајо. Било је то у лето 1993. године. Старији господин (чије име ни данас није познато) понудио му је редак снимак концерта Елвиса Преслија из млађих дана. Затим га је питао да ли га занимају неки други филмови за које мало ко зна да постоје. Из ко зна којих разлога почео је да се поверава Сантилију и прича му о својој прошлости.
   Дуго је радио као фотограф за америчку војску, па је тако био учесник догађаја у Розвелу у Новом Мексику. Да подсетимо, 3. јула 1947. године фармери у околини Розвела тврдили су да су видели како НЛО пада у близини града. После неколико дана на пољима су налазили делове летелице за коју су веровали да је стигла из свемира. Војска и полиција одмах су обавештене, али убрзо је утврђено да нема разлога за панику, јер су метални предмети припадали извиђачком метеоролошком балону који се срушио. Они који су још тада веровали да постоје интелигентна бића ван наше планете наставили су да распредају приче и теорије о томе како су власти заташкале истину.
   Управо причом о Розвелу бивши војни фотограф заокупио је пажњу и знатижељу Реја Сантилија. Старац је тврдио да је по налогу војске, тачније извесног генерала Мекмалана, одмах био послат не место чудних догађаја. Направио је неколико снимака камером, између осталих и аутопсију ванземаљца. Британац је био одушевљен. Прилика да се домогне нечег толико вредног пружа се једном у животу и зато није желео да је пропусти. Осим тога, старац му је изгледао као особа од поверења који не само да је био упућен у многе војне послове, већ је био и породичан човек. Сасвим довољно да му поверује. Договори око купопродаје завршени су на обострано задовољство, па је Сантили уз повећу новчану надокнаду постао власник драгоцених трака.
   Две године касније филм је приказан на „Фоксу” и тада је покренута лавина коментара како међу обичним грађанима, тако и међу стручњацима. Снимак, срећом, није изазвао панику већих размера, али било је људи који су без трунке сумње прихватили оно што су видели, па су и телевизијска станица и полиција свакодневно биле затрпане питањима. На већину њих нису успели да дају јасне одговоре који би умирили забринут свет.

Сумњичави редитељ

   Међу онима који су учествовали у стварању „Фоксовог” специјала „Аутопсија ванземаљца: Истина или измишљотина” било је оних који су отворено исказивали неверицу. Редитељ Џон Џопсон потписао је део филма, и то онај који је садржао интервју са Сантилијем. Џопсон га је посетио у дому и Лондону, где су до детаља разговарали о томе где је и како Британац набавио филм. Опет је испричана прича о старцу-фотографу, али за разлику од других саговорника, редитељ га је од почетка гледао и слушао са подозрењем.
   Неке појединости се нису поклапале, делови уопште нису били уверљиви нити логични, па се Џопсон у САД вратио разочаран. Своје сумње одмах је поделио са главним људима у „Фоксу”. Продуцентима ништа није било важније од зараде. Зато су смирено објаснили редитељу да је боље да држи језик за зубима док специјал не буде приказан, јер ће у противном гледаност бити никаква. Нема везе што је можда у питању потпуна измишљотина и отворено извргавање руглу озбиљне науке. Важно је да народ гледа и да каса прелива!
   Џопсон је обећао да ће да ћути, али је ипак унајмио приватног истражитеља да даље испита ствар. Нарочито га је занимало да сазна идентитет тајанственог камермана који је снимио аутопсију. И овај његов покушај спречили су продуценти, након што су преко својих извора сазнали о редитељевој намери. Није он био једини искључен из целе приче. За филм су говорила и два истраживача који су себе називали стручњацима за НЛО (ако се може рећи да тако нешто уопште постоји). Они су тврдили да снимак није веродостојан. Телевизијским главешинама се ни њихово мишљење није допало, па су избацили интервјуе из коначне верзије. Тако су народу приказани само разговори са онима који су веровали да је снимак ванземаљца истинит.
   Помама за филмом била је невиђена. Чак 32 земље откупиле су права на приказивање, а могао се наћи и у видео-клубовима. На Сантилијеву адресу стизале су стотине писама, а и позиви су били свакодневни. Посетили су га и многи званичници како би разговарали са њим и сакупили што више података. У „Фоксу” су се хвалили да је овај снимак видело више људи него Запрудеров филм, односно снимак атентата на Џона Ф. Кенедија у Даласу 22. новембра 1963. године. Сантили није марио што је било и много оних који су осули паљбу на њега називајући га шарлатаном и преварантом. Није му падало на памет да одговара на њихове нападе. Додуше, било је помало необично што је одбио да стручњаци из америчког „Кодака” ураде хемијску анализу филма и тако отклоне све сумње. Пустио је да ствари иду својим током.

Ново снимање

  Нови телевизијски садржаји временом су учинили да занимање за створење из Розвела опадне. Бар до 2006. године. Тада се појавила вест о новом филму редитеља Џонија Кембела, под истим називом – „Аутопсија ванземаљца”. Није у питању био још један војни документ, већ комедија надахнута Сантилијем и његовом причом. Британац је осетио потребу да опет говори у јавности. Са њим је био и колега продуцент Гари Шуфилд. Истина је овога пута била сасвим другачија.
   Сантили ни том приликом није порекао сусрет са старцем и постојање правог снимка, за који је и даље тврдио да га је одгледао од почетка до краја. Међутим, додао је, док је месецима покушавао да сакупи своту новца потребну за куповину, филм је на тајанствен начин оштећен, па је остало само неколико употребљивих фрејмова. Зато су Сантили и Шуфилд одлучили да реконструишу причу тако што ће сами снимити филм на основу оригинала. Снимали су у дневној соби напуштеног стана у Лондону.
   Тело ванземаљца направио је скулптор Џон Хамфриз. Било му је потребно око три недеље да створење учини баш онаквим каквог га је Сантили запамтио. За унутрашње органе који се виде на снимку користио је изнутрице животиња, набављене у оближњој месари. Тако је, на пример, мозак узет од овце, само је мало умочен у џем од малина, јер ваљда и ванземаљци имају некакву крв. Не чуди што је Хамфриз одлично одрадио свој део посла. Имао је искуства у прављењу специјалних ефеката, па је управо за њих и добио престижну британску награду „Бафта” 1987. године. Што се тиче тајанственог камермана, његов идентитет и даље је непознат, не зато што га неко крије, већ зато што је то био бескућник кога су покупили са улице и који је након снимања нестао без трага.
   Занимљиво је да Реј Сантили никада није признао да је цела ствар превара. И да га данас неко пита, вероватно би и даље тврдио да је права трака аутопсије постојала. А то што је дозволио себи да направи лажни филм и обмане милионе објаснио је следећим речима:
   „Оно што сам ја урадио не разликује се од чина неког уметника који би рестаурирао Мона Лизу када би видео да је оштећена”

Број: 3448 2018.
Аутор: С. Лазић