ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ИЗГУБЉЕН НА ДАЛЕКОМ СЕВЕРУ

Ловац је остао без моторних санки. Километрима около нигде ничега, осим океана снега. Или ће да хода или ће да умре...

Снег је коначно престао да пада, а тридесетшестогодишњи Брајан Куну измилео је из платненог шатора. Завио се у јакну до носа, довео у ред тешке панталоне. Погледао је около, наноси су били свуда, где год је поглед добацивао. Био је 17. мај 2015. године, већ пети дан како је ван домета било каквог уређаја за везу. Изгубљен изнад Поларног круга. Доконао је да га људи вероватно траже, али које су шансе да нађу његове покварене моторне санке, па и њега, у океану снега.
   Узверао се на брдо изнад логора који је подигао претходне вечери. Покушавао је да ручном радио-станицом ухвати било какав сигнал. Ништа. Подложио је и ватру. На пламен је просуо неко уље које је заостало у залихама, ђубре које је могао да нађе. Као за инат, ватра је горела готово без дима. А поготово без црног, какав је он желео. Надао се да ће тај дим можда неко и да види. Снег је већ прекрио његове трагове. Тешко да ће ико из спасилачких авиона моћи да уочи један мехурић у мору.

   Први пут за неколико дана Брајан је осетио да губи наду. Мислио је на жену и пет кћерки које је оставио код куће, у Понд Инлету, на северу Канаде. Заплакао је.
   Однекуд се огласио вук. Завијао је. Брајан му је одговорио, и он је завијао. Тада је одлучио – мора да хода, ако жели поново да види своје.

Где је Брајан?

   Све је почело неколико дана раније. Власти су ограничиле лов карибуа око насеобине Понд Инлет. Крдо је морало да се обнови. А како се већи део становника бавио ловом, то је за њих била велика невоља. Како да преживе? Зато је Брајан намерио да пређе преко 400 километара тундре, на моторним санкама. Вући ће пет метара дугачке санке са  залихама, на југ. Тамо ће се наћи с пријатељима, ићи ће у лов неколико дана. Ако буде имао среће, кући ће да се врати с неколико стотина килограма ловине.
   Брајан је кренуо на пут 10. маја. Путовао је преко двадесет сати на југоисток. Два дана касније стигао је до Иглулика. Преноћио је код пријатеља и сутрадан наставио. Пут није био превише напоран. Ловио је од треће године, а тешко да је неко могао да се мери с њим када се поведе прича о преживљавању у дивљини. Ипак, убрзо су га снашле невоље.
   Пре него што је кренуо замислио је да путује од колибе до колибе у дивљини. Њих су ловци правили баш за такве сврхе, ако некоме затреба склониште. Користиће јаку радио-станицу. Тако ће да сазна где су му пријатељи, да се не погубе у лову.
   Када је застао код прве колибе, схватио је да радио-станице нема. Од вожње преко неравног терена спала је са санки, заједно са врећом за спавање. Остао је само на ручној станици чији сигнал може да се ухвати свега неколико километара далеко. Провео је ноћ у колиби. Сутрадан, одлучио је да је најбоље да покуша да стигне до Репалс Беја. Место је удаљено око дан пута. Пробиће се.
   Још јужније, равница се претворила у брда и долине. Свако мало би улетао у усеке који се нису видели од снега. Убрзо је и машина почела да кашљуца. Потом је стала. Изгледало је да је страдао мењач. Брајан је покушавао нешто да поправи, али без успеха. Остао је без превозног средства усред ничега. Где ће сада, како ће?
   Поново је почело да веје. По његовом искуству, најбоље би било да остане ту где се задесио и чека спасиоце. Зато је подигао шатор, упалио плински решо. Завукао се унутра и покушавао да заспи без вреће.
   Некако у то време, Брајанова жена Саманта видела је поруку његовог пријатеља на Фејсбуку. Знала је да би требало да су заједно у лову, али зашто сада тај пита да ли је неко видео Брајана? Позвала је његове колеге који су убрзо узбунили спасилачке службе.
   Следећа четири дана спасиоци су крстарили по канадском Далеком северу. Моторне санке кренуле су из Понд Инлета, али су се трагачи брзо вратили. Мећава им није дозволила да оду далеко. Из Репалс Беја кренули су спасиоци, тражили било какав траг. Из Трентона су послали два авиона који су претраживали квадрант по квадрант мапе. Нигде ловца, нигде никаквог трага. У овој пустопољини најмања грешка значила је смрт. Брајан није грешио, али је по злу пошло све што је могло. И сада се смрзава негде тамо. Већ пети дан.

