За читање и уживање – Стефан Тићми

ЈА САМ АКИКО

(одломак из романа који је добио Награду „Политикиног Забавника” за 2018. годину)

Јутро је било као замрзнуто воће изнесено на сунце, требало је да се сачека.

Попила сам чашу топле воде у коју је био исцеђен лимун и у којој се полако топио мед попут замрзнутог воћа.

„Акико, дете моје, када крећеш у школу?”

„За неколико минута, оче. Ја не знам бројеве још увек.”

„Јеси ли се спремила за данас?”

„Јесам. Мислим да ће бити занимљиво на ликовном. Осећам се као малина.”

„Јеси ли понела све што ти треба? Знај, увек кад излазиш одавде, остави код куће осећај да си нешто заборавила да би могла да будеш присутна кад дође време за то. Ти си восак, не глина. Ти си восак, не олупина. Ти си восак, Акико, ти си згуснути восак претворен у девојчицу.

У МРАКУ МОГ СВЕТА, ТИ ЈЕДИНА СВЕТЛИШ.”

„Јесам. Понела сам гумицу и папире. Хвала, оче, на топлим речима.”*

„Леп дан ти желим, Акико.”

„И ја теби, оче.”

Ја сам Акико и моји су ножни прсти степенице што воде до очевог образа. Попела сам се на прсте, пољубила оца и изашла. Дан је полако одбацио иње са себе; кроз облаке на небу никла је свежа поморанџа која је пустила сокове своје у учионицу. То људи називају сунцем. Били смо опијени зимским сунцем.

Био је час ликовног. Тема: зимске чаролије. Извадила сам два бела папира.

Другове и другарице из одељења замишљала сам као ветар.

Ја сам била Акико, девојчица са чудним даром да све изокрене.

Док су остали у разреду цртали Снешка, три круга, велики, мањи и најмањи, три грудве као тело, док су наранџастом бојом фарбали шаргарепу, док су доцртавали метлу пободену са стране као да су то Снешкове руке, шерпу са црвеним туфнама, док су цртали усне од тачака и дугмад од тачака, ја сам на једном такође цртала кругове благим покретима, али то су били потиљци људи и темена, шубаре, капе гледане одозго.

Цртеж није био ништа посебно ни величанствено, био је као мрља, наиван, није био Снешко као код других. Њихови су цртежи били пресликани. Исти.

Завршила сам и у себи певала неку глупаву дечју песмицу

ИРА ЛА ЛА ЛА ЛА.

Ја сам Акико и певушим кад завршим са цртежом.

Док певушим, у мени заигра уже.

Када је дошло време да свако покаже свој рад, ја сам свој ставила на под. Учитељица ме је чудно погледала.

„Акико, шта то радиш?”

Нисам одговорила. Узела сам други бео папир и ћутке се попела на својти столицу, столица је шкрипала помало драматично, а цртеж је био на поду далеко испод мене. Била сам виша од јагода из татине баште, то сигурно. Затим сам кренула да цепам папир и правим пахуље од папира, неке су биле крупне, неке нису, хиљаду комадића папира; хиљаду комадића који лете, и почела сам да их бацам по свом цртежу; тај снег је падао на врхове капа, на потиљке људи; шубаре.

Мени је тек сад све имало смисла.

Учитељица је била у благом шоку.

Остала деца су за мене била ветар и гледала су зачуђено са смешком у углу усана.

Ја са Снешком у углу усана.

Ћутим и цепам. Остали су полако почели да дувају, да испуштају ваздух. Схватили су да су ветар. Затим сам рекла:

„Учитељице, ја сам Акико и имам

ДРУГАЧИЈИ ПОГЛЕД НА СНЕГ.”

„Седи” рекла је.

Села сам и помислила: Ко ми је крив што се другачије топим изнутра.

Мислим да ми је дала јединицу.

Ја сам Акико, немам године и не правим разлику између јединице, тројке и петице.

Мени је све то исто.

Оцене су као стари аутомобили, старе веш-машине и стари фенови, час по час па морају да се поправљају.

То не разумем.

И ВРАТА ШКОЛЕ НИСУ ВРАТА,

ВРАТА ШКОЛЕ СУ КАЛУП.

МИ СМО ПЛАСТЕЛИН.

Када сам се вратила из школе, отац ме је упитао како је било. Рекла сам: „Супер.” И било је супер. Само нека од нас није схватила. Та нека од нас је учитељица. Она не разуме да то што сам младолика не искључује могућност да имам хиљаду година. Мени године нису терет јер их немам. Иначе би било другачије.

