Колевка свих филозофија

ХАОС И СКЛАД

Супротности се привлаче и стварају сагласје – суштина је древног кинеског учења оличена у познатом знамењу. Према легенди, јин и јанг настали су из истог нереда из ког ће се коначно створити универзум

Усклађеност наизглед супротних снага описана је чувеним црно-белим симболом. Филозофија иза овог обрасца може дa се тиче различитих ствари. Древни симбол био је темељно гледиште кинеске филозофије од 3. века п. н. е., можда чак и раније. Од античких пророчанских записа на костима животиња до савремених студија јоге, јин-јанг наставља да носи значења за милионе људи широм света.
   Симбол јин-јанг, уобичајени назив на Западу, познат је и као Таиђи и Таиђиту. У најједноставнијем облику приказан је као круг с два дела налик на сузе – једним црним и другим белим. На црној страни је бели, а на белој црни кружић. Предање каже да су јин и јанг заједно настали из хаоса из ког ће се створити свемир. Како су се његови чиниоци спајали, тако су јин и јанг образовали средиште Земље. Заједничким постојањем у савршеном складу и равнотежи, омогућили су рођење првог човека Пангуа, као и првих богова Фусија, Нуве и Шенонга. Према миту, јин и јанг су после тога наставили складно бивствовање у средишту Земље.

Ноћ и дан

   Најранија археолошка сведочанства о древном симболу нађена су на остацима животињских скелета, који су у Кини коришћени за прорицање. Верује се да су кости употребљаване бар од 14. века п. н. е., али најранији докази којима се данас располаже потичу из 3. века п. н. е. Јин и јанг су у сврху гатања служили као једноставни знаци природних појава. Јин је означавао ноћ или одсуство сунчеве светлости, док је јанг био дан или мањак таме.
   Према најстаријем речнику кинеског писма (око 100. године) јин je обележавао „затворена врата, таму, јужну обалу реке и северну страну планине”, док је јанг описан као „узвишење, сјај и северна страна брда”.
   Ове једноставне одреднице примењиване су у другим областима. На пример, у сеоској заједници људи су одмарали након заласка сунца, па је јин почео да се повезује с одмором и пасивношћу. С друге стране, због сунчеве врелине јанг је довођен у везу с ватром. Ова два схватања нису коришћена заједно.

Династија Хан

   Најранији писани пример јин-јанга налази се у „Књизи песама”, збирци кинеске поезије сакупљене између 11. и 7. века п. н. е.
   „Посматрам пејзаж с брда, трагам за јин-јангом” – овим стихом указује се на то да је јанг сунчана, а јин сеновита страна брежуљка. Различита дејства Сунца јављају се истовремено над узвишењем.
   Филозофско становиште јин-јанга први пут се јавило у време династије Хан (206. п. н. е. – 220. н. е.), али је још током владавине династије Џоу (1122. п. н. е. – 256. п. н. е.) повезиван с идејом „чија” (животном енергијом). Вођени метафизичким виђењем древног симбола, филозофи Конфучије и Лао Це објаснили су различите особине јина и јанга. Уопштено, конфучијанци су истицали ватреност јанга, док је таоистима била дража смирена страна јина.
   Кружни облик симбола одраз је променљивог кретања две основне усклађене силе. То су две стране новчића – рођење и смрт, дан и ноћ, пријатељи и непријатељи, светлост и тама, ватра и вода – које одржавају равнотежу. У стиховима песника Шихтоуа забележена су нека од ових значења:
   „Унутар светлости постоји мрак, али не покушавајте да разумете ту таму. Унутар мрака постоји светлост, али не трагајте за њом. Светло и тама су пар, као нога испред и нога иза док ходате. Свака ствар има унутрашњу вредност и повезана је са свим другим по свом положају и деловању. Обичан живот пристаје апсолутном као кутија и њен поклопац. Апсолутно делује с релативним као две стреле које се срећу у ваздуху.”
   Суштински, јин и јанг преносе сложено двојство живота и најузвишеније потребе за равнотежом и умереношћу. Симбол се и даље проучава и предмет је расправе међу таоистима, будистима, јогијима, студентима старe кинеске медицине. Његова вредност опстаје захваљујући новим значењима и схватањима.

Пророчанске кости

   Пророчански записи на костима животиња потичу из времена династије Шанг (1600. п. н. е. – 1046. п. н. е.). Осим животињских костију користили су се и оклопи корњача, што је прво значајан скуп списа на кинеском језику који се користио за прорицање будућности.
   Поступак је почињао постављањем питања које се често тицало метеорологијe, пољопривредe, војскe или свакодневног животa. Пророк је користио оштру алатку да би питање записао на кости или оклопу, након чега би на њима пробушио рупе. Кости или оклопи су затим загревани док не почну да пуцају. Пророци су тумачили пукотине и тако добијали „поруке” о будућности.
   Записи на костима поново су откривени 1899. године кад је директор Кинеске царске академије Вангђиронг оболео од маларије. Најпознатији „лек” биле су „змајеве кости” за које се веровало да имају тајанствено исцељујуће дејство. Обично су продаване у праху, али је овом приликом директор добио несамлевене коске. Кад га је посетио учењак Лиђуе, приметили су некакав натпис на коскама. Након што су их проучили, закључили су да је у питању древни кинески спис.
   Филолог Луоцену 1908. године открио је да кости потичу са подручја некадашње престонице династије Шанг. Од тада је откривено на хиљаде записа.