Ово можда нисте знали

И БИЉКЕ УМЕЈУ ДА МИСЛЕ

Научници су утврдили да оне, попут животиња и људи, имају многа чула па тако могу да виде, чују, миришу, разговарају         

Већину живог света наше планете чине биљке. Научници их проучавају од давнина. А како и не би кад су оне јединствени живи организми који имају способност да стварају храну. Захваљујући хлорофилу, пигменту зелене боје у листовима који упија црвени и плави део спектра Сунчеве светлости, фотосинтезом из околних неорганских материја граде органска једињења, шећер и скроб. Због те особине од памтивека се налазе на почетним местима већине ланаца исхране. Готово сва остала жива бића зависе од њих као извора хране.


                                                             Рушевине рудника сребра у Мексику освојило је корење дрвета

   Научници су досад испитали око 500.000 познатих врста, једноћелијских и вишећелијских биљака разних облика и величина. Много тога сазнали су о њима, много још предстоји да открију, те истраживања не престају. Користе се сви начини да би се нешто ново сазнало. Не тако давно обелоданили су да су на биљкама обавили бројна неуробиолошка испитивања која су их довела до невероватног открића.

Утврдили су да биљке, баш као људи и животиње, иако немају нервни систем поседују многа чула и централни орган у који долазе и из кога полазе сви подаци важни за  њихов живот.
   А шта је то нагнало научнике на једно такво необично и, рекло би се, непримерено истраживање, јер се неуробиологија бави нервним системом? Па, биљкама су они одредили положај једноставних живих бића, углавном непокретних, која имају само најосновније животне одлике – да се прехрањују, дишу, расту и размножавају се. Разлог овог испитивања сеже дубоко прошлост и недоумицу научника о опречним особинама биљака. Одувек их је збуњивала невероватна способност којом су успевале да се прилагоде променљивим временским приликама и стаништима, природна вештина којом су усклађивале размену материја, међусобна нетрпељивост или, пак, слога с другим врстама. Наравно, ни осетљивост на додир коју су испољавале неке биљке није била објашњива.

                                               ЧУДЕСНА МУДРОСТ

   На те необичности указивао је још старогрчки филозоф Аристотел (384–322. пре наше ере). Дивио се чудесној „мудрости” биљака да пружају корење у потрази за водом и храном, вијугајући влакнастим изданцима, пренебрегавајући препреке под земљом или повијајући се кроз ваздух и воду.
   Двевни баштовани знали су које биљке могу да саде једну поред друге, а које треба да одвајају. Уочавали су непријатељство које би једна од њих исказала стварајући отровне сокове које би кроз корен упућивала другој биљци. Свима је, рецимо, било зачуђујуће и како биљке месождерке осете на листу присуство инсекта и којом брзином га заробе, „поједу и сваре”.

Били су то наговештаји да на „понашање” биљака можда утиче неки централни орган, неки мозак саздан од другачијих ћелија него што су људске и животињске. Ипак, до правог објашњења научници нису могли да дођу све доскора, када је напредна технологија омогућила стручњацима за цитологију и микробиологију да и уређајима завире унутар ћелија биљке и проникну у њихов живот.
   Да би утврдили да ли биљкама управља неки централни орган, научници су прво морали да провере постоји ли осетљивост биљних ћелија, односно, да ли услед хемијских промена долази до икаквих видљивих померања унутар њих, па су их подвргли електроенцефалографији. Уређај је у ћелијама биљке забележио електрична струјања налик на нервне сигнале који показују рад мозга код животиња и људи. У микроскопски ситним ћелијама с протопластом и целулозном опном беланчевине су се покретале реагујући с осталим молекулима на сваку хемијску промену.

Научници су открили да на биљке непрекидно делује најмање двадесет различитих чинилаца. Оне показују изузетну осетљивост на Сунчеву светлост, састав земљишта, силу Земљине теже, електрична и магнетна поља према којима се управљају.
   Сва та деловања изазивају хемијске процесе у ћелијама биљних органа, а њих, попут нервних сигнала, преузимају ауксини (биљни хормони раста), који их, као преносна материја, шире кроз биљку. Сакупљају се у корену, баш као што се из њега и излучују у спољашњу средину. Судећи по томе, корен је „мозак” биљке. У њему су смештени и центри неких чула. А биљке их имају много, кажу стручњаци.

Осетљивост на додир лако је уочити. Чулне длачице распоређене су готово по свим деловима биљке – на стабљици, листовима, чак и латицама цветова. Да су оне најосетљивије управо на листовима, научници су доказали огледом у ком је испод једног листа мимозе запаљена шибица. Скоро истовремено затреперило је и неколико удаљених листова. Електрични сигнали допутовали су до њих брзином од 20 центиметара у секунди, брже него код било које животиње.

                      13 МИЛИОНА ЖИЛИЦА

    Утврђено је да биљке чују све механичке звукове, људски глас и музику, јер њихове ћелијске опне примају звучне таласе. Доказано је да неки звуци чак поспешују њихов раст и бујање.
   Научници кажу да биљке могу и да виде, миришу и међусобно разговарају. Споразумевање међу биљкама веома је развијено и траје непрекидно. Догађа се под земљом, путем кореновог система, а преносник података од биљке до биљке је вода. Забележено је треперење коренових длачица у правилним временским размацима које подсећа на мождане неуроне. Биљке, верују научници, обавештавају једна другу о саставу тла, налазиштима воде, минерала.
    Раж би могла да се назове једном од највећих причалица међу биљкама. Има око 13 милиона жилица кореновог система које би, кад би се развукле, достигле дужину од готово 600 километара, а уз неких 14 милијарди ситних коренових длачица које израсту из њих, спојиле би Северни и Јужни пол. Мрежа за разговарање коју има раж можда може да се упореди с могућностима интернета.
    Научници су, тако, неуробиолошким испитивањем одгонетнули чудесну способност биљака. Утврдили су да осећају све што се догађа у њиховом организму, јер имају чула и „мозак”. Јесу ли тиме рекли да су биљке мисаона, интелигентна бића?
    Микробиолози и цитолози кажу да латинска реч intelligere у изворном облику има више значења. У биологији она означава прилагодљивост промењеним условима живота, способност изналажења могућности за опстанак. За биљке има управо то значење. „Мозак” који имају биљке помаже им да расту, развијају се и опстану.