Шпијуни против шпијуна

КАД ЦВЕЋЕ ПРОГЛЕДА

Хотел „Пекинг” у Москви шездесетих година прошлог века био је једно од оних места у које је обичан Московљанин могао само да сања да ће некада да привири. Још ексклузивнији хотелски ресторан био је место окупљања партијске и војне врхушке, а стране дипломате су га обожавале. Један од редовних гостију био је и енглески дипломата Гревил Мајнард Вајн, званично нижерангирани упосленик амбасаде.
   Како то обично бива, иза места трећег секретара крио се један од главних оперативаца британске обавештајне службе. Појављивао се готово сваке вечери, седео сам, вечерао. Понекад би му се за столом неко и придружио. У том случају, Вајн је добијао неуобичајено велику пажњу конобара, шефова сале, а повремено би излазио и кувар да сазна да ли је гост задовољан јелом. Често би мењали кафански инвентар, утркивали су се ко ће пре да замени пун сланик и још пунији карафиндл испред важног госта.
   Ништа необично, пошто је пола Москве знало да је хотел под директним надзором КГБ-а (Службе државне безбедности). Сви они конобари и шефови сала имали су подуже уши, а и добро памћење. Чинови у контраобавештајној служби се подразумевају. О рецепционерима и собарицама да се и не говори. У добар део инвентара запакована је опрема за прислушкивање и снимање, па ни мува није могла да улети и зазуји, а да неко у Лубјанки (седишту КГБ-а) то не зна.
   Наравно, то је знао и Вајн, а и његов све чешћи гост. Како и не би, када се радило о пуковнику ГРУ (Главна обавештајна управа, односно, војна обавештајна служба) Олегу Пењковском? Ниједан од њих није обраћао пажњу на особље које се ломило да их услужи. А и зашто би, када су причали о крајње уобичајеним стварима? Немају шта да крију. Повремено би Вајн Пењковском предао нешто, конобари би се сјатили, али би онда пуковник демонстративно отварао поклон. Најчешће се радило о нечему потпуно неважном, комаду одеће или књизи. Како ред налаже, и пуковник би повремено узвратио, најчешће делима класика социјалистичке мисли. Британски дипломата би се одушевио књигом у лепом кожном повезу, а присутни келнер, који је претходно разрогачио очи, разочарано би одмахнуо главом. Ништа занимљиво.
   Једном приликом је упослен и сарадник службе, по занимању џепарош. Сачекао је да дипломата изађе из хотела, сударио се с њим. Секунд касније, поклон совјетског пуковника променио је власника. Књига је испоручена где треба, тамо растурена на саставне делове, али ничег необичног није било. Из седишта Службе стигло је обавештење да пуковника оставе на миру, с британским обавештајцем се састаје по задатку. Двојица гостију „Пекинга” су схватили да нису под присмотром оног тренутка када су морали да подигну руку да дозову конобара.
   Већ 1962. године совјетске обавештајне службе су од својих агената по Енглеској и САД почеле да добијају упозорења да однекуд из Москве цуре подаци. Западни савезници имају планове најновијег совјетског оружја, управо оне који су најстроже чувана тајна. А те тајне могао је да им достави само неко ко је на високом положају. Неко ко уме да разлучи шта је битно, а шта не. И оно битно да пошаље где треба.