Ја сам Акико и као моји вршњаци умем да будем ветар, кашаљ, гума, ешарпа, хоклица, променада** – само кад хоћу. Али не желим. Умем дуго да гледам у поморанџу а да не зажмурим. То је једна од мојих супермоћи. Тако се храним. Немам године, не знам да бројим и патим тихо као киша која се нећка управо због оваквих догодовштина у школи.

Тог сам распуста путовала са оцем у Русију.

МОСКВА ЈЕ ДИВНА.

Волим авионе, планине, пучину, небо, зато што ми показују колико сам малена у ствари. Често размишљам о безначајности живота и онда већ следећег тренутка осетим да је ипак диван. И будем клацкалица. Нећкам се. Клац-клац.

Путовали смо у Русију авионом. Огромним авионом. Авион је имао крила као да је прозор у мојој соби, као да су плућа.

Замишљала сам свој пешкир окачен о крило авиона и како је на писти исписана некаква огромна песма, највећа песма на свету, а са пешкира капље: кап по кап, кап по кап, кап по кап.

Али од свих крила на свету, најтоплије ми је у татином крилу. Остало су имитације.

Сместили смо се.

Прелепа стјуардеса имала је танак црвени каиш око струка, загаситоплаву сукњу испод колена, зубе беле, огромне. Смешила се, деловало је као да се однекуд зна са свима, као да смо се већ срели и да нема потребе да јој не верујемо. Тата ју је посматрао кришом, али узалуд. Покушао је то да сакрије од мене, али сам приметила како му очи играју као печурке на ужареном тигању. Осећала сам се помало глупо и уплашено. Глупо због тате, уплашено због полетања. Тата је имао очи боје отровне печурке, ретко сретљиве, али када их сретнеш, знале су да буду погубне. Пре полетања прелепа стјуардеса рекла је на разгласу:

„Уживајте у лету.”

Ја сам тату држала чврсто за руку и питала га:

„Тата, како да уживамо у лету када је зима?”

Тати су груди заиграле као малочас очи, да ли од смеха или благе турбуленције (ту сам реч касније записала).

ИЗГЛЕДА ДА ПОСТАНЕМ ГЛУПА КАД СЕ УПЛАШИМ.

Смејао се, ипак.

Тада је заиста била зима, верујте, полетели смо и нисам разазнала гледајући кроз авионска окна да ли су напољу облаци или грудве. Или грудве од облака.

Било је величанствено.

Желела сам да потонем у тај памук.

Било је величанствено, сем што тек тада нисам разумела ону реченицу коју одрасли стално користе: Хеј, спусти се мало на земљу.

Зашто? Овде је величанствено.

Те смо зиме путовали у Русију. Правила сам бродове од папира у авиону. Кад путујем бродом, обећала сам себи, правићу авионе од папира.

Ја сам Акико и немам географску ширину и географску дужину.

Немам године.

Растем у рикверц.

Те сам зиме написала песмицу о руским бабушкама и писала сам је у потпуном мраку у хотелској соби у Москви. Ништа у тој песми није личило на бабушке сем што су слова била црвена као образи.

Држала сам је неколико дана у фиоци. Да знам бројеве, рекла бих колико тачно, али шта је ту је. Држала сам је неколико дана у фиоци у руском хотелу, као да сам је казнила што има тенденцију да прерасте у цртеж. Реч тенденција научила сам од оца и записала.

Тенденција, пројекат и свеједно су ружне речи.

Тенденција.

Прецртано.

Пројекат.

Прецртано.

Свеједно.

Прецртано.

Записала па прецртала.

Држала сам песму неколико дана у фиоци у потпуном мраку, а онда сам је једног јутра, чим сам устала, изнела на зубато руско сунце. Песма је тада коначно угледала светлост дана.

Ја сам Акико и те сам зиме заиста научила шта тачно значи када песма угледа светлост дана. Тада отварам очи.

Чај.

Колачићи.

„ДОБРО ЈУТРО, ОЧЕ.”

„ДОБРО ЈУТРО, АКИКО.”

(О писцу и његовом делу опширније на странама 4, 5 и 6 у штампаном издању Забавника)

* Речи су заиста биле топле као да их је отац дуго, дуго држао у рерни пре него што их је изговорио; речи су биле топле као кроасани из пекаре ујутру.

** Променада није шеталиште, променада је кад се надаш промени.