Гвоздена шипка као кравата

ИЗ ЛИКЕ ДО ДИКЕ

Маријан Матијевић је у првој половини 20. века пропутовао свет показујући невероватну снагу, а зарађени новац давао је у добротворне сврхе...

На личкој прослави, када пиће и музика рагале душу и опусте госте, по правилу ће неко узвикнути:
„Лика је дала Николу Теслу, најпаметнијег човека, Маријана Матијевића, најјачег човека, и мене, који сам све то заједно”, по правилу ће неко узвикнути на личкој прослави, када пиће и музика разгале душу и опусте госте. И, као по правилу, наћи ће се неко да упита ко је био Маријан Матијевић, а сви ће знати да тај није из личких крајева. За Теслу знају у целом свету, али Матијевић је за Личане још познатији, а приче о њему често делују нестварно. Да све то није добро документовано, и да не постоје још живи сведоци Матијевићеве снаге, могло би да се помисли да је реч о легендама и претеривањима.
   Као и свака легенда, и ова о Маријану Матијевићу има почетак. У овом случају то је данас ненасељен заселак Дубоки Дол код Грачаца, где је снагатор рођен 10. јануара 1878. године, као једно од чак седамнаесторо деце Филипа Матијевића и Ике Крпан. Да је Лика и данас дивља и тешко укротива земља подно Велебита, није потребно посебно говорити. Крајем 19. века живот је био још тежи, а људи који су се тамо рађали и живели морали су да се изборе са том суровом средином. О томе довољно сведочи и то што је, поред Маријана, поживело још само петоро или шесторо деце Филипа и Ике. Остали нису били довољно снажни.
   Маријан се није школовао у оближњем Грачацу. Морао је да ради да би се прехранио. „Тунели и творнице били су ми школе, а будак, сјекира и пила – перо и оловка!” Прво је помагао оцу шумару, а потом је са 16 година и сам кренуо у свет „трбухом за крухом”. Такав је био живот. Путовао је Истром и приморјем, радио у рудницима и пољима, све тежак физички рад. Са 18 година одлази за Немачку, у Берлин, где наставља да ради тешке послове са земљацима исељеницима. Сви су га знали по личкој капи, радном оделу и стасу – крупне руке, широк врат и снажан грудни кош.

                                              Први пут у рингу

   Убрзо је постао познат и по снази. Гурао је вагоне голим рукама без ичије помоћи. Земљаци су му показали новине са огласом у коме берлински шампион у рвању Хуго Вебер нуди 500 златних марака ако га неко победи. Личани су наговарали Маријана да се пријави, али он је одбијао. Ипак, пристао је да оде у циркус и види тог шампиона. Вебер је био огроман, виши и тежи од Матијевића. Али био је и надмен. Изазивао је и вређао публику, разметао се у рингу и све називао кукавицама.
   Маријану је јурнула крв у главу, скинуо је личку капу и радничку блузу, пробио се кроз гужву и ушао у ринг. Када је судија дао знак да почне борба, противници су се одмеравали неко време. Кружили су један око другог, повремено се бацајући рукама или телом да испробају рефлексе противника. Након неколико минута оваквог одмеравања, Маријан је зграбио Вебера са обе руке, дигао га изнад главе и треснуо о под као џак кромпира. Од тог тренутка, па све до смрти 1951. године, Маријан Матијевић није био поражен у рвању.
   Почео је да наступа као чудо на вашарима, скуповима, циркусима и другим догађајима. Обишао је свет захваљујући својој снази. Рвао се са бројним противницима и показивао снагу на разне домишљате начине. Сам је плаћао штампање плаката на страним језицима као најаве, али испод његовог имена увек је морало стајати „Јунак из Лике” на матерњем. Током каријере зарадио је десетине медаља, а најпоноснији је био на орден Велике турске звезде који је добио од султана Абдула Хамида Другог 1904. године за победу на светском првенству у Истанбулу.

КАРНЕРА НА ПОДУ

   Италијански боксер, рвач, глумац и горостас Примо Карнера био је висок више од два метра и тежак око 130 кг. Звали су га „Планина која хода”. Од 1933. до 1934. године био је светски шампион у боксу у тешкој категорији. Али везе са мафијом увелико су му нашкодиле каријери, па је на једно време морао да се повуче у Италију.
   Забележено је да је дивовски Италијан изазвао Матијевића на рвање. Маријан је деловао попут патуљка наспрам Прима Карнере. Ипак, лички снагатор подигао је Италијана изнад главе и бацио га на гледаоце ван ринга.

