Да ли су псовке лековите?

ИЗМЕЂУ ПОГРДЕ И ИСТИНЕ

Научници су се недавно позабавили тиме шта ова навика заиста говори о људима који „не бирају речи”

Сродност између начина на који се изражавамо и стања душе била је предмет занимања многих психолога током историје. Неки од њих, као што је био аустријски психоаналитичар Сигмунд Фројд (1856–1939), посебну пажњу посвећивали су псовкама. Као неодвојиви део говора од његовог постања, псовке су током времена и многих изучавања дале корисне одговоре на одређена питања која се тичу човековог унутрашњег света. Нове студије се појављују с времена на време, па су се тако и прошле године окупили стручњаци како би се поближе позабавили овом темом.
   Најпре су утврдили да у јавности преовлађују два мишљења: оно по ком су „псовачи” мање морални људи јер не поштују основна правила пристојног понашања, па због тога не завређују претерано поверење, и друго по ком се потпуна слобода изражавања сматра одликом искреног човека. Управо је повезаност псовки и искрености главна тема студије коју су написала четири професора са Универзитета у Хонгконгу, холандског Мастрихта, енглеског Оксфорда и америчког Кембриџа.

Избацивање негативних осећања

   Разлози за псовање су бројни, веле психолози, па много тога зависи од појединца и околности. Ипак, може да се каже да људи најчешће бирају такве речи у тренуцима када желе да изразе љутњу, бес, разочарење или изненађење. Нека ранија истраживања показала су да погрдни изрази имају већу „тежину”, те да на оне којима су упућени делују на дубљем психолошком нивоу.
   Има ли нечег доброг у томе што повремено неког отерамо дођавола? Уколико намена ове увреде није једино да повредимо свог саговорника, већ да са мало изговореног изразимо дубља осећања, онда може да се назре и светлија страна. Ово истраживање, измећу осталог, жели да оповргне неке пређашње ставове по којима увреде и псовке пре свега користе морално неисправни, насилни, недруштвени и самољубиви појединци.
   У ту сврху истраживање је најпре урађено у лабораторијским условима. Окупљено је 276 учесника који су одговорили на низ питања у вези са предметом истраживања. У којим приликама најчешће псују? Које су им омиљене псовке? Колико пута недељно користе погрдне изразе? И оно што је најважније – из којих разлога то чине? Осим што су резултати показали да су многима непристојни појмови део свакодневног говора, повод за њихову употребу је оно што је психологе највише обрадовало и потврдило оно у шта су и сами веровали. Наиме, објашњење највећег броја испитаника било је да псују како би избацили негативна осећања и исказали их на искренији начин. Мало је било оних који су као разлоге навели навику, или жељу да науде другом људском бићу.
 

КАО „ДОБАР ДАН”

   Колико су псовке, клетве и остале погрде неодвојиви део наше традиције, види се ако завиримо у историју. У Душановом законику (1349) забележено је:
   „Властелин, који опсује и осрамоти властеличића, да плати сто перпера, и властеличић, ако опсује властелина, да плати сто перпера и да се бије штаповима.”
   То није омело народ да настави да употребљава и ствара још маштовитије и „сочније” псовке. Психолози би данас рекли да су само били искрени. А да таквих израза код нас има на претек уверио се Вук Стефановић Караџић (1787–1864), који их је брижљиво сакупљао и неке од њих унео у прво издање Српског рјечника из 1818. године. Многи су га осуђивали, али било је учених људи који су га подржавали. Нарочито одушевљен овим потезом био је немачки писац и филолог Јакоб Грим (1785–1863) – чак је замолио Вука да му за одређене изразе нађе одговарајућу реч у немачком. Наш познати језикословац Данко Шипка приметио је да нико не псује сунце колико Срби. „Сунце жарко”, „Сунце калаисано”, „Сунце неогрејано” само су неки од многобројних примера. Мајка је реч која се такође често користи у негативном контексту. Колико једни другима псујемо најрођеније приметили су и западњаци, па је у једном „Би-Би-Сијевом” чланку објављено да је једино словенским народима реченица „Ј…. ти мајку” нормална колико и „Добар дан”.

   Дејвид Стилвел са Универзитета у Кембриџу, један од аутора истраживања, објаснио је повезаност псовања и искрености. Он сматра да уколико човек дуже размишља о томе на који начин ће да се обрати, односно уколико води рачуна о пристојном језику, вероватније је да ће пазити и шта каже. Тако се неретко дешава да не каже оно што заиста мисли и осећа, већ лепше „упаковану” верзију која ће се више допасти саговорнику. Овакво понашање не чуди, истакао је Стилвел, јер многи људи имају потребу да се прикажу у што бољем светлу, нарочито у очима оних којима се обраћају. Са друге стране, нагло изговорена псовка или увреда, без много размишљања и улепшавања, показује тачније емотивно стање особе.

Без суздржавања

   Психолози су напоменули да је ова тема сувише сложена да би могла да се ограничи на лабораторију, па су у својим истраживањима учинили корак даље. Обратили су се за помоћ корисницима друштвене мреже „Фејсбук”. Место где милиони људи широм света пишу о свакодневном животу, деле интимне појединости, утиске и догађаје, омогућило им је да ступе у везу с корисницима различитих националности, образовања и друштвеног положаја. Чак 73 хиљаде њих пристало је да буду праћени током одређеног времена како би се утврдило колико су псовке заступљене у њиховим објавама и статусима на овој друштвеној мрежи. Након тога су сви учесници урадили психолошке тестове, уобличене тако да може да се на основу одговора измери њихова искреност на „скали”.
   Резултати су били веома слични онима добијеним у лабораторији – много искренији били су испитаници који се нису суздржавали да на друштвеној мрежи пишу погрдне и увредљиве изразе. За њих је то једноставно био најпогоднији начин да опишу оно што су у том тренутку осећали. Насупрот њима, испитаници који су се трудили да им објаве и статуси буду што пристојнији, показали су се мање отворенијим током психолошког испитивања. Иако је у питању виртуелна стварност, а не околности у којима се људи срећу очи у очи, стручњаци верују да људи који су писали без икакве задршке највероватније такву отвореност показују и ван друштвених мрежа.