ПЕТКОВДАН - 29. јул 2022.

ИГРАЛЕ СЕ СИЛЕ ВЕЛИКЕ

На данашњи дан 1878. године почела је аустроугарска окупација Босне и Херцеговине

Ратови Аустроугарске и Османског царства углавном су се ломили преко леђа словенских народа на Балкану. Уз закулисна и отворена савезништва Пруске (која је почела да ствара Немачко царство), Велике Британије и царске Русије с једном од зараћених страна буре барута било је увек спремно за експлозије.

Санстефанским миром (1878) Русија је стварањем велике Бугарске заокружила свој утицај на Црном мору и на Балкану. Аустроугарска је желела власт у Босни и Херцеговини, а Велика Британија јој је у томе помогла на Берлинском конгресу. Босна и Херцеговина формално су остале у саставу Османског царства, али је договорено да Аустроугарска заведе ред и мир у Босни и Санџаку, како би спречиле злочине над хришћанима, али и уједињавање Србије и Црне Горе.
   Страх је био стваран – на границама Аустроугарске народни устанци прилично су учестали, а босански устаници захтевали су 1876. године и уједињење са Србијом.
   Само две недеље по завршетку конгреса, царевина је кренула у освајање, завршивши га до 20. октобра.

Барон Јосип Филиповић умарширао је у окупирано Сарајево и од њега направио аустроугарски гарнизон. У сукобима с муслиманима, али и са православним устаницима, гинули су Хрвати из Далмације, крајишки Срби, Словенци.
  Наравно, наишли су на отпор муслимана и Срба. Устаници су образовали владу у Сарајеву и позвали народ на устанак, прогласили мобилизацију свих способних муслимана од 15 до 70 година и позвали хришћане да им се придруже. Чак су и жене са пенџера бацале камење и врело уље. Другог августа одржана је парада муслиманских добровољаца заједно са „хришћанском легијом”, коју су углавном чинили православни.

Три дивизије из Хрватске и Славоније кренуле су на Босну, а једна из Далмације на Херцеговину. После низа другиг градова, Сарајево је пало 19. ввгуста. До краја октобра све је било готово – устаници су савладани, окупационе власти успоставиле су преке судове и стрељале вође устаника.
  Велики број становника заувек је напустио земљу. Углавном муслимани, који су побегли у Турску – према службеним подацима аустроугарских власти, између 1883. и 1905. године иселило се 32.625 особа, а између 1906. и 1918. године још око 24.000. Али бројке се тичу само оних који су добили одобрење да напусте земљу, после 1883. године.  Неки муслимански историчари тврде да је укупан број исељеника око 300.000, а  српски да их је било око 60.000.

Беч, ипак, није обратио пажњу на чињенице: најбројнији у Босни и Херцеговини били су Срби (43%), у сталном устаничком расположењу. Њих су можда могли да придобију земљишном реформом, али нису ни покушали, па су се православни окренули уједињењу са Србијом и Црном Гором. Следећи по бројности били су муслимани (39%), и већина је себе видела у реформисаном Османском царству с неком врстом аутономије. Њихово потчињавање католичкој империји било је мало вероватно.
    Уз век и по накнадне памети, Аустроугарска је окупацијом 1878, па анексијом 1908. године, прогутала жабу која јој је застала у грлу и на крају јој је хицима Гаврила Принципа дошла главе. А Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији окупација је донела једног нобеловца, Иву Андрића, који је награду добио управо за роман „На Дрини ћуприја”.

Број: 3677 2022.
Аутор: Н. Мрђеновић