   Више од рвања публику су привлачиле његове досетке како да покаже невероватну снагу. Више пута је зубима подизао бачву са 50 литара пива, док би другу исту такву рукама дигао изнад главе. Онда би ударао једну о другу док се не разбију и пиво потече у потоцима. Једном приликом рукама је држао конопце свезане о два коња. Маса посматрача је терала коње да крену, а они ни макац. Онда су почели да се укључују и посетиоци. Више од двадесет људи и два коња вукли су свако на своју страну, а Маријан их је држао у месту.
   Дигао би на леђа дрвени подијум са шест музичара док свирају личке песме. Носио би камен од 150 кг на прсима, док га помоћници маљевима не разбију у комаде. Савијао је метални новац са два прста, дувањем избацивао сребрни долар из дубоког лонца, обмотавао је гвоздене шипке око врата као кравате, ломио фосне о главу, рукама вукао два трговачка брода у њујоршкој луци, једним потезом цепао шпил од 80 карата, ломио ланце, металне обручеве, закивао прстима ексере у даску а потом их исто тако вадио...

                                                200 на једнога

   Подвизи Маријана Матијевића наликују причама о Хераклу и Самсону. Али није бежао од тога да доктори проникну у тајну његове снаге, и добро је знао да је посебан. Убрзо је дошла и потврда.
   „Данас има снагатора. Они вежбају, пију препарате, протеине, мере сваки грам, а мишићи су им као фудбалске лопте. Маријан, да је жив, био би јачи од свих, никада га нико није победио, а одрастао је на одојку, јагњетини, купусу и граху, као и сви ми Личани. Његова је снага била природна”, говори нам Матијевићев земљак.
   И заиста, када се погледају слике и прочитају званични списи, Маријан је био просечне висине и никада није био тежи од 100 кг. Истина, за један оброк би појео и по четири килограма телетине, а након захтевних подухвата или рвања дешавало се да смаже цело печено јагње са ражња. Наравно, није било све у јелу, и рендгенски снимци га одају. Кости на рукама, врату и грудном кошу биле су му пресвучене двоструким слојем коштане масе. Маријан је радо показивао ове снимке радозналцима, а данас се чувају у Музеју Николе Тесле у Београду, као и велики део заоставштине личког снагатора.
   У Ријеци 1907. године Матијевић је пристао да се у рвању суочи са петорицом Италијана. Све их је савладао за неколико минута. Тада око 200 разјарених Италијана из Ријеке насрнуло на Матијевића. Велики број завршио је у болници, као и Маријан због прелома руке и неколико убода ножем. Опоравио се за осам месеци и наставио да путује светом и показује снагу.
   Увек је истицао личко порекло. Кажу да није скидао личку капу, ма где ишао. У неколико наврата представљали су га као аустријског борца и снагатора, јер су у то време Лика и Хрватска били под аустроугарском круном. Одлучно је одбијао, и увек исправљао говорника:
   „Рођен сам у кршној и поносној Лици, у подножју Велебита – старца, ди вукови вију, ди лисице лају, ди скакавци жито поједоше. Тамо ди се рђа сије, а ничу јунаци; ди намјерник добри никада заноћити неће под ведрим небом, гладан и жедан, и гдје злонамјеран туђин никад није миран омрчао нити спокојан освитао.”

С Теслом и Пупином

   Маријан Матијевић се 1914. године оженио Иреном Кон, са којом се одселио у Жупању. Добили су једанаесторо деце, али по свему судећи, преживело је само шесторо. Између два рата наставио је да путује светом и зарађује снагом.
   У Њујорку је, 12. априла 1927. године, вечерао са Николом Теслом и Михајлом Пупином. Био је скроман човек, и није му било јасно зашто га та два цењена научника посматрају са дивљењем. Да би их забавио, за вечером је ломио ланце и савијао гвоздене шипке. Пупин је тражио да неколико тих трофеја понесе пријатељима, јер му неће веровати, а научници су посветили фотографије и дали их Матијевићу као успомену. Кажу да их је увек носио у новчанику и свуда показивао. Био је запањен када је чуо за невоље с новцем Николе Тесле. Сву зараду поклонио је научнику и земљаку, за шта му је Тесла био неизмерно захвалан.