Мајстори чистих руку

   Контраобавештајци су се растрчали по целој држави. Појачана је присмотра и притисак на западне дипломате. Испитивано је особље конструкторских бироа, људи по фабрикама, чак и они по администрацији. Хапсило се навелико, али никако да открију „кртицу”. Окренули су се људима из војске. Они су по природи посла имали приступ тим подацима.
   Дискретно су привођени официри, довољно је било да су били у било каквом додиру с компромитованим плановима. И даље ништа. Кагебеовци су уочили да истрага некако увек стане пред вратима ГРУ. Неко од агената, својевремено шеф сале у „Пекингу”, присетио се редовних гостију, поготово Енглеза Вајна. С њим је стално био неки пуковник ГРУ. Како се оно звао? Пењковски. Да га они лепо поново ставе под присмотру, па да виде шта је с човеком?
   По писању „Руске речи”, Олег Пењковски је живео у згради број 36 Кеја Максима Горког. И даље је био пуковник, а контраобавештајцима је најзанимљивије било његово и даље стално дружење с Енглезом. Сада су се састајали готово сваке вечери. Увек за истим столом у „Пекингу”. Сто је убрзо промењен, а нови је био знатно модернији. Поготово с техничке стране. Опет су имали потпуну пажњу конобара. Само, осим уобичајених разговора и поклона, ничег опипљивог није било. Кагебеовци су решили да прошире истрагу.
   Убрзо је Пењковски запазио да се у стану изнад његовог обављају неки радови. Виђао је мајсторе у ходнику, некако неуобичајено чисте. Нема шута, мрља од фарбе, прашине... А ни руке им не одају неког ко се бави физичким пословима. Аха, значи колеге из неке службе. Нема везе, само нека осматрају. Јављао се људима на ходнику, понекад им и помогао да пренесу мердевине. Забасао би у стан изнад, а од реновирања ни трага. Мајстори седе и одмарају. Недељу-две касније су нестали.
   Пуковник је наставио са својим дужностима и уобичајеним распоредом. Кућа, посао, ресторан хотела „Пекинг”. А онда... искорак. Негде пред зору, неко је куцао на врата. Убрзо и залупао. Двојица, којима је и без показивања легитимације на челу писало да су агенти, питали су да ли је он пуковник Олег Пењковски. Када је потврдио, затражили су да се обуче и крене с њима. Не мора да носи ствари, брзо ће да се врати, само нешто да им појасни.

Око из саксије

   Када је пуковник уведен, сто у соби за испитивање већ је био прекривен фотографијама. А на свакој, у главној улози – он, главом и брадом. Преко пута је седео иследник. Пуковник је одбијао било какву одговорност. На фотографијама јесте он, с припадником британске службе. Само, он се са човеком састајао по задатку, надређени су били обавештени о свему. После сваког виђања писао је извештај, ништа није прећутао. А тако је и дошао до неких вредних података. Одгурнуо је фотографије, и питао иследника да ли је сад све јасно.
   Овај се само исцерио и преко стола гурнуо друге фотографије. Пуковнику се онај осмех сада заледио на лицу. Опет Пењковски у главној улози. Само, сада је ентеријер другачији. Нема ресторана, фотографије су очигледно снимљене у његовом стану. Или негде из непосредне близине. И сада је пуковник и те како радио нешто кажњиво. Лепо се види како прилази прозору, размотава неке планове. Вади нешто мало, приноси очима. Минијатурни фотоапарат. Вади филм, склања планове.
   Уследио је још један пакет фотографија. Пуковник скида повез с књиге, нешто пакује унутра. Истрагом је утврђено да се ради о оним филмовима. Види се чак и како књигу пакује у украсни папир. Поклон за британског дипломату.
   Иследник је збланутом официру објаснио да су камеру уградили у саксију на тераси изнад. Оно реновирање стана било је само маска. Када су мајстори отишли, пуковник се опустио. По рецепту који су месецима примењивали у ресторану хотела „Пекинг”. Своје послове обављају наочиглед свих. И толико се труде да упадају у очи, да после неког времена то више никоме није сумњиво. Тако прођу и све провере, а они се онда посвете свом правом послу. Открило се да је пуковник Олег Пењковски исти чин имао и у британској, а такође и америчкој обавештајној служби. Јесте откривен, али је штету успео да нанесе. Проследио је Вајну више од пет хиљада фотографија.
   Војни суд је Пењковског осудио на смрт 11. маја 1963. године. Пресуда је извршена пет дана касније.