Између правде и права

КАД СУЂЕЊЕ УСТАЛАСА КРАЉЕВИНУ

Ручак који су себи приуштили бродоломници Дадли и Стивенс дуго је био предмет судског спора. Да би преживели у морском бескрају и без наде у скори спас, одлучили су да поједу свог несрећног друга...

Кад је Данијел Паркер ступио у судницу у Фалмуту 11. септембра 1884. године, бројни гласови присутних потонули су у одјеке његових корака. Људи који су стајали у пролазу ужурбано су му се склањали с пута, а они који су седели на почетку редова увлачили су ноге и мешкољили се кад би прошао поред њих. Ћутљиви човек закључао је свој поглед на фигурама Тома Дадлија, Едвина Стивенса и Едмунда Брукса и скраћивао им дах сваким пређеним метром.
   Пришавши довољно, пружио је руку. Једном, па другом, па трећем. Потом се окренуо и отишао. Кад је напустио просторију, граја се наставила с новом врстом узбуђења. Јавност је очигледно изабрала страну. Али није се видело да је избор већ пре неког времена начинио и судија.

Шест милиметара наде

   Господин Џон Хенри Вонт био је на лошем гласу међу поморским светом јужне обале Британског острва. Познавање права нико му није оповргавао и нико то није ни желео. Вонт је био чувени аустралијски адвокат, али његову лажну љубав према поморској вештини и њено непознавање морски вукови нису му праштали. Човек није разликовао катарку од крме и сидро од једра. Ипак, његова убеђеност да ће му посед над британском јахтом донети непроцењив друштвени углед у домовини довела га је до „Мињонете”.
   Брод је тежио близу двадесет тона и био је дугачак шеснаест метара, пловило намењено за кратке пловидбе, али како је једини разуман начин за превоз до обала Аустралије био да се њиме плови преко океана, потреба је ускратила место разумном просуђивању. Наравно, што због лошег гласа, а што због опасности пута од двадесет и четири хиљаде километара, Вонт је данима обијао прагове тражећи способне и довољно расположене људе који би круну његовог угледа довезли у Сиднеј. Уз доста муке, избор је пао на четворицу: капетана Тома Дадлија, официра Едвина Стивенса и још двојицу морнара, Едмунда Брукса и Ричарда Паркера. Деветнаестог маја 1884. године јахта се отиснула из луке у Саутхемптону.
   Како би избегли олује и ћудљиве промене средоземног времена, капетан Том Дадли одлучио је да не прође кроз Суецки канал, што је био најкраћи пут, већ преко јужног Атлантика. Догодило се управо оно што су хтели да заобиђу. Петог јула „Мињонета” упловљава у бесомучан сукоб морских ветрова и, обрвана оштећењима, растаче се у сланој води на делове. Неколико минута пре потонућа, сва четворица чланова посаде успевају да отплове на безбедну даљину на чамцу за спасавање састављеном од дасака дебелих само шест милиметара.
   С брода који је нестао успели су да понесу најосновнију навигациону опрему и две лименке сецкане репе. Нашли су се на пучини, око две и по хиљаде километара северозападно од Рта добре наде, опкољени хоризонтом који је спајао два огромна плаветнила, без хране и воде, присебности зауздане тек незнатном надом у спасење.
   Ричард Паркер имао је седамнаест година кад га је капетан, за казну што је слагао да је пунолетан, послао да скупља остатке „Мињонете”.

На леђима корњачиног меса

   Покупио је неколико парчади дрвета с гвозденим деловима који су послужили као приручно сидро и успели да примире чамац на отвореном мору. Капетан му је потом показао како да помоћу инструмената прорачуна да би требало да су близу острва Света Јелена, дела британске управе. Потом му је гурнуо весло у шаке и осоколио га да то сазнање примени у новонасталим приликама. Веслали су наизменце док ноћу нису стигли до обала, а онда су се одлучили на предах. Одмор је прекинуло велико сиво леђно пераје.
   Паркер није био свестан тренутка кад се ајкула повукла. Махнито је лупао веслом по површини воде и викао из свег гласа, тако да су тек снажне руке осталих морнара успеле да га умире. Неколико тренутака гледали су једни другима у преморена лица, а потом су праснули у смех олакшања. Осокољен том победом, капетан је отворио једну конзерву репе и поделио следовања. Пет репа на четворицу људи да развуку на два дана. На воду нису могли да рачунају. Сматрало се да је слана вода не само штетна, него и смртоносна.