ДОБРОТВОР

   Маријан Матијевић био је велики добротвор и за то никада није тражио признање. Задржавао је само новца колико је његовој породици било потребно да преживе. До краја живота користио је лампу на петролеј, а поклањао је новац за увођење струје у Жупању. Слао је велике количине новца Црвеном крсту, домовима за сирочад и разним добротворним удружењима. Кад би се вратио из гостовања у свету, доносио је поклоне својој али и деци из комшилука. Мештани Жупање сећају се да деца нису знала шта је чоколада све док им Маријан није донео целе пакете и поделио по селу.
   За време Другог светског рата усвојио је једног дечака да га не би регрутовале усташе.
   И после рата наставио је с даривањем. Продавао је медаље у ломљено злато и поклањао новац. Кад га је Тито упитао коме жели да припадне тај новац, Маријан је одговорио да се он у те ствари не разуме и да је новац и донео јер ће неко знати да га подели коме треба.

   Дошао је и Други светски рат, који је Матијевића и породицу затекао у Жупањи. Он је одлучно одбијао да ступи у редове усташа, а био је сувише познат и цењен да би држава предузела неке мере против њега. Покушали су да га уцене јеврејским пореклом супруге, па су му чак дошли у кућу да је натерају да носи жуту звезду на рукаву. Одговорио им је да могу да се врате тек када донесу звезде за њега и децу, а и да ће онда моћи само на силу да их обележе. То би значило да постоји неко спреман да се потуче са њим. До краја рата усташе више нису посећивале кућу Матијевића, нити их је ико дирао. Ипак, на његову велику жалост, један син отишао је у усташе. Други се пак придружио партизанима.
   После ослобођења Маријан Матијевић имао је већ скоро 70 година. У неколико наврата сусрео се са Јосипом Брозом, а сведоци тврде да је сваки пут имао пиштољ код себе, који Маршалово обезбеђење није ни помишљало да му узме. Да ли су се плашили или је Тито имао поверења у њега, није познато. Зна се, међутим, да је Тито био захвалан за сав добротворни рад који је током година обављао Матијевић (види оквир „Добротвор”). Поклонио му је аутобус и униформу. Аутобус је Ирена касније продала, а униформу је Маријан радо носио и на њу је качио најдраже медаље из своје дуге каријере. Одбио је понуђену пензију, уз речи да ће, док је жив, рукама зарађивати храну својој деци.

Громков осетио гром

   Последње године провео је у Жупањи. Пуковник Црвене армије Громков, 1948. године стациониран у Вуковару, чуо је за славног снагатора из Жупање. Није разумео да је реч о старцу од 70 година. И сам рвач и веома снажан човек, Громков је желео да обори „непобедивог” Матијевића и буде први који ће срушити легенду. Понудио му је свих својих 40 ордена из рата и сав новац од улазница за борбу ако победи. Матијевић је радосно пристао и упутио се у Вуковар са пријатељем Маријаном Спајићем.
   Кад је Громков видео супарника од 70 година, био је разочаран. Хтео је да откаже борбу, али Маријан није пристао. Противници су се скинули у трикое, и тек тада је Громков схватио какве је старац грађе. Десетак минута касније, Громков је запомагао на поду, док га је Матијевић притискао и увртао му руке. Када је силазио са ринга, добацио је запањеном пуковнику да слободно задржи медаље јер их он код куће има пуну корпу, али да ће новац радо узети.
   Годину дана пред смрт виђен је како на железничкој станици у Жупањи гура натоварене вагоне. Отприлике у исто време упитали су га да ли је и даље јак као у младости. Пожалио се да не може више да забије ексер прстима, али да и даље може да држи рукама два свезана коња да не крену.
   Седам дана пред смрт, 14. децембра 1951, у 74. години живота, обећао је у Жупањи 40 златних медаља ономе ко га победи у рвању. Нико се није усудио да изађе на мегдан. Маријан Матијевић остао је непоражен. Умро је у болници у Загребу 21. децембра 1951. године. Сахрањен је у Жупањи, испод надгробног споменика са натписом „Јунак из Лике”.