Живот пише драме

ИЗГУБЉЕН У ПУСТИЊИ

Мораћу да издржим! – понављао је у себи Џон Хариган док је приносио устима уловљеног гуштера.

Мотори су равномерно, успављујуће брујали док је авион „цесна-401 А” грабио на југ, ка покрајини Фезан у Сахари. Тог јутра, 3. септембра 1967. године, пилот Џон Хариган добио је задатак да 600 килограма сеизмографске опреме из Триполија у Либији пренесе у К-4, експерименталну станицу за истраживање нафте.
    „Цесна” је већ превалила две трећине пута кад je изненада почелa да губи внсину. Следећег тренутка, Хариган је са ужасом приметио како му се тле приближава огромном брзином. Шчепао је падобран и искочио...
   Док је „цесна” попут огромне буктиње горела на неколико стотина метара од њега, Хариган је размишљао: „Нека гори, проклетница! Боље да јој не прилазим, може још и да експлодира! Људи из станице К-4 ме очекују. Кад примете да ме нема, кренуће у потрагу. Можда ће видети и дим.” Тешећи се тако, дочекао је сутон. Пирнуо је поветарац, блештаво небо је потамнело и испунило се звездама. Хариган закључи да је време да озбиљније размисли о свом положају.
    Он није био сјајан. Пилот је могао само да нагађа где се налази, мада је претпостављао да има да савлада још само трећину раздаљине од Триполија до станице К-4. Није знао како ће у томе успети, али је чврсто одлучио да преживи.
    „Ако већ треба да умрем”, помислио је, „пустиња ће морати добро да се помучи са мном! Немам намеру да легнем на песак и чекам!”
    Рано следећег јутра, заслепљујуће сунце пренуло га је из сна. Хариган је устао и кренуо према југу, у истом правцу у коме је претходно летео. Врућина је била тако страшна да је просто осећао како га тело боли од ње. Највише га је забрињавао недостатак воде. „Колико ћу моћи да издржим без течности?”, питао се. Знао је да на југу постоји неколико извора и оаза, али није могао рачунати на то да ће их пронаћи. А онда се сетио нечега што га је одушевило и ужаснуло у исти мах.
    „Гуштери!”, рекао је гласно. „Пустиња је пуна гуштера!”
   Осећао је како му се стомак преврће и како се све у њему буни против онога што је имао на уму. „Мораћу да издржим, мораћу...”, понављао је, покушавајући да ухвати неку од животињица које су свакога часа хитро промицале тамо-амо. Коначно, шчепао је једу, убио је и почео да је сише и једе. Најпре се гушио од гађења, а затим, када је осетио да му стомак више није празан, задовољно се осмехнуо.
    „Успело је!”, помисли. „Коначно, боље је осећати гађење него умрети од жеђи и глади. Остаћу жив док год их будем налазио.”

Затим је дошао на нову помисао и бацио се на посао. Радећи по пакленој врућини, нагомилао је песак у облику својих иницијала. Слова су била дуга по десетак метара. Онда је на исти начин направио и стрелицу у правцу југа да би показао спасиоцима куда је кренуо. Био је сигуран да ће сваки пилот угледати његов „цртеж” од песка. Наравно, постојала је опасност да ветар развеје слова, али је Хариган одлучио да о томе не размишља. Његово је било да учини све што може.
   Дани су пролазили, један налик на други. Хариган би ходао, појео једног гуштера, настављао да хода до сутона, а затим би легао умотан у падобран од жога се није раздвајао. У зору би устајао и настављао пут. Једино што се мењало у тој једноличности била је његова тежина. Избегавао је да погледа своје тело: свакога дана кости су му све више штрчале а ребра су му толико искочила да су већ била јасно оцртана сенкама!
Време је донело још једну промену: није више био тако сигуран у себе. Пустиња му је изгледала као огроман, равнодушан и стрпљив непријатељ. „Она чека”, мислио је, већ не сасвим при чистој свести, „чека на свог малог, унезвереног, измученог пилота... Она има времена... ”
   Три недеље после удеса Хариган је у даљини угледао повећи штап који је вирио из песка. Срце поче да му удара као лудо: тако се у пустињи обележава место на коме има воде! И заиста, у малој подземној пећини, остатку некадашње оазе, пронашао је, један до другог, три извора! Почео је да пије најпре опрезно, а затим све брже.
    „Полако, момче!”, говорио је себи. „Ако сувише нагло пијеш, повратићеш. Ако повратиш, добићеш унутрашње крварење!”
   Затим је збацио прљаву одећу и окупао се у другом извору. Хладна вода која се сливала по његовим леђима и грудима причињавала му је толико задовољство да је викао на сав глас.
    После овог освежења, помисао да настави ход кроз пустињу падала му је веома тешко. Зато се неколико дана задржао у хладовини извора. Тако је и 3. октобра 1967, тачно месец дана после пада авиона, заклоњен од сунца седео у рупи извора, кад изнад себе зачу неке гласове.

Помислио је да халуцинира. Међутим, кад је провирио из рупе, угледао је три човека на камилама. Један је био белац, а друга двојица пустињски људи одевени у бурнусе.
    „Човече, баш сам срећан што вас видим!”, узвикну Хариган, свлачећи непознатог белца са камиле и грлећи га.
    „Већ сам био изгубио сваку наду. Значи, станица К-4 је ипак послала спасиоце?”
    Непознати диже обрве.
  „Спасиоци?”, рече хладно. „Немам појма о чему говориш. Уместо што бунцаш којешта, боље ми објасни шта радиш у нашем извору и зашто прљаш ту воду!
    Показало се да су три намерника ловци и да су овај извор годинама држали у тајности. Но, њихова нељубазност је попустила и пристали су да одведу Харигана до станице К-4.

* * *

    Хариган је тек тамо сазнао шта се, у стаари, догодило са спасиоцима. Њих, наиме — није ни било! У бази у Триполију веровали су да је пилот остао у експерименталној станици. Пошто је у систему везе дошло до кратког споја, нису то могли да провере. С друте стране, неко је још на почетку погрешно обавестио станицу да Хариган није ни полетео.
    И тако, нико није знао да је Џон Хариган доживео удес. Срећом, после месец дана борбе за живот, све се ипак добро завршило.