    Два дана касније веште руке Едвина Стивенса избациле су на даске чамца корњачу.
   Гозба је почела. Како нису имали други извор течности, прво су се бацили на корњачину крв. Језиви призор халапљивог гутања густе текућине могао је да буде занемарен само на том месту и у таквој прилици, а све је слутило да ће бити још горе. Корњача је раздељена тако да је свако добио приближно по килограм и по меса. То их није спречило да по истеку недељу дана поједу не само месо и преосталу конзерву репе, него и кости животиње. Неколико дана раније почели су да пију сопствену мокраћу. Летње сунце јужне хемисфере их је цедило, а као резултат тога, 20. јула, петнаест дана од бродолома, Ричард Паркер први пут губи свест. Слана вода коју је кришом пио узела је данак. Разболео се.

Држање за сламку

    Поморско право уређује све недоумице које би могле да искрсну као резултат несвакидашњих околности на пучини. Оно је скуп писаних правила која морају да се поштују и која су зајемчена међународним правилима. Ипак, кад случај не подлеже предвиђеним приликама, на снагу ступају неписани и необавезни обичаји мора. По том скупу усмених и незваничних договора насталих на искуству бројних морнара, уколико се људи нађу на пучини без хране и воде и без изгледа да их добаве, могло би да буде оправдано да се лутријом онај ко извуче најкраћу сламку жртвује зарад осталих. Дешавало се и раније. Узети један живот да би се сачували остали. Појести једног од својих.
    „Не долази у обзир”, остао је при одлуци Едмунд Брукс.
    После седмице без хране и воде, с Паркером који је вероватно био у коми, капетан Дадли поново је покренуо питање извлачења сламки које су помињали неколико дана пре тога. Наставили су да плове у тишини, без снаге да веслају, без воље да се одупру. Чим је Брукс захркао, капетан је пришао Стивенсу и убедио га да је за све најбоље да убију дечака. Мали би ионако умро од болести за неколико дана. Сви остали имају жене и децу. Ако то не ураде, помреће сви. Ако га пусте да умре од болести, крв више неће бити питка. Едвин Стивенс климнуо је главом. Ништа друго није му ни преостало.
    Кад је јутро 24. јула показало да спаса нема на видику, одлучили су да спроведу план. Брукс их је само гледао. Није показивао ни пристанак ни противљење. Дадли се спустио на колена и изговорио молитву. Стивенс је држао Паркерове ноге у случају да почне да се отима, а капетанов џепни нож зарио му се у врат. Младић их је пренеражено погледао и успео да изусти „Зар ја?”, пре него што му је крв преплавила ждрело.

На страни оптужених

    Немачки једрењак „Моктезума” спазио је 29. јула 1884. године чамац с три жива човека. Седам дана касније искрцали су их на обалу Енглеске. Убеђени у исправност својих поступака и у правну сигурност коју су наговештавали исходи претходних сличних догађаја, морнари нису крили шта се заиста догодило. Та неопрезност довела их је на суд. На њихову несрећу, сер Вилијам Харкорт, министар унутрашњих послова, одлучио је да једном заувек бродоломницима ускрати могућност коју су себи приуштили Дадли и остали, јер је, по његовом мишљењу, долазило до претеране злоупотребе таквог сплета околности. Ипак, није се он једини питао.
    Кад је Данијел Паркер, брат поједеног младића, ступио у судницу у Фалмуту 11. септембра 1884. године, бројни гласови присутних потонули су у одјеке његових корака. Људи који су стајали у пролазу ужурбано су му се склањали с пута, а они који су седели на почетку редова увлачили су ноге и мешкољили се кад би прошао поред њих. Ћутљиви човек закључао је свој поглед на фигурама Тома Дадлија, Едвина Стивенса и Едмунда Брукса и скраћивао им дах сваким пређеним метром. Пришавши довољно, пружио је руку. Једном, па другом, па трећем. Потом се окренуо и отишао. Кад је напустио просторију, граја се наставила с новом врстом узбуђења. Јавност је очигледно изабрала.
   И била је на страни оптужених.
   С људима расположеним против суђења Харкорт се додатно заинатио. Позван је
   Вилијам Ото Адолф Џулијус Денквертс, веома вешт правник, да се избори с јавним
мњењем и недостатком доказа. Тешкоће нису биле мале. Једини сведоци била су тројица морнара и, ако би одлучили да се бране ћутањем, случај би пропао. С друге стране, признање би било вредно само против онога који га изјави, а за другу двојицу не би било правне основе за осуду. На саслушању је Денквертс показао колико је сналажљив. Ослободио је Брукса свих оптужби и позвао га да сведочи против својих другова. Када су саслушани људи којима су се оптужени поверили, а затим и Брукс, суд је заказао суђење Дадлију и Стивенсу за зиму.

Печат на пресуду

   Судија Барон Хадлстон отворио је 3. новембра врата суднице у случају Краљица против Дадлија и Стивенса. Како је знао да су људи, од којих су бирани и поротници, на страни оптужених, а он сам био је наклоњен сер Вилијаму Харкорту, прибегао је лукавству. Наложио је пороти или да прогласи оптужене кривима или да донесе нарочиту пресуду – да поротници изнесу само суве чињенице, без суда о њима. У таквом случају самом судији остајало је да на основу тих чињеница донесе пресуду. Такав обичај није био коришћен у судству у протеклих сто година, али није био неважећи. Да би још више утемељио такву одлуку, Хадлстон је одлучио да пресуду не донесе сам, већ пред већем од седам судија које би, био је сигуран, на основу датих података оптужене прогласило кривима.
   После много неправилности и премештања по судовима различитих степена надлежности, пред лордом врховним судијом Енглеске и Велса 9. децембра 1884. године капетан Том Дадли и официр Едвин Стивенс осуђени су на смртну казну с препоруком за помиловање. Чим је ударен печат на пресуду, занимање високих званичника британског правосуђа за овај случај је престало.
   Иако је краљица касније помиловала оптужене осудивши их само на по шест месеци затвора, преседан је био постављен, а то је оно што је сер Вилијам Харкорт и желео. Од тог тренутка нико више није могао да се брани на основу становишта неопходности, које је до тог тренутка по други пут спасавало смрти многе бродоломнике. Иако наизглед слободног, казна је стигла и Брукса који је, душевно неуравнотежен, покушао да заради хлеб путујући по Енглеској као циркуска наказа, човек људождер, чудовиште које је кушало месо с костију свог младог пријатеља Ричарда Паркера. Правда у том тренутку више никога није занимала.

Пола века раније...

   Ако бисмо успели да наизглед савијемо време до тридесетих година двадесетог века и опкорачимо простор до града Балтимора, у Сједињеним Америчким Државама, можда, али само можда, успели бисмо и да се ушуњамо у једну скромну, али уредну кућу у предграђу, поред кревета уснуле девојке по имену Вирџинија и у ум нагнут над свећом обасјане хартије једног веома неуредног господина. Ако бисмо баш имали среће, његово име било би оно чувено, Едгар Алан По, а хартије над којима се савио ништа друго него његов једини роман, „Авантуре Артура Гордона Пима”.
   Кад бисмо већ стигли дотле, била би штета да и не завиримо, јер баш ту, међу тим страницама, педесетак година пре наше приче, четворочлана посада бродоломника вукла је сламке. Имена морнара који су победили нису битна. Битно је име човека који је извукао најкраћу сламку. Њега је По назвао – Ричард Паркер.