Невидљиви рат

ИГРА ЖМУРКЕ ПОД ВОДОМ

Један једини пут у историји дошло је до директног сукоба подморница испод површине. Ово је прича о томе...

Крајем 1944. и почетком 1945. године чинило се да је судбина Немачке запечаћена. Савезници су напредовали са запада, док је с истока надирала Црвена армија. Трећи рајх нашао се између чекића и наковња. На Далеком истоку немачки савезник Јапан био је у сличним околностима, али је на својој страни имао удаљеност. Било је јасно да неће бити поражен пре Немачке, да ће рат на Тихом океану да потраје. Уз то, Немци су се трудили да им доставе најмодернију технологију, у нади да ће тако макар део савезничких снага држати везаним далеко од Европе.
    Тако су у децембру 1944. године савезнички обавештајци пресрели неколико занимљивих порука. Немци нису знали да је њихова свемогућа машина за шифровање „Енигма” одавно разбијена, па су је користили за везу између подморница и морнаричких команди. Управо једну такву поруку пресрели су и растумачили у чувеном енглеском Блечли парку.
   Капетан немачке корвете Ралф Волфрам добио је наређење да своју подморницу „U-864” припреми за далеко путовање. И то са нарочитим товаром. Чим се спомињало нешто неуобичајено, с високим степеном тајности, енглески шпијуни су такве пресретнуте поруке стављали на врх гомиле.

Пут за Јапан

   Волфрам је испловио већ 5. децембра 1944. године, из базе у Килу. Операција „Цезар” је почела. Одмах их је потерала лоша срећа. Још у Килском каналу огромна подморница се насукала. Тип „IXD2”, са својих 87,5 метара дужине, био је у класи „подморница крстарица”, знатно дужи од уобичајених. Ова класа предвиђена је за дугачке прекоокеанске патроле, а модел „D2” био је још већи, са огромним магацинским простором.
   Капетан је одлучио да оштећено пловило одмах усмери у луку Берген у Норвешкој, на поправку. Тамо је уграђен и шноркел, уређај сличан великој цеви коју подморница избацује када је у плитком зарону. Кроз цев улази ваздух, а излазе издувни гасови мотора. Посада је прошла обуку за коришћење шноркела. Чинило се да је све спремно за дугачко путовање.
   Ипак, 12. јануара над подморничким тунелима у Бергену створиле су се ескадриле енглеских бомбардера „ланкастер”. Једна бомба пробила је кров тунела у коме се налазила „U-864”. Подморница је прилично оштећена, али су мајстори ипак успели да је доведу у пловно стање. Поновно одлагање задатка послужило је да се исправе и неки недостаци на шноркелу, на које се Волфрам жалио од самог почетка.
   Терет који је ваљало пребацити у Јапан најзад је утоварен. Радило се о 67 тона живе, спакованих у 1.857 металних канти. Тај метал је Јапанцима и те како недостајао, а био је кључан за производњу упаљача за бомбе. Утоварен је и бескрајан низ сандука са деловима за млазни мотор „јумо 004”, већ коришћен у немачком „месершмиту 262”. То у сандуцима и планови за мотор требало је да послуже за развој првог јапанског млазног авиона. У пратњи су била чак и двојица водећих инжењера из фабрике „Месершмит”. Спаковано је и неколико десетина сандука с деловима за вођене ракете „В-2”.
   У подморницу су се укрцала и два јапанска стручњака, један за торпеда, други за горива. Они су били у посети Немачкој, па су искористили једини могући начин да се врате. Капетан Волфрам обавештен је о путањи. Ваљало му је да плови на север, око Норвешке, па преко поларног круга, поред совјетске земље, све до Јапана. То је био једини могући начин да се пребаци терет – испод површине. Ниједан конвој бродова не би потрајао на том путу, пошто би га савезници брзо открили и потопили. Подморница ће вероватно успети да се пробије. Поготово што су савезничке снаге биле одвучене на друга ратишта. Крајњи север тешко да је ико осматрао.

Стрпљиво ослушкивање

   На Волфрамову несрећу, за дотичну путању сазнали су и Енглези. Задатак да нађе и уништи „U-864” добио је двадесетпетогодишњи поручник Џејмс Џими Лондерс. Овај је командовао подморницом „Венчурер”. Иако млад, био је познат по потапању најмање дванаест немачких бродова, а новембра 1944. године потопио је и подморницу „U-711”. Немце је ухватио током пуњења батерија на површини, и био му је довољан свега један торпедо.
   Само, „Венчурер” је био знатно мања подморница од „U-864”. Слабије наоружана, носила је свега осам торпеда, четири у цевима и четири у резерви. Немци су имали чак двадесет и два. Али Лондерс је рачунао на брзину, која је испод воде била двоструко већа. Испловио је из базе на Шетландским острвима ка Норвешкој. Стратези из Краљевске морнарице направили су претпостављену путању немачке подморнице. Заузео је бусију северно од острва Федје и чекао.
   „U-864” испловила је из Бергена 5. фебруара. Већ следећег дана прошла је поред острва, где је Лондерс чекао у заседи. Волфрам је некако успео да се прошуња. Нити су Немци били свесни заседе, нити су Енглези схватили да је „U-864” успела да се пробије. Пут ка Јапану био је отворен.
   Сутрадан је капетан Волфрам схватио да нешто није у реду с моторима подморнице. Иако је изгледало да све ради како треба, дизелаши су испуштали много већу буку. То је указивало да је дубоко у машинском блоку нешто покварено. Волфрам је знао да тако може да плови још неко време, можда и до самог Јапана. Али шта ако мотори закажу стотинама миља далеко од пријатељских лука? Где ће онда? Тражио је упутства из команде. Они су решили да не ризикују, већ да се подморница врати у Берген на поправку. Добио је наређење да сачека пратњу у близини острва Федје. Бродови стижу 10. фебруара. Волфрам се упутио ка месту састанка.
   Лондерсу је било наређено да патролира око острва још неколико дана. Он је намерно искључио сонар, пошто су таласи које је машина слала кроз воду лако могли да га одају. Ослонио се само на хидрофон. Ови уређаји се састоје од веома осетљивих подводних микрофона. Руковалац слуша звуке, прати онај који му се учини најгласнијим. Већ су се извештили, током рата, па су на основу звука могли да процене о каквом се пловилу ради. Тешко је било одредити даљину и брзину.

Гледање кроз перископ

   Тако је 9. фебруара руковалац хидрофона обавестио капетана да је ухватио неки звук у даљини. На питање о чему се ради, одговорио је да подсећа на звук дизел мотора рибарског бродића. И да га управо пале. Лондерсу је то било крајње сумњиво. Далеко су од обале, колика је вероватноћа да се неко од рибара отисне толико на пучину? Па још усред зиме. А сличан звук има и подморница која израња како би на површини напунила батерије. Поготово што звук допире ниоткуда. Наредио је да „ Венчурер” заплови ка извору звука.
   Како су се приближили, подигнут је перископ. Капетан је видео други перископ у близини, секао је површину воде. Заправо, радило се о шноркелу немачке подморнице. Лондерс је сада био сигуран. Нашао је „U-864”. Ковао је план како да нападне.
   Знао је да бучни дизел мотори немачке подморнице праве звучну завесу. Још је у предности. Веровао је да ће „U-864” убрзо да изрони. Намеравао је да прати Немце све док не буду на површини. Онда ће да испали торпеда и „U-864” је на дну. Све је исто као и прошлог пута. Само, није знао за шноркел, који подморници омогућава много дужи зарон.
    Неколико сати „Венчурер” се шуњао иза „U-864”. Оба капетана су ризиковала, избацили су перископе. Тада је Лондерс приметио да Немац иде у цикцак. А то значи да су схватили да их неко прати. То је била класична тактика избегавања непријатеља. Добио је вести из свог погона. Батерије се у потери брзо празне. Неће проћи дуго, а мораће да изроне и допуне их на површини. И тако од себе направе мету. Капетан немачке подморнице као да може бесконачно да рони. Бар је Лондерсу тако изгледало. Имао је избор, или да обустави потеру или да нападне подморницу испод воде, док је и сам испод површине. А то никада нико није урадио, бар не успешно.
   Највећа невоља је то што положај непријатељске подморнице може да се одреди само у две димензије. Недостаје она трећа – на којој је дубини. Не помажу ни торпеда. Направљена су тако да плове близу површине, како би нанела што већу штету бродовима. Могло је ту нешто да се преправи, али израчунавање азимута непријатељске подморнице деловало је нерешиво.
   Лондерс је био познат и као одличан математичар. Брзо је разгрнуо мапе са стола, почео нешто да пискара и рачуна. Могао је отприлике да процени дубину на којој се налази „U-864”, и то тако што је извлачио размере према висини перископа. Заправо, онога за шта је мислио да је перископ. Ни то није јамчило успех.

Још један...

    Постојао је још један трик. Испалиће сва четири торпеда у правцу непријатеља, и то у размаку од 17,5 секунди. Ако узме у обзир да ће први торпедо вероватно да промаши, рачуна и на то да ће Немци да схвате да су нападнути. Капетан „U-864” ће вероватно да нареди зарањање. Бар је то нешто што би он урадио. А испод га чекају још три торпеда. Лондерс је управо срачунао први тродимензионални подморнички напад у историји.
   Посада је упозоравала да су батерије на издисају. Лондерс је померио подморницу у положај најбољи за напад. Први торпедо излетео је из цеви. Лондерс је гледао на штоперицу. Тачно 17,5 секунди касније, наредио је лансирање другог.
   Немци су чули већ први. Подигнута је узбуна, капетан је маневрисао да избегне претњу. Ипак, огромно пловило није могло тако лако да се покрене. Да би брзо заронили, морали су да искључе дизел моторе и укључе електричне. Да се увуче шноркел. За све то треба времена. Ипак, први торпедо је промашио. За њим и други.
   Педесет и три секунде касније излетео је и трећи. Седамнаест и по касније, четврти. Лондерс је наредио брзо зарањање. Желео је да избегне противнапад. Капетан је ослушкивао. Да је трећи торпедо погодио, чула би се експлозија. Промашио је. Остао је још један.
   „ Венчурер” се затресао. Руковалац хидрофоном бацио је слушалице. Стравична експлозија и шкрипање метала. Волфрам је у зарањању налетео право на путању четвртог торпеда. Подморница „U-864” преломљена је на два дела. У смрт на 150 метара дубине одвукла је свих седамдесет троје људи на њој. Тако је окончана операција „Цезар”.

* * *

    Више од пола века касније, рибари су почели све чешће да се жале на помор рибе у близини острва Федје. Неко у норвешкој морнарици досетио се да је ту негде олупина подморнице „U-864”. Да није нешто почело да цури из ње? Из архиве су добављене товарне листе. Када су их растумачили, Норвежани су схватили шта им прети. Један миноловац нашао је олупину у марту 2003. године. У октобру су почела испитивања дна сонаром и камерама.
   Олупина је била из два дела. Прамац и крма били су доле, али је средишњи део недостајао. Тамо где је погодио торпедо. Подводно возило нашло је делове расуте на огромном простору. На површину су изнели и један канистер са живом. Испоставило се да је метал толико зарђао да се канистер истањио на свега милиметар. Питање је времена када ће жива да исцури. Да све буде горе, ту су и 22 неексплодирана торпеда. Ко зна у каквом су стању? Цео подухват вађења је крајње опасан.
   Пет година су прављене студије. Коначно, 2008. године посао је добила фирма која је 2001. године вадила и руску подморницу „Курск”. Одређен је и буџет, око 153 милиона долара. Ипак, вађење је одложено, пошто је норвешка влада тражила додатне студије.
   Најзад, 2016. године испод олупине постављено је камење, како би се колико-толико уравнотежила. Онда је прекривена са пола метра песка, и затрпана са 160.000 тона камења. Означена је као гробље из рата, што значи да свако испитивање мора да добије посебну дозволу. Ако се икад ико одважи.