Шта се крије иза осмеха

И ПЛАЧ ЈЕ СМЕХ

Проучавање израза лица као показатеља различитих осећања заокупљало је бројне психологе. Један од њих остао је упамћен по суровом огледу којим је доказао да смејање није увек знак истинске среће.

Неколико сати проведених с Карнијем Лендисом (1897–1962), студентом психологије на Универзитету у Минесоти, за испитанике, у једном тренутку, претворило се у праву ноћну мору. Лендису није било потребно много да их наговори да учествују у истраживању спроведеном 1924. године. Циљ је био да се утврди да ли људи праве исте гримасе кад исказују одређена осећања. Учесници су пристали на оглед не знајући унапред чему ће све бити изложени зарад науке. Било је међу њима студената, професора, пацијената, укључујући и једног тринаестогодишњег дечака.
   Лендис се најпре потрудио да створи пријатно окружење како би се окупљени опустили пре непријатности које ће уследити. Сакрио је лабораторијску опрему, ставио завесе на прозоре, зидове украсио сликама. Замолио их је да седну на удобне столице. Први корак био је исцртавање линија на њиховим лицима да би боље могао да види покрете које ће правити као одговор на различите подстицаје.

                  Испитаници  на мукама

   Добровољци су у почетку обављали безазлене задатке: слушали су џез музику, мирисали амонијак, читали одељак из Библије, изговарали лаж. Резултати су били обесхрабрујући па је Лендис одлучио да им дâ другачији подстрек. Показао им је фотографије с порнографским садржајем као и оне на којима су били људи с ужасним кожним обољењима. Затим је пуцао из пиштоља да би фото-апаратом забележио израз страха на њиховим избезумљеним лицима. Ни тиме није успео да постигне жељени учинак, што га је само додатно изнервирало.
   Тада је одлучио да закорачи на мрачнију страну и настави оглед онако како нико није очекивао. Тражио је од испитаника да без гледања гурну руке у кофу пуну љигавих жаба и претурају по њој док не нађу оно што је било на дну. Ту се налазило још непријатније изненађење – жице које су их добро „продрмале” струјом кад су их додирнули. Али најгоре је тек уследило.
   Лендис им је донео нож и живе пацове на послужавнику и хладнокрвно наредио да их обезглаве. Већина је у неверици питала да ли се шали, на шта је психолог одговорио да је мртав озбиљан и да ће, ако одбију задатак, сам усмртити животиње пред њиховим очима. Тек кад се од добровољаца захтевало да буду насилни, на њиховим лицима почеле су да се појављују много очигледније гримасе, управо оно чему се Лендис надао од почетка огледа.
   Неки су почели да плачу, други су се хистерично смејали, чуле су се и псовке, али било је и оних који су се заледили од страха.  Ипак, за психолога је најзанимљивије откриће било то да је реакција која се понављала и у најстреснијим моментима био – смех. То су доказивале бројне фотографије које је направио.
    Две трећине учесника повиновало се захтевима и својим  рукама су обезглавили несрећне пацове. Трећина која је одбила била је приморана да гледа Лендиса како обавља сурови посао, баш као што им је обећао. Поменуто је да је међу њима био и тринаестогодишњи дечак, пацијент који је имао душевне  поремећаје и висок крвни притисак. Узнемиреност на његовом лицу једна је од најпотреснијих фотографија направљених током огледа.
   Да ствар буде гора, Лендис није дошао до довољно значајних открића која би могла да оправдају његове немилосрдне поступке. Данас му вероватно нико не би дозволио да се на сличан начин поиграва с људима. Утврдио је да се смех јављао као одговор и на најнепријатније подстицаје, међутим, ниједном осећању није могао да припише израз лица који је само њему својствен и који се понављао као образац. Открио је и да је мимика израженија код мушкараца.
   Пошто је дипломирао Лендис се посветио психопатологији нагона, пољу у коме је био много успешнији. Више од четири деценије бавио се плодним истраживањима, али више је остао запамћен по окрутном огледу из младалачких дана. Будући истраживачи у једном су се сложили с њим – није сваки осмех показатељ среће. На овом ставу засновали су нова проучавања.

17 врста

    Много раније, у 19. веку, француски неуролог Гијом Дишан (1806–1875) посебно је био заокупљен изучавањем физиологије израза лица. На основу резултата закључио је да постоје две врсте осмеха. Дишанов осмех, које по њему добио име, одраз је праве среће. Он истовремено доводи до грчења великог јагодичног мишића који подиже углове усана и кружног мишића ока који подиже образе, услед чега се стварају боре око очију. За разлику од њега, лажни осмех покреће само велики јагодични мишић, односно померају се само углови усана.
   Амерички психолог Пол Екман у 21. веку озбиљније је приступио послу који је започео Француз, па је осим Дишановог, описао још 17 врста осмеха. С колегом Воласом Фрејзеном 1970. године направио је Систем кодирања покрета лица (FACS – Facial Action Coding System) који обухвата три хиљаде могућих покрета лица који откривају различита осећања.
   Показало се да смех нема увек везе са срећом. Људи се смеју и кад су уплашени, кад заводе, кад су постиђени, очајни, усхићени, кад лажу или покушавају да успоставе везу с околином. У ређе спада онај који је Екман назвао „Чаплинов осмех”. Чувени глумац умео је да подиже углове усана оштрије, односно покретао је мишиће лица онако како би ретко коме другом пошло за руком.
   Смех је у великој мери условљен и друштвеним правилима. У неким културама сматра се знаком површности, неискрености, чак и глупости. Често су за испитанике у студијама бирани људи из Јапана и САД као примери две крајности у исказивању осећања. Док се у јапанској култури пре свега вреднују смерност и суздржавање од показивања осећања, Американци су по овом питању много отворенији. Јапанци су склонији веровању да су очи најбољи показатељи осећања, па им је због тога чудно и помало неприродно претерано отварање уста приликом смејања својствено становницима САД.
   Сличан је и став Руса. Писац Максим Горки (1868–1936) приметио је да су зуби прво што се може приметити на лицу Американца, а сатиричар Михаил Жванецки (1934–2020) описао је да се они смеју као да су укључени у струју. Неколико изрека објашњава на који начин Руси доживљавају смех. Једна од њих каже: „Смејати се без разлога знак је идиотизма”.