За читање и уживање

Јевгениј Замјатин


В
отка је била нарочита, направљена с додатком прстохвата чаја и комадића шећера. Иванов и Кукољ опкладише се ко може више да попије. Комшије стадоше да их подбадају, броје чашице. Онда сви заборавише на њих, али они су већ били пали у ватру, ниједан није хтео да уступи. Пили су са злобом, тврдоглаво, и сваки се трудио да другом покаже како је трезан.
   Кукољу наочаре почеше да клизе низ нос, његове меке коњске усне постадоше мокре. На крзнастом, до очију зараслом у браду Ивановљевом лицу ништа није могло да се види, али му је у глави зато лупао неки безумни ковач. Кроз дуванске облаке он угледа безубог малог човека који је седео на креденцу под самом таваницом, викао да је врабац и вио себи гнездо од новина.
   Иванов никако није могао да докучи привиђа ли му се то или се неко стварно попео на креденац. Постаде му непријатно. Рече Кукољу да он иде кући. Кукољ наједном реши да пође да преспава код Иванова, мада је Иванов живео ђаво ће га знати где – у викендици ван Москве. Али Иванов се нимало не зачуди и они изађоше заједно, трудећи се један пред другим да ходају што сигурније.
   У глави им је обома била таква фантастична магла каква је сад, пред свитање, покрила целу Москву. Згасле златне куполе висиле су у ваздуху као намах размножени месеци. Кремаљске куле претвориле су се у вавилонске: њихови врхови дизали су се у бели бескрај. Иванов се сети човечуљка наврх креденца, па опрезно упита Кукоља:
   – А оног, на креденцу, што је свијао гнездо – сећаш га се? Какав чудак!
   – На креденцу... гнездо? – исколачи очи Кукољ. Онда се прибра и несигурно рече: – Да, да, сећам се.
   Иванов је разумео да овај лаже. Пођоше ћутке, искоса, иследнички погледајући један другог.
   Кремаљске куле ишчезоше без трага. Магла је постала још гушћа, спустила се на уске уличице као бела таваница, и уличице постадоше налик на лавиринте метроа. Иванов се већ одавно није сећао куда иду, али није то показивао, већ је ишао све брже.
   – И, где ти је више тај твој пут? Јел' близу? – упита најзад Кукољ.
   – Сад ће, сад ће! – притворно бодро рече Иванов.

И заиста, пређоше, спотичући се, преко пруге и изађоше на некакав пут. Који – Иванов није знао. Али Кукољ се умирио, скинуо наочаре и чак нешто запевао.
   Наједном се Иванов, који је ишао напред, заустави, загледајући се у нешто, затим нагло окрену леђа путу и, зажмуривши, стаде. Кукољ му приђе.

   – Шта би? – запита он, ништа не схватајући.
   – Ма ништа, ништа нарочито... – Иванов отвори очи, из све снаге се трудио да се осмехне, али му није успело, усне су му дрхтале.
   – Па 'ајмо онда. Шта си стао? – рече Кукољ.
   Иванов извади марамицу и брижљиво обриса очи. Оклевао је, плашио се: а шта ако, кад се окрене, поново то угледа? Али кратковиде, жмиркаве Кукољеве очи без наочара гледале су га тако отворено подругљиво да он стегну срце и окрете се.
   И десно, на стази која је пресецала пут, опет угледа то.
   Већ је свитало, дувао је лак ветар. Исцепана магла летела је над пољем у дугим пешкирима. Напред, одсечена од земље, висила је у ваздуху утварна црна шумица. И шуми се приближавао, њишући се десно-лево... бели слон! Иванов је покушао да иде затворених очију, али кроз минут не издржа, са страхом отвори очи – и опет угледа слона.

Обли га зној: постало му је јасно да се опио до халуцинирања. Да није тог проклетог Кукоља, могао би да седне, поседи затворених очију пола сата, док пијанство не прође и тај ужасни бели слон не нестане. Али Кукољ му је весело певушио за леђима и Иванов је по сваку цену морао да иде напред – онамо, где је у магли пливао слон. И ишао је, обливен знојем, затварајући и опет отварајући очи и сваки пут би се изнова уверио да се халуцинација наставља. Изгубио је сваки појам о времену: можда је тако ишао сат времена, можда свега пет минута.
   До свести му допре да се позади, где се, певушећи, вукао Кукољ, нешто променило. Затим схвати да је Кукољ због нечег изненада престао да пева. Иванов се осврну и виде: зинувши, Кукољ је кроз наочаре нетремице гледао у нешто. Чим је приметио да га Иванов посматра, он брже-боље скину наочари.
   – Ја бих, знаш, да приседнем мало... Да попушимо по једну, а? – стидљиво рече он Иванову.

Јевгениј Иванович Замјатин (1884–1937) руски писац и новинар. По професији инжењер, Замјатин је 1916. годину провео у Великој Британији, учествујући у градњи руских бродова-ледоломаца у лукама Њукасла, Глазгова и Сандерленда. Боравком у овој земљи надахнуто је неколико његових приповедака, од којих је напознатија „Острвљани”. Уочи Октобарске револуције 1917. године, у коју је полагао велике наде, враћа се у Русију. Његов најпознатији роман, антиутопија „Ми”, изашао је 1925. године у САД. Напрегнутост односа са совјетском влашћу достиже врхунац Замјатиновим писмом Ј. В. Стаљину с молбом да напусти СССР. Захваљујући залагању колеге писца Максима Горког, ово му је било допуштено, па се 1932. године настанио у Паризу, где ће провести остатак живота.

   На ивици пута лежао је велики камен. Као да су се договорили, оба седоше леђима окренути шуми крај које се Иванову привиђао бели слон. Пушили су ћутке, упорно, мучно размишљајући. Кукољ је неколико пута подизао наочаре до очију, затим би их, сумњичаво погледавши Иванова, опет спуштао. Најзад не издржа, метну наочаре, брзо погледа преко рамена – и одмах се окрете. Његово дугуљасто, коњско лице било је бледо, уплашено.
   Иванову паде на памет дивља мисао да и Кукољ халуцинира, да је и он нешто видео. Али шта? Иванов није хтео да ризикује да пита како се не би одао.
   Догорела цигарета опече Кукољу прсте – тек тада он се трже, баци опушак и рече Иванову:
   – Ништа, хоћемо ли?
   Али наставио је да седи. Иванов направи неки неодређени покрет ногама, као да хоће да устане, али не устаде. Кукољ га је знатижељно гледао. Иванов се расрди на њега, на себе, и скочи, намерно заденувши Кукоља раменом.
   Када се окренуо и погледао у даљину, пожелео је да урла од радости: халуцинација је била нестала, напред су биле само беле траке магле и црна шума. Он незграпно, као медвед, потрча шумом, довикнувши Кукољу: „Стигни ме”. Али пијане ноге слабо су га слушале и он пљусну у блато. Кукољ, који га је сустигао, грохотом се смејао, забацујући главу уназад, као кокошка кад пије воду.

Весело ћеретајући, уђоше у шуму. Напред је био брежуљак обрастао жбуњем, а затим се стаза, мора бити, спуштала. Ухвативши залет, они у трку заузеше врх брежуљка и јурнуше низбрдо, где је, као тањир с млеком, лежала маглом наливена округла пољана.
   И на заокрету, као да су се сударили с некаквим невидљивим зидом, оба се одједном зауставише. Сасвим близу на пољани Иванов је опет угледао белог слона и учини му се чак, да је успео да разазна и кратак слоновски реп којим је овај спокојно махао. У халуцинацији није било ничег страшног, али Иванову је било страшно да се увери да губи разум. Не осврћући се, он потрча из све снаге. Позади је чуо испрекидано, храпаво Кукољево дисање.
   На двадесет корака под брезом се извијао дим: рошав, ољуштена носа, црвеноармејац је кувао чај на ватри. Ољуштен нос – то је било тако просто, трезвено, стварно, да се Иванов одмах опамети. И даље тешко дишући, седе крај ватре и упита:
   – Ви, друже, у Москву? Тамо сте у служби?
   – Да, служба! Ђаво је однео! – срдито пљуну црвеноармејац.
   – А што? – саосећајно упита Иванов, с нежношћу гледајући ољуштени нос.
   – Па како... Кучкин син, а? На последњој станици се унервозио, морали смо да га изведемо из воза.
   – Кога – њега? – опрезно упаде Кукољ (он је већ и сам седео крај ватре).
   – Па да, овог слона. Из Ливадије га довозимо: сијамски цар га је нашем поклонио, а сад, значи, због револуције – у Москву, у зоолошки врт... Беле немате.
  – Немамо, немамо! – усхићено се сагласи Иванов. – Ја сам га још издалека на путу угледао и обрадовао се: види, мислим се, московском радном народу поклон! Хвала, драги друже!
    Он заљубљено стеже руку зачуђеном црвеноармејцу и пође. Кукољ за њим.
   И ћутке, збуњено, трудећи се да не гледају један другог, они кренуше кроз шуму да избију на пут.

1934–1935.
С руског превела Ана Ацић

Број: 3458 2018.
Илустратор: Алекса Гајић