Авионе, сломићу ти крила...

   Тог дана, чим се измигољио из шатора, Брајан је решио да крене даље. Чак се и небо мало разведрило. Имао је џи-пи-ес, али овај није могао да ради без напајања из моторних санки. Ипак, успео је некако да га преспоји на напајање ручног радија. Био је више од 60 километара удаљен од Репалс Беја. Биће то тежак подухват, али нема му друге.
   Прокувао је воду и напунио термос. Спаковао се и убрзо схватио да ће терет бити превелики док се буде пробијао кроз снег. Оставио је само хлеб и сланину, бакље, ловачки нож, радио, џи-пи-ес, муницију. Све је спаковао у шаторско крило. Проверио је координате, дограбио пушку и одлучно загазио. Нема стајања.
   Трудио се да одржи правац. Свако мало је пратио правац ветра, гледао да му брда буду у равни. Пробијао се кроз снег готово пола метра дубок, трудећи се да се не зноји превише. Повремено би гуцнуо топлу воду из термоса. Температура је и усред дана била добрано испод нуле. До вечери је прешао двадесетак километара. Био је исцрпљен. Застао је уз неку литицу. Ножем је издубио склониште у леду, довољно велико да се човек згрчи унутра. Прекрио га је шаторским крилом, јео, шћућурио се и заспао.
   Када се неколико сати касније пробудио, осећао се много боље и снажније. Наставио је. Али сада је успон био много стрмији. Терао је себе да иде напред. Убеђивао се да ће иза следећег гребена видети колибу. Ако је нема, биће иза следећег. И тако без престанка.
   А онда је видео авионе, далеко, али је схватио да њега траже. Када су се приближили, махао је пушком. Надао се да ће одсјај челика скренути пажњу спасиоцима. Упалио је бакљу. Покушавао је да ухвати радио-везу. Авион га је прелетео и нестао.
   Те ноћи направио је склониште у снегу. Ископао је рупу, около ставио неколико блокова снега и заједно са шаторским крилом направио некакав зид. Поново је топио снег на бакљи, прокувавао воду и пио. Морао је макар мало да се загреје, али му није успевало. Тресао се, завлачио руке у јакну. Коначно, навукао је капуљачу преко главе и заспао.
   Ујутру, и даље је дрхтао. Испузао је из заклона само да би схватио да се време погоршало. Ветар га је секао као нож док је снег ограничавао видљивост. Једва да је видео неколико метара око себе. Температура тела полако је опадала. Ако се не покрене, умреће. Готово је, крај.
   Брзо је спаковао ствари, а онда је затварач на ранцу пукао. Одбацио га је, најосновније потрпао по џеповима, обмотао шаторско крило око себе и наставио. Сада је већ једва ходао. Прешао би стотинак метара, а онда се срушио. Лежао је све док не сакупи снагу да настави. Потом устајао и газио снег. Па се опет рушио. Мишићи на нози су се грчили. Покушавао је да их масира. Једва да је могао да устане, само да би се поново срушио. Помислио је на породицу. На кћерке. Одрастаће без оца. Онда је одлучио да неће. Наставио је даље.
   На успонима је морао да дуби степенице у леду. Газио је полако, корак по корак. А онда је видео радио-торњеве. Први знак цивилизације после ко зна колико времена и километара. Близу је Репалс Беја. Ту је и ловачка колиба. Провалио је унутра, заложио ватру, појео шта је нашао и заспао.
   Пробудио се дванаест сати касније. Почео је да се спушта ка граду. Једва да је било пет сати ујутру. У првој кући на коју је наишао горело је светло. Залупао је на врата. Отворила је нека жена. Објаснио је ко је и откуд ту. Њен одговор му је натерао сузе на очи:
   – Па ти си човек кога данима тражимо!

Број: 3488 2018.
Аутор: Н. Б.