Небеско ратовање

ГВОЗДЕНИ КРСТ ЗА МИКИЈА МАУСА

Немачки пилот Адолф Галанд био је страх и трепет за непријатеље, али је и пријатељевао с њима...

Било је то средином августа 1937. године. У Шпанији је беснео грађански рат, а посебно је драматично било на бојишту код Овиједа. Републиканци су довукли снаге познате као „динамиташи”. Јединице су углавном сачињавали бивши рудари којима је укопавање било посао. Направили су систем ровова. Састављен од саобраћајница, бункера, земуница, митраљеских гнезда, био је неосвојива тврђава и ноћна мора за фашисте. Напад за нападом ломио се на жицама, митраљези су непрестано штекетали. Чак ни довлачење артиљерије није помогло. Ровови су и даље били на месту, а док би топови темељно преоравали положаје, браниоци би се завукли у бункере. Када се ватра оконча, измилели би попут мрава и поново запосели положаје. И тако недељама.
   Републиканци су били убеђени да је положај неосвојив, па су повукли неке јединице и упутили их да помогну на другој страни бојишта. А онда се једног врелог недељног преподнева чуо звук авионских мотора. Долазио је однекуд из позадине.

У купаћим гаћицама

   Иза брда се појавило неколико двокрилаца, у згуснутом поретку. Летели су веома ниско. Војници су се у рововима следили. Препознали су ознаке на крилима и трупу. Ловци Легије „Кондор”. Немачки „добровољци” који су неколико месеци раније стигли у помоћ Франсиску Франку, вођи побуњеника. Изненађени ескадрилом која се појавила, могли су само да их посматрају како у бришућем лету надлећу ровове. Како се радило о двокрилцима „хајнкел ХЕ 51”, готово да су могли да виде и лица пилота. За неколико секунди нашли су се изнад ровова. А онда се отворио пакао.
   Дотад неосвојиви ровови лете у ваздух. Као да није било доста, ловци се још једном окрећу. Овај пут митраљирају. Команданти покушавају да одрже дисциплину, да војнике задрже на положају. Још један налет авиона, и у рововима нема готово никога. Тада почиње и јуриш фашиста. Положај је заузет уз мале жртве.
   Неколико километара даље, на аеродрому припремају писту за слетање. Појављују се „хајнкели”. Сви су на броју, спуштају се један по један. Када се и последњи авион зауставио, пилоти су поискакали. Вођа ескадриле још је био у кабини. Онда се и он нашао на крилу. За разлику од осталих, који су били у прописаним оделима, овај је носио купаће гаћице. Ко ће да облачи комбинезон по врућини? А двадесетпетогодишњак, познат по пажљиво штуцованим брковима и зализаној коси, изгледао је као да је изашао из рударске јаме. Мокар од зноја, црн од улепљеног машинског уља и барута. У устима се дими цигара. Другови га тапшу. Још један успешан задатак, који је замислио и извео управо он, Адолф Галанд. И која му је донела златни „Шпански крст” с мачевима и дијамантима.
   Галанд је убрзо прешао на „месершмит 109”, вероватно најбољи ловачки авион тог времена. Учествовао је у нападу на Пољску, Белгију, Француску. Ређале су се црте на репу његовог авиона, а свака је означавала једног обореног непријатељског ловца. Испод кабине био је нацртан лични знак пилота – Мики Маус. Галанд је овај знак усвојио још у Шпанији, касније му је додао секиру и цигару. Већ у Француској непријатељски ловци почели су да беже од Микија Мауса, чим га угледају негде у близини. Победе су му донеле и „Гвоздени крст”. А онда је у јулу 1940. године почела и Битка за Британију.

Црта по црта

   Немачки ловци, углавном смештени на обали окупиране Француске, пратили су бомбардерске јединице и покушавали да сломе одбрану енглеских ловаца. Због ограниченог долета, борбе у ваздуху биле су кратке. Ескадрила на ескадрилу, пук на пук.
   Галанд је летео на два задатка дневно. Тако се већ на почетку подухвата нашао у пратњи бомбардера изнад Рочестера. Све је деловало мирно. Онда је спазио непознату формацију у близини. Мало се приближио, и открио ескадрилу „харикена”. Дванаест авиона кренуло је у потеру за немачким бомбардерима. Галандов задатак био је да их осујети. Попео се на 2.500 метара. Када је зашао за леђа, обрушио се на њих. И то не на предводника или задњег ловца, како је уобичајено. Стуштио се усред ескадриле. Са свега неколико десетина метара отворио је ватру. Један од „харикена” у средини почео је да се дими.
   У поретку  се отворила рупа коју је Немац искористио. Под пуним гасом устремио се на небрањено место. Буквално неколико метара од најближег авиона нагло је зграбио палицу и подигао летелицу. Прелетео је изнад ескадриле. Још један окрет, и нашао се у средишту, тачно између непријатеља. Опет је притиснуо дугме на палици, топ и митраљези бљували су ватру. Још један „харикен” се обрушавао у пламену. Касније – у својим прилично романтизованим сећањима „Први и последњи”, објављеним 1954. године у Немачкој – сећао се да је имао среће што су Енглези били толико збуњени и уплашени. Никада нису видели такав маневар, па нису стигли да испале ниједан метак.
   Дан по дан, борба по борба, црта по црта. Тако су се низала и одликовања и чинови. Већ у децембру 1940. године Адолф Галанд постао је пуковник, с одликовањем лично од свог злочиначког имењака, „Витешким крстом с мачевима и храстовим лишћем”. Нешто касније ће заслужити и дијаманте на истом одликовању. Његова слава прешла је Ламанш. О њему су с поштовањем говорили и енглески пилоти.
   На срећу слободољубивог света, ствари по Немце нису ишле како су замислили. Енглези су се бранили и пренели битку на континент. Све чешће би енглески бомбардери, у пратњи ловаца, нападали аеродроме и циљеве у окупираној Француској, али и у Немачкој. Заповедник Луфтвафеа Херман Геринг стигао је на аеродром у Француској. После говоранције о неспособним ловцима питао је шта им је потребно за победу. Уследио је Галандов ироничан одговор:
   – Неколико „спитфајера” за моју ескадрилу!
   И без тих „спитфајера” (најбољих енглеских ловаца у то време) Галандова ескадрила у Па де Калеу није одустајала од борбе. Тако је 9. августа 1941. године пресретнута управо ескадрила „спитфајера“. Галанд је оборио два авиона, његов пратилац још један. Делови су летели на све стране, да би се један „спитфајер” коначно распао. Отпао му је реп, а кабина је падала у ковитлацу и пламену. Галанд је видео да се пилот на једвите јаде извлачи из кабине, скаче у амбис. Одахнуо је када је видео да се падобран отвара. Није му падало на памет да митраљира Енглеза, то није било витешки.

Протезе из ваздуха

   Када су растерали Енглезе, слетели су на матични аеродром. Један од официра дотрчао је до Галанда. Једва је прозборио да је један од срушених Енглеза чувени командант пука Даглас Бадер. Пао је у близини аеродрома. Приликом приземљења нога му је изломила ребра. Наиме, Бадер је био чувен као „безноги пилот”. У некој несрећи изгубио је обе ноге, али га то није спречило да лети с протезама. Приликом искакања, једна протеза остала је заглављена у кабини, док га је друга повредила при паду. И сада из болнице тражи да упозна пилота који га је срушио.
   Ни Галанд није био сигуран ко је тачно оборио „спитфајер”. Можда он, можда један млади пилот. Зато су једног пилота послали код Бадