ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

И НА НЕБУ И НА ВОДИ

Авион је неславно завршио у океану а Дејв и Сидни, неискусни пилоти, нашли су се у недођији, далеко од сваке помоћи...

Призор који су гледали двадесеттрогодишња Сидни Уемото и двадесетшестогодишњи Дејв Мекмахон 13. јула 2016. године, док су летели од Оахуа до Хаваја, подсећао је на разгледницу. Кристално чисто небо, њих двоје у „пајперу” 1.500 метара изнад површине океана. Сам лет био је рутина, нешто што им је требало ради испуњавања обавезног броја сати налета. Пре него што су се срели за командама авиона, нису се ни познавали. И сада су чекали да истекну та два сата, да се безбедно приземље, па да се разилазе.
   Око три сата поподне, један мотор испустио је чудан звук. Мекмахон је одмах реаговао и спустио летелицу на 1.000 метара. Учинило им се да мотор поново ради као сат. Само на секунд, пошто је десни одмах отказао. Мало касније, и леви. Ноћна мора сваког пилота. Стравична тишина, мотори се више не чују. Погледали су се. Обоје су знали да им следи пад у океан, ако одмах нешто не предузму.

Како су почели да губе висину, радили су све оно чему су их учили у школи. Искључили су, па брзо укључили пумпе за гориво, давали пун гас. Могуће је да тај поступак натера моторе да прораде. Ништа. Дејв је команде предао Сидни и урадио оно што у таквим случајевима захтева процедура. Отворио је врата кабине. Ако морају да слете на воду, макар да не буду заробљени. Док им се површина неумитно приближавала, Сидни је упутила позив за помоћ. Јавила је о положају. Остало јој је да покуша да авион приземљи на воду. А то нису учили у пилотској школи.
   Схватила је да су им шансе да преживе врло танке. Ако авион слети на воду под превеликим углом, убиће их удар. Ако прво једним крилом докачи површину, летелица ће почети да се преврће. Завршиће у комадима и „пајпер” и они у њему.
   Покушала је да замисли да слеће на писту, на чврсту површину. У последњем тренутку повукла је команде и то је мало подигло нос авиона. Када су додирнули воду, зачуо се јак ударац. Пилоти су полетели напред. Авион зауставио.
   Дејв је отворио очи. Погледао је около, а на седишту је била Сидни, која је тупо гледала испред себе. Крварила је, али је била свесна. Осетио да је вода продире кроз отворена врата. Синуло му је да одмах морају да изађу из кабине. Откопчао је појас и изашао на крило. Дозивао је Сидни, која и даље није мрдала са седишта. Како није реаговала, улетео је унутра и зграбио је. У кабини је вода већ била до изнад чланака. Још неколико секунди, и авион ће нестати.

Сидни се плашила ајкула. Сломила је нос, крв је липтала на све стране. А то привлачи ајкуле, којих су те воде пуне. Дејв јој је објаснио да ће о томе да размишљају после, сада само да изађу и отпливају што даље од авиона. Док је успео да је извуче на крило, вода је прекрила седишта. Бацили су се у воду. Неколико секунди касније, океан је прогутао „пајпер”.
   Док су их таласи бацакали, Дејв је осетио чудно олакшање. Покушао је да активира свој појас за спасавање. Међутим, капсула за надувавање је отпала. На појасу је зјапила рупа. Нема везе, преживели су пад, време је лепо, помоћ стиже, знају где су.
   За разлику од њега, Сидни је паничила. Плакала је, што од бола, што од страха. Дејв је покушавао да је смири, да јој некако скрене мисли. Испитивао ју је о породици, кога има. Само да је заговара, и мало ће да се смири. Успео је. Сидни је била знатно мирнија, само је хтела да зна када ће стићи спасиоци. Мекмахон јој је објаснио да знају где су, да их сигурно већ траже. Њихово је само да плутају.
   Сат-два касније, прича се потврдила. Угледали су морнарички авион. Кружио је, а у једном тренутку прелетео право изнад њих. Дејв је махао појасом, ударао по води, само да им скрене пажњу. На њихов ужас, авион се убрзо изгубио. Пилот им није ставио до знања да их је угледао. Спас, који је изгледао надохват руке, сада се губио на хоризонту. Током следећих сати авиони су се ређали. Трагали су за страдалницима, али их очигледно нису видели. Сваки пут су махали, и сваки пут би се авион изгубио.
   Како је падао мрак, Дејвов оптимизам је спласнуо. И он је почео да се плаши. Сидни је могла да види страх на његовом лицу. Онда су осетили како их струја носи на другу страну. Као домороци, знали су једно: јужно од Хаваја нема баш ничега, све до Антарктика. Морали су брзо да делају. Решили су да пливају ка силуетама вулкана на хоризонту. Претпостављали су да до копна има око 35 километара, али то је било једино решење. И запливали су.

Два сата касније, Сидни је осетила да јој се ноге грче. Наставила је да плива само рукама, ноге је готово вукла. Ускоро је Дејв био у још горем стању. Готово седам сати у води га је потпуно исцрпло. И њега су почели да муче грчеви. Морали су да замене улоге. До тада је Дејв предњачио, бодрио, сада је дошао ред на Сидни. Обухватио ју је око ногу, и она га је вукла кроз воду. То је могло да траје донекле, али не предуго. Обома им је претила опасност да се удаве.
   Застали су. Очајнички, Сидни је још једном прегледала његов појас. Приметила је да није надувао другу комору. Али и при другом покушају опет је излетела капсула. Још једна рупа. Дејв је гурнуо прсте у прслук и тако га накратко запушио. Сваки његов издах завршио је у цевчици за пуњење прслука. Макар нешто. Наставили су да пливају, онако повезани. Сати су пролазили.
   На сву срећу, небо је било ведро. Видели су се обриси планина у даљини. Одједном, Сидни је осетила језив бол. Подигла је руку. На месечини је видела нешто бело и љигаво окачено о њену надлактицу. Медуза. И то од оне врсте чији отров изазива несвестицу, тешкоће с дисањем, паралише мишиће. И сада, сасвим исцрпљена, Сидни је пливала кроз јато медуза. Осетила је да јој срце спорије куца, очајнички је тражила ваздух. Онесвестила се. Дејв је ужаснуто посматрао.
   Покушао је са дозивањем. Лупао јој је шамаре. Тресао је. Коначно, отворила је очи. Плутали су неколико минута да поврате снагу. Онда су наставили. Није им се остајало у јату медуза.

Свануло је, а и даље су били у води. Она брда и вулкани деловали су знатно ближе. До њих је допливала нека црна рибица. Обилазила их је, а онда је нестала. Сидни је негде испод видела сенку. А то јој је стегло грло.
   Исто је угледао и Дејв. Ајкула! Управо кружи испод њих. Шта сад? Дејв је предложио да наставе, да не праве нагле покрете и да се труде да не узбуркају воду. Ајкула је и даље кружила, све ближе. Као да испипава терен. Нешто касније је нестала. Одахнули су. Закратко, испоставиће се.
   Пола сата касније ајкула се вратила. Дејв је решио да, ако их нападне, покуша да је удари у њушку и очи. Надао се да неће морати. Преживели су пад, целу ноћ у води, било би глупо да сада заврше у стомаку грабљивице. Ајкула је опет нестала. Овај пут заувек.
   Било је подне кад су угледали наранџасти хеликоптер. Обалска стража! Махали су из све снаге, а пилот им је дао знак. Приметили су их! Летелица је убрзо нестала, али су сада знали да помоћ стиже.
   Десетак минута касније појавио се други хеликоптер. Из њега су искочили спасиоци. Сидни и Дејва спаковали су у корпу. Летелица је кренула ка копну. После више од двадесет сати пилоти ће коначно бити на чврстом тлу. Засебно, нико не би преживео. Заједно су успели.