Председницима има ко да пише

КАКО ЈЕ ХИТЛЕР ОБРАО БОСТАН

О страдању најлепше фризуре света, краљичиним палачинкама, председниковој бради и томе како је један Србин запретио вођи Трећег рајха…

Двадесет четвртог марта 1958. године на адресу Беле куће у Вашингтону стигло је неколико хиљада писама. Била су упућена 34. америчком председнику Двајту Ајзенхауеру (1890–1969), а повод је био више него необичан. Наиме, чувена музичка легенда и „краљ рока“ Елвис Пресли (1935–1977) истог датума ступио је у Војску САД, заменивши микрофон пушком и војничким оделом. Елвис је послат у хиљадама километара далеку Немачку где је требало да проведе наредне две године. То што Присли одлази далеко и није било толико страшно, али да ће једну од највећих музичких звезда свих времена ошишати на кратко, била је вест која је поразила многе.
   Три Елвисове обожаватељке, Линда Кели, Шери Бејн и Мики Метсон из Монтане одлучиле су да пошаљу писмо председнику САД. Заједно с њиховим, стигло је и неколико хиљада других пошиљки, а духовито писмо, с бројним правописним грешкама, изгледало је овако:
   „Поштовани председниче Ајзенхауеру. Моје другарице и ја пишемо чак из Монтане. Мислимо да је довољно лоше што шаљете Елвиса у војску, али ако му отсеку зулуфе, пресвиснућемо! Незнате колиго га волимо и стварно незнам зашто уопште морате да га шаљете у војску, али вас преклињемо да га молим вас не ошишате на војничку фризуру… Ако га ошишате умрећемо!
   Председник је одбио многобројне молбе и Елвиса послао у војску. Чувена фризура страдала је за добробит државе. Три обожаватељке из Монтане нису „пресвиснуле”, а популарност Елвиса Преслија, упркос новој фризури, расла је из дана у дан…

Краљичине шкотске палачинке

   Данас, кад смо углавном навикли да користимо електронску пошту, писање писама више није тако често. Нарочито не оних упућених председницима држава. Иако сваки човек понекад добије жељу да онима на власти „напише шта мисли”, већина то никада не учини. Разлог је углавном што верујемо да писмо никада неће стићи на праву адресу или да ће га прочитати неко коме није упућено.
   Ипак, да није сасвим узалудно писати и да погрешна адреса може да буде и права доказује књига „Музеј преписке” америчког писца Шона Ашера (1978). У њој се, уз писмо Елвисових обожаватељки Ајзенхауеру, налази и неколико стотина писама познатих и мање познатих људи који нису ни сањали да ће њихова лична преписка постати доступна читалачкој публици широм света. Нека од њих упућена су председницима држава, славним владарима и вођама, а писали су их познати људи, али и обични „мали” грађани чија су писма, мала уметничка дела, захваљујући овој књизи прошетала светом.
   Поред тога што се дописивао с Елвисовим обожаватељкама, председнику Ајзенхауеру писала је и енглеска краљица Елизабета Друга (1926) и то једним сасвим неочекиваним поводом. Пошто је у новинама видела слику на којој Ајзенхауер на роштиљу пече препелицу, Елизабета се сетила да је обећала да председнику пошаље рецепт за чувене „шкотске палачинке” које је волела сама да спрема, а којима је Ајзенхауер приликом једне посете краљици био нарочито одушевљен. Писмо је почињало овако:
   „Чим сам у данашњим новинама видела вашу слику на којој стојите испред роштиља и печете препелицу, сетила сам се да вам никада нисам послала онај рецепт за шкотске палачинке које сам вам обећала… Иако је количина намењена за шеснаест особа, када их је мање, углавном стављам мање брашна и млека, али остале састојке додам у количини наведеној у рецепту. Мислим да би, док се припрема, масу требало поприлично мутити, и да не би требало исувише дуго да стоји пре печења...”
   Не зна се да ли је Ајзенхауер или неко од његових кувара пробао Елизабетин рецепт, али је извесно да рецепт који стоји у даљем тексту писма невероватно подсећа на нешто што је данас широм света познато под називом  „америчке палачинке”...

Брада за гласове, долари за Кастра

   Мора да је и 16. амерички председник Абрахам Линколн (1809–1865) био зачуђен када је на адресу Беле куће стигло писмо једанаестогодишње девојчице Грејс Бедејл. Она је писала председнику у жељи да му да практичне савете помоћу којих ће освојити будуће гласаче. Иако жене у оно доба у САД још нису имале право гласа, Грејс је и те како била свесна колики утицај оне могу да имају на своје мужеве и мушке чланове породице. Стога је Линколну овако писала:
   „Ја имам четири брата и део њих ће ионако гласати за вас и, ако будете пустили браду, покушаћу да убедим и остале да гласају за вас, изгледали бисте много боље јер вам је лице мршаво. Све даме воле браде и задиркивале би мужеве да гласају за вас и онда бисте ви били председник. Мој отац ће гласати за вас и, да сам мушкарац, и ја бих гласала за вас... Не смем више да пишем, одговорите.”
   Одговор је убрзо стигао. Председник је остао чврст у намери да не пусти браду, јер је „до сада никада и није пуштао, а када би је пустио људи би помислили да је то глупаво претварање”.
   Други млади човек који се усудио да пише председнику САД, овога пута 32. По реду,  Френклину Рузвелту (1882–1945) био је тада четрнаестогодишњи Фидел Кастро (1926–2016), чувени кубански револуционар, човек за кога ће годинама касније сазнати цео свет. Писмо младог Фидела открили су стручњаци америчког Државног архива и административних података тек 1997. године, а садржај писма поприлично је провокативан и дрзак,и  написано је исквареним енглеским језиком, кога је Кастро једва познавао.
   „Добри мој пријатељу Рузвелте, ја не знам веома енглески, али знам колико да ти пишем. Волим да чујем радио, и веома сам срећан, јер сам у њему чуо, да ћеш бити председник још један (период)…Ако желиш дај ми новчаницу од десет долари зелених америчких, у писму, јер никад нисам видео новчаницу од десет долари зелених америчких и волео бих да имам једну од њих. Ја не знам веома енглески али знам веома шпански...”
   Председник није одговорио, нити му је послао тражених десет долара. Ко зна, можда је управо ова пошиљка била један од (многобројних) разлога што је Кастро, кад је дошао на власт, био посебно непријатељски  расположен према Сједињеним Америчким Државама које су се пријатељски односиле према Кастровом политичком непријатељу Фулгенсиу Батисти (1901–1973) и често мешале у унутрашње послове Кубе.

Светоликово светло

   Написати писмо председнику САД можда и није тако велика ствар, али писати немачком нацистичком вођи Адолфу Хитлеру (1889–1945) понекад је равно потписивању сопствене смртне пресуде. Једно од писама које чине „Музеј преписке” јесте и оно које је 1939. године чувени вођа покрета за независност Индије Мохандас Махатма Ганди (1869–1948) упутио на Фирерову адресу:
   „Поприлично је јасно да си ти данас једина особа на свету која може да спречи рат који би могао да врати људску врсту у стање дивљаштва. Да ли мораш да платиш цену за циљ колико год да ти се он чинио праведан? Да ли ћеш послушати молбу човека који је намерно избегавао ратне методе, са значајним успехом? У сваком случају, очекујем твој опроштај, ако сам погрешио пишући ти...”
   Због интервенције британске владе писмо никад није стигло до онога коме је упућено, а само месец дана касније свет је са ужасом посматрао како Немачка окупира Пољску и почиње најсмртоноснији рат у историји човечанства.
   Један Србин је у погледу писања писма Хитлеру надмашио Гандија. У Параћину се још  приповеда о пензионисаном среском начелнику Светолику Драгачевцу кога је једно писмо коштало главе. Њему је, наиме, било доста да гледа муке свог народа, па је одлучио да 25. марта 1941.године  Адолфу Хитлеру пошаље телеграм и писмо. Почетак, као и остатак писма, био је изненађујуће смео:
   „Теби, Хитлере, Каинов сине, ми деца великих отаца и дедова узвикујемо: Доста! Пролићемо ти крв и ногом аждаји стати на врат, да се никада не дигнеш.”
   Одлазак писма у Берлин пропраћено је  музиком. У документима који се и данас чувају у Завичајном музеју у Параћину остало је записано да су Светолику свирали корачницу уз рефрен: „Хитлер обрао бостан”. Писмо је до Берлина стигло у невреме, 1. априла, одмах пошто је оборена влада Драгише Цветковића (1893–1969). То је, наравно, схваћено као намерна и недозвољена провокација, а Драгачевац је овај храбри и луди гест платио главом. Немачка војска га је 9. априла ухапсила. Завршио је у логору Маутхаузен из кога се није вратио. Успомену на ово необично писмо и храброг Драгачевца и даље чува једна улица у Параћину, названа по њему.