За читање и уживање – Хијемејостс Стром

КАКО ЈЕ МИШ ПОСТАО ОРАО

Велики поглавица припалио је своју лулу, помиловао погледом децу што су седела око њега, па почео причу:

„Био једном један мали миш који је вредно њушкао по трави. Понекад би чуо необичан шум, подигао главу, ослушнуо и размишљао. Једном је и упитао другог миша да ли и он чује тај шум.

– Којешта, не чујем ништа! – одговорио је овај.

Шум се заиста чуо и мали миш храбро одлучи да пође у правцу откуда је допирао.

– Здраво, мали брате! – чу мишић глас од којег се толико препаде да умало не искочи из свог крзна. – Ја сам ракун. Реци шта тражиш сам тако далеко од свог племена.

– Чујем неки чудан шум – одврати мишић и поцрвене – па хоћу да откријем откуд потиче.

– Мали брате – објасни му ракун – то што чујеш шум је реке!

– А шта је река?

– Поћи са мном, па ћу ти показати.

Мали миш се силно бојао, али је пошао.

Већина људи слична је том малом мишу. Толико су опседнути свакодневним послом да не примећују ни оно што им је пред носом, чак ни кад чују шум реке живота. То треба да вам буде поука, драга децо, јер управо сада жалопојке човечанства свугде гласно одјекују, али људи, обузети својим мишјим пословима, не чују их.

Са страхом, који га је све више обузимао, мишић је ишао за ракуном док нису стигли до реке. Била је огромна, заглушујућа, застрашујућа. Уз обалу мали миш примети велики лист локвања и на њему жабу.

– Сад морам да те напустим – рече му ракун – али не бој се, о теби ће бринути жаба!

Крекетуша погледа мишића и одмах га упита:

– Кад си већ стигао до реке, да ли би волео да сазнаш где се налази лек за све бољке и муке?

– Још питаш?

– Онда се скупи што можеш боље и скочи што можеш више, па ћеш видети!

Мали миш послуша и одскочи високо, па викну:

– Видео сам велико брдо!

– Добро је – рече му жаба – сад си стекао ново име и зваћеш се скочимиш, а видео си брдо на којем се може наћи лек свему.

– Хвала ти – опрости се скочимиш од жабе – сад се враћам својој браћи да им испричам шта сам видео.

Међу мишевима скочимишу нико није поверовао да је видео реку и велико брдо”, рече поглавица док је истресао лулу и настави:

„Мали миш је видео оно што остали мишеви нису имали храбрости да потраже. За то му нису веровали кад им је причао о реци и брду. Тако је то у животу, децо, неки људи и кад стигну до реке живота, уплаше се, врате међу своје и живе опет као да ништа ново нису открили...

А скочимиш више није имао мира. Одлазио је до границе мишје земље и тако једном стигао до голе прерије. Погледао је бескрајни простор пред собом и на небу много ситних тачака, орлова... Опет је осетио силан страх, али га је савладао и потрчао као без душе да би се дохватио једног дрвета у чијим ће жилама наћи склониште од опасних грабљивица. Ту је срео старог, усамљеног миша, који га је брзо увео у своју рупу.

– Ох – рече скочимиш кад је предахнуо – овде нас орлови не могу видети!

– Тачно – потврди седи миш – али ми одавде можемо видети све становнике прерије: бивола. антилопе, зечеве, којоте. А и семенки за исхрану има довољно!

– Сјајно! – рече скочимиш. – А да ли се одавде види река и велико брдо? Ја сам кренуо тамо!

– Па – замуцну стари миш – знам да постоји река, али велико брдо, то је само прича. Остани овде код мене и заборави ту луду и опасну жељу. Прерија је опасна, погледај само у небо.

Скочимишу је било тешко да крене даље, али је успео да прикупи снагу и смелост, па је опет потрчао колико га ноге носе. Докопао се хлада великог дрвета, које га је заштитило од орлова. Било је ту семенки, воде и неколико погодних места за копање рупа, па се храбри путник одмах даде на посао. Утом чу дубок уздах. Обазре се око себе и угледа огромног бивола који лежи на тлу. И биво је спазио њега, па му рече:

– Здраво, мали брате. Хвала ти што си дошао да ме обиђеш. На смрт сам болестан. Само ме мишје око може спасти!

Скочимиш се силно преплаши, али уместо да побегне, приђе биволу и дрхтавим гласом проговори:

– Ја сам миш. Имам два ока, а ти си тако велики да не могу да дозволим да умреш. Узми једно моје око!

Хијемејостс Стром (1933) познати је индијански књижевник у САД. У свом роману „Седам стрела”, из којег је овај одломак о скочимишу, испричао је драматичну повест племена своје браће.
 

Тек што је то изговорио, око му испаде, а биво устаде здрав и рече:

– Хвала ти, мали брате, знам да си пошао ка великом брду. Стани под мој трбух и ја ћу те одвести донде, заштићеног од орлова!

Тако је и било. У подножју брда биво стаде и каза скочимишу да га сад мора напустити.”

Поглавица благо погледа децу око себе и настави:

„Сви ћете у животу срести старе мишеве који ће вам причати о житељима прерије и наводити њихова имена, иако никад нису истрчали у прерију, у стварни свет, јер се боје грабљивица. Али скочимиш је смео да крене кроз прерију и да подари око биволу. Тиме је надрастао себе... Да је остао под оним дрветом и пустио бивола да умре, живео би у смраду његова леша, који би трунуо.

И скочимиш је пошао даље уз велико брдо. Убрзо је срео вука, који је био изгубио памћење, тако да је чак заборавио и ко је. Било је тужно гледати га како беспомоћно седи и маше главом.

Дуго је миш ослушкивао како му срце све јаче лупа и пење се под грло, па је онда одлучно пришао вуку и рекао:

– Брате вуче, знам шта те може излечити! Једно моје око. Поклањам ти га!

Истог трена скочимиш изгуби и друго око, а вуку се врати памћење. Сузе су се сливале вуку низ образе, али скочимиш то није видео јер је био слеп.

– Ти си добар брат! – говорио је вук. Сад тек схватам да си ослепео да би мене спасао. Али ја ћу те одвести на велико брдо до чудесног лековитог језера. У њему се огледа читав свет: људи, сви житељи прерије и неба.

И вук одведе миша до језера. Кад је скочимиш почео да пије језерску воду, вук пође, рекавши:

– Морам да се вратим да би друге могао доводити довде.

Скочимиш остаде сам, тужан и слеп. Али онда чу шум орлових крила и паде у дубок сан. Кад се пробудио, прво се изненадио што је још жив, а онда је схватио да опет види.

– Ја видим, видим! – узвикнуо је.

– Хеј, брате! Хоћеш ли један добар савет? – рече неки глас.

– Хоћу!

– Онда се скупи што можеш боље и скочи што можеш више!

Скочимиш послуша. Чим је скочио, захвати га ветар и понесе у висине. Од страха затвори очи на које је тек прогледао.

– Не бој се – чуо је опет глас – пусти да те ветар носи. Заслужио си.

Кад је поново отворио очи, под собом угледа језеро, на њему некакав лист, а на листу старог познаника, жабу, која му добаци:

– Више се ничега немој бојати. Добио си ново име и обличје. Сад си орао!