Српска књижевност у Великом рату

КАКО НИСАМ БИО ЈЕДАН ОД 1.300 КАПЛАРА

Чини ми част што ме ратни другови рачунају као једнога од 1.300 каплара, мада то нисам био, или бар нисам остао до краја. Управо, ја сам био ушао у „плаву касарну” ђачког батаљона у Скопљу још 4. септембра 1914. године као и остале старије класе које су биле одложиле одслужење војске због школе, мада сам рођен 1894. године. Тако сам, бар, почео овај „ђачки рок” заједно са њима.
    Пре тога сам био добровољац и са тешким топовима, тзв. градлијама, пошао сам из Ниша одмах, првих дана рата. Искрцали смо се из воза, мислим у Марковцу, и пошли даље пешке преко Аранђеловца и Лајковца. О, није то лако било. Бескрајно дуги прашњави друмови. Спарина. Ноге, ненавикле на гломазне артиљеријске чизме од сирове коже, биле су убрзо у пликовима, скоро у крви. Грозно су пекле. Срећом ту су били и стари искусни ратници-сељаци: „Море баци ти те чарапе. Имаш ли какву крпу? Дај те марамице. Натопи их у врућ лој. Стави стопало у средину, прикупи крајеве, и утурај сад ногу у чизму.” После је све ишло „као по лоју”, „флоћ... брлоћ”... Прошли смо Уб и нашли се усред битке на Церу.

Попели су ме на високо дрво. Преда мном је био цео фронт. У плавом небу горе, свуда око мене, богами прилично близу, црвено-бели облачићи аустријских шрапнела. У зубима сам држао „реглету” и преко канапа са чворићима одмеравао и на милиметарску хартију уцртавао цео хоризонт непријатељских положаја. Био сам студент технике прве године и умео сам то. По тим цртежима су онда, доле, гађале наше батерије, сваки топ свој сектор.
   После, даље, поља су била покривена плавим униформама, и ваздух је био отужно сладуњав од непокопаних лешева на августовском сунцу. Пред једном друмском механом било је пуно официра. Један је седео, са ногом опруженом на другој столици. Неко рече да је то ђенерал Бојовић, командант армије, кажу рањен је у ногу.

Александар Дероко (1894–1988), архитекта, писац и сликар, почетак Првог светског рата дочекао је настудијама, а крајем војне, на Солунском фронту постаје један од првих српских ратних пилота.

    Даље, Шабац је целу ноћ горео и ја сам при свећи направио један мали акварел са много црвеног пламена на црној позадини. Те ноћи су наши топови запалили тамо преко, у Кленку ваљда, некакав магацин или воз са муницијом. Личило је на ватромет. После смо прешли и у Срем. О, много чему сам се ја ту дивио. Прво, како „Вла” смота уз пут гуску да мало ко то може да примети, па јој заврне шију пре но што она и гракне и дотури је неком усред колоне у маршу. А овај је затим брзо ковитла, држећи је за шију, све док не остане потпуно без перја а месо јој се не укрти за вечеру на првом биваку... Видео сам и вештину како се, све уз пут, може и прасе натаћи на нож пушке, а да то ни каплар не примети... а ваљда и примети, из истог су села... Свашта сам ја ту видео, или о томе чуо. Тако и неке озбиљније ствари. На пример, како је тамо неко више волео болницу него јуриш, па просвирао сам себи куршум, пазећи да не закачи ни кост ни какав дамар ни крвни суд, али само кроз кокошку или, баш у крајњем случају, кроз тајин, како се не би видео траг барута. А чуо сам и како причају да је неко видео панику после неког повлачења, па никако да се зауставе људи нагли преко стрњика, те подофицири добили наредбу да пуцају, но како ни то није помогло, прешло се на нешто психолошки, изгледа убедљивије: „мотком по глави”, и унезверени људи су стали, окренули се и пошли напред... Чудо. Ето, понешто сам видео, а понешто и чуо. Понешто сам и сам искусио. Тако, још на том преласку у Срем, ја, ваљда да се правим важан, шта ли, препливао сам Саву поред сплавова начињених све од по два понтона, на којима су превозили топове преко реке. Скупили се војници, гледају, смеју се. Кад, ето ти једног официра на коњу. Грозно виче: „Какав је то циркус... ко си ти... шта си?” Покушао сам да објасним да сам био шампион пливања у своме разреду у гимназији... „Ти си вуцибатина, разумеш ли?”... „Разумем, господине капетане!”, стојим ја, укрутио се у ставу „мирно” у оном блату, а вода се цеди... „Капетан сам ја био још пре дваес година”... И на том се, срећом, и сврши. Тако сам научио да и капетан друге класе и пуковник имају по три звездице, али некако различито.

Она несрећа на Чеврнтији изменила је из основе ситуацију, те ти ми убрзо опет натраг преко Саве. Ту нас сачека наредба да се из свих јединица издвоје „ђаци” (није било спецификовано којих годишта) и упуте у новоформирани Ђачки батаљон у Скопље, где треба да се, на брзу руку, обуче за официре, а затим упуте на фронт. Тако упуте тамо и мене. Све пешке, прашњавим јарком поред друма закрченог војском и избеглицама, натраг до Лајковца. Свуда „кркљанац”. Затим онај мали воз, па после и онај прави. Све без возног реда. Сатима чекање овде или онде... и најзад Скопље.
   Ту није било баш лако. Поред осталог, био сам висок скоро један и деведесет и, са Шалетом Кнежевићем, сликарем Николом Бешевићем, и не знам још с ким, један од четворице „челних”, само она два мала подофицира, поднаредника, напред, те тако и на првом ударцу, па и за стражарчење и пожарчење (срећом, били су ту тзв. чарапани, неки регрути сељаци, који су ту некако упали и који су нас замењивали за пакло дувана, јер у оној гужви нису нас старешине разазнавале). Грозно су нас муштрали. „Затегни раменице... опусти коленце... лева, десна, један, два.” Иначе, спавали смо полуобучени све по тројица на по две сламњаче. Мењали смо се, јер је онај у средини више био на даскама но на слами, а те даске пода натопљене петролејем (ваљда против стеница). Вашке су већ увелико почеле милети и тифус се већ наговештавао. Увече смо силазили у варош. Право на железничку станицу. Ту је увек била цела варош. Долазило се, одлазило. Једине вести биле су ту. Чекала се и руска војска. Она није долазила. Само неке мисије и болнице. Свеједно. „Обилић” је ту био комплетан. И Срета, први и најгласнији тенор, и Аћим бас, и Јањуш, и сви остали... Станица се сва тресла од једног величанственог Глинкиног „Боже царја храњи”... За почетак, стигле су руске пушке са дугим танким „штихима”. Ми смо горе у касарни имали гардијске „маузерке” са кратким ножевима, па „кад чујеш команду: О десно рам'хе! има каиш да прекинеш и да ти остане у руци”.
   Но како није било лако навићи се оно на артиљеријске чизме, тако је тешко ишло и са казаном. Више сам се хранио грожђем, салепом и шећерлемама, код продаваца ту испред капије затвореног касарнског круга, и ухватио једну дизентерију, ама праву. Прво сам лежао у болници, после ме пустили кући на боловање јер су болнице биле препуне. Кад сам се вратио у касарну, године 1892. (и она ранија с њим) отишло је било већ на Сувобор. Тако нисам постао један од 1.300 каплара. Наставио сам са следећом генерацијом, но убрзо су издвојили нас шесторицу студената технике (од четрдесет регрута, колико се добровољно било пријавило) и одредили нас да учимо за пилоте-авијатичаре.

*

Шездесет и пет година доцније, маја 1980. године, примио сам, ипак, поштом једну дописну карту. Текст је више него потресан: то је позив на годишњу скупштину удружења 1.300 каплара, на којој ће се донети одлука, о „престанку рада удружења и његовој ликвидацији због дубоке старости преосталих живих наших другова”.
   И ова годишња скупштина би тако и прође, тихо, нечујно, незапажено јер их више скоро и нема. А било их је 1.300 младих људи који су мобилисани у јесен 1914. године. На брзу руку, за два месеца, савладали су војну обуку у Ђачкој чети у Скопљу, и у последњем тренутку бачени су пред непријатеља, далеко надмоћнијег у броју и наоружању, који је надирао преко Саве и Дрине, преко Мачве и ваљевске подгорине.
   Требало га је задржати и по други пут. Војска је била тада већ проређена великим борбама на Церу, Мачковом Камену и Београду, а тешко исцрпена тифусом. Нарочито нижи командни кадар, онај који иде први на јуриш пред својим десетинама и водовима – подофицири – био је недовољан. Морал је био поколебан. Бачен је тада аларм. Требало је људи способних да брзо савладају обуку, људи чија би младост и одушевљење заменили искуство прекаљених али већ заморених бораца из ратова 1912. и 1913. године. Мобилисани су сви ђаци и студенти, почев од оних са 18 година, и сви остали старији.
   У Скопљу су, на брзу руку, како-тако, обучени и произведени у чин каплара да би ипак имали какав било ауторитет старешине међу својим војницима... и бачени су у сусрет непријатељу који је надирао. Овај је већ био прешао плодне низије Колубаре и Тамнаве, долину Јадра, и продирао незадрживо на последњи планински ланац иза кога не би више било озбиљних препрека. Био је већ избио на само било Маљена и Сувобора... и ту су га дочекали ови млади људи испред својих десетина, водова и чета. Окршај је био страховит. Превелики број их је остао у кишној трави, јесењој, међу боровима и јелама, али историјска колубарска битка била је добијена. Велики удео у њој припао је ђацима капларима. Али није на томе сва заслуга и остала. Прешли су они затим и Албанију. Борили су се они и три године затим на Кајмакчалану, Горничеву, Груништу, Чукама, Кравици, Соколу и Добром Пољу.
   После свега, колико их је још било остало, скупљали су се с времена на време.
   Не би их требало заборавити...

Александар Дероко
(одломак из мемоарске књиге
„А ондак је летијо јероплан над Београдом”)

 

Станислав Винавер (1891–1955), ерудита, књижевник и преводилац, у балканским и Првом светском рату учествовао је као добровољац, поручник у славном Ђачком батаљону, прешао Албанију, на Крфу уређивао „Српске новине”, потом, 1916, у Француској и Великој Британији обављао информативно-дипломатске послове.

КАПЛАР РАДОЈКО ИВЕЗИЋ
 

 У безбројним покретима

Нашу заставу ретко је ко сагледао.

Њу је увек чувао један изабрани вод

Она је живела својим тајанственим животом.

Ми смо знали да она постоји

Да је чувају

Да је сакривена и савијена.

 

Виђали смо и команданта

Са револвером, у цвикеру

Када се изненада појави

Да нешто расправи, нареди, покаже.

Па и благајника, после борбе

Необично удешена и обријана,

Војне чиновнике, неке цивиле, неборце

И Бог те пита какве коморџије,

Само заставу нисмо видели,

Ваљда је била у дубокој позадини.

 

Када је наш пук прешао Саву

И понтон био грађен

И смрвљен

И настала погибија и паника,

Каплар Радојко Ивезић

Изненада је видео заставу

Саму, у блату, у кукурузима

Једним јединим севом очију

И крај ње два давно погинула војника

Чија се крв усирила.

 

Каплар Радојко отцепио је заставу

Није стигао ни да је види честито

Обавио је преко нагог тела

И под кишом куршума и шрапнела

Запливао је леденом реком.

 

Одавно је већ био изгубио праву свест

Али грчевито, између лешева надувених

У ужасној ватри и води

Које су се завериле противу нас,

Пробијао је једнако пут.

Све се гибало, таласало, заносило, тресло

Тако је далеко била чврста благословена зeмља.

 

Најзад се нашао на другој, нашој обали

Ах, како је слатка та тврда земља

Од землље нема ништа тврђе и сигурније!

 

Он је хтео заставе да се нагледа

Да је целива

Да је однесе команданту

Да тражи да га пусте до самог краља

Да њему преда свету крпу.

 

Једва отварајући очи

У највећем напору

Он виде у магли официра из нашег пука

Који се над њим наднео.

И потону у истом часу у провалију

У неку страшнију Саву

Јер земља, та чврста, та ужасно јака земља

Која је јача од свих вода и потреса

Занијала се, и расклопила се.

 

Станислав Винавер
(из збирке песама „Ратни другови”, 1939)