Непознато о познатим бајкама

КАКО ЈЕ МРАЧНО У ВУКУ!

У првобитној причи Успавана лепотица прошла је много горе него у бајци коју ми знамо. Исто се догодило и са Црвенкапом. Приче из којих су настале данашње бајке појавиле су се у средњем веку и биле су мешавина античких легенди и средњовековних ужаса.

„Успавана лепотица” не завршава се срећно, онако како смо навикли. У првобитној причи, када се принцеза пробуди после пољупца, њене невоље тек почињу. А у најстаријој причи о Црвенкапи вук је имао добро да се помучи док свари баку коју је у сласт смазао, па је једва могао, после тако обилног ручка, да поједе и Црвенкапу. Многи тадашњи уметници, сматрајући да су две тако страшне смрти сувише тешке за дечји ум, одбијали су да илуструју бајку. Да би причу ипак мало ублажио, један сликар је на своју руку увео ловца који у последњем тренутку убија вука и спасава баку и Црвенкапу.
    Зашто су људи који су измишљали овакве приче за децу били толико заокупљени насиљем?
   Један разлог вероватно је у чињеници да су од елизабетанских времена до раног 19.  века деца сматрана малим одраслим бићима Породице су биле затворене, деца су касно легала окружена псовкама, ни најмање заштићена од навика одраслих. Посматрала су пијанчење у кући, очеве и мајке који се туку, краду и подваљују, а на улици јавна вешања, бичевање и окивање у ланце. Био је то део свакодневног живота улице. Насиље, суровост и смрт нису били непознати најмлађима. Зато су бајке, какве год да су биле, стварале блиставу фантазију наспрам ружне свакодневице.

Лепе и наивне

   Један човек, више од свих, заслужан је за опстанак неколико вечитих бајки. Био је то Шарл Перо  (1628–1703) чијом су нам заслугом остале сачуване, између осталог, три најомиљеније бајке: „Успавана лепотица”, „Пепељуга” и „Црвенкапа”. Овај Француз који је живео у седамнаестом веку био је у школи „понављач” а касније је променио више занимања. Најзад се посветио бајкама које су на двору краља Луја XIV постале врло тражене. Рођен је у Паризу 1628. године, као пето дете угледног писца. Мајка га је врло рано научила да чита и пише, а сваке вечери би, пред спавање с оцем проверавао своје знање латинског. Као младић, Перо се опирао уобичајеном образовању. Учио је само оно што га је занимало. Научио је много о неким областима, али се није оспособио за неки одређени посао. Да би добио дозволу за рад као адвокат, он је, на пример, 1651. године подмитио испитиваче и тако стекао академску диплому! Али, право му је брзо досадило. Оженио се, добио четворо деце и променио много послова у влади. Незадовољан собом, понекад би записао приче којима је забављао своју децу. Тако је Шарл Перо нашао себе.
   Књига која га је прославила појавила се 1697. године у Паризу под називом „Приче прошлих времена”. Било их је осам. Све су, осим једне, постале познате у свету: „Успавана лепотица у шуми”, „Мала Црвенкапа”, „Плава Брада”, „Господарска мачка или Мачак у чизмама”, „Дијаманти и жабе”, „Пепељуга или Мала стаклена папуча” и „Тома Палчић”. Осма, и најмање позната, јесте прича о чудној романси принца са прелепом али глупом принцезом.

Кувар нежног срца

   Перо није само записивао приче које су већ постојале у народу већ је, иако су га критиковали као писца који је објавио дела хиљада очева, мајки и бака, схватио да лепота бајки лежи у њиховој једноставности. Додајући им мало тајанствености, направио их је онаквима какве је и сам волео да слуша док је био дете – лепе и наивне.
   „Успавана лепотица”, насловна прича Пероове збирке, у првобитном облику изгледа другачије. Шарл Перо је изоставио многа ужасна искушења лепе принцезе.
   Прва записана прича о уснулој лепотици штампана је у Италији 1636. године у збирци „Пентамероне” Ђанбатисте Базилеа. У наполитанској верзији мудраци упозоравају краља да је његова новорођена кћи Талија у опасности – у платну којим треба да је повијају налази се отров. Краљ је избацио сав лан из двора, али Талија је касније, као девојка, прела лан, отров јој је ушао под нокте и она је умрла. Сломљен дубоком тугом, отац је своју јединицу ставио на сомотски одар, затворио све улазе у палату и заувек напустио земљу у којој су живели. До овог места како-тако, али даље се оригинална и Пероова прича разликују.
   Један племић, ловећи у шуми, открива напуштени замак и беживотно тело принцезе. Није одолео њеној лепоти... Девет месеци касније успавана Талија родила је близанце. Дечака и девојчицу, назване Сунце и Месец, зле виле држале су закључане. Једног дана дечак је сисао Талијин прст и она је оживела. Време је пролазило, а племић се сећао тренутака проведених у чудном дворцу са мртвом принцезом. Вратио се и нашао Талију. Обрадовао се деци и од тада су сви срећно и задовољно живели. Али, само недељу дана, пошто је племић морао да се врати својој жени.
   Прича се наставља. Племићева жена сазнаје за децу свог мужа, хвата их и предаје кувару... Када је тога дана њен муж готово завршио с ручком, зла жена му је рекла: „Једеш оно што ти припада.” Преварила се – кувар је био нежна срца па је поштедео децу и уместо њих у лонцу се нашао јарац. Кад је то сазнала, побеснела племкиња наредила је да се Талија жива спали Али, успавану лепотицу у последњем тренутку спасава отац њене деце... Ту је негде и крај приче.

Најзад – браћа Грим!

   „Црвенкапа” је најпознатија и најкраћа Пероова прича. Историчари књижевности нису нашли ранију верзију његовог рукописа у којој је вук појео и баку и Црвенкапу. Пошто је завршио с баком, вук разговара са Црвенкапом и то је, по многима, један од паметнијих дијалога у дечјој књижевности. Чарлс Дикенс је, на пример, признао да је „Црвенкапа” његова прва литерарна љубав и да је као дете чезнуо да се њоме ожени. Касније је написао да је са горчином осуђивао „суровост и подмуклост прерушеног вука који је прво појео баку, не остављајући никакав утисак о свом апетиту, а онда и Црвенкапу, пошто је направио свирепу шалу о својим зубима”.
   Многи писци замерили су Пероу суров крај ове приче па су правили своје. У омиљеној енглеској верзији из 1840. године  Црвенкапа, пошто ју је напао вук, почиње да вришти. То чују њен отац и остале дрвосече у шуми, дојуре и одмах убију вука.
   У исто време у Француској деца су слушала другачији крај. Вук се управо спремао да поједе Црвенкапу када је изненада у колибу улетела оса и ујела га за губицу. Почео је да завија од бола, што је скренуло пажњу ловца који је туда пролазио. И – ловац одапе стрелу „која је вуку прошла кроз уво и убила га на месту”.
    Вероватно најсуровија прича о Црвенкапи појавила се у Енглеској крајем 19. века. Бајка се завршава тако што вук сакупља бакину крв у боце па после тера Црвенкапу, која о томе нема појма, да их испије. Занимљиво је да у свим верзијама Црвенкапе непознати аутори спасавају њу, али ниједан баку.
   Браћа Грим, сто двадесет година после Пероа, написала су своју бајку – једину у којој је спасена и бака. То је она прича о Црвенкапи коју сви знамо. Пошто је појео баку и девојчицу, вук легне да спава, али је толико хркао да га је чуо ловац који је туда пролазио. Ловац уђе у кућу, угледа вука, схвати шта се догодило и маказама распори стомак из кога је одмах искочила Црвенкапа цвркућући: „Како је мрачно у вуку!” Онда је из стомака изашла и бака, и тако даље, и тако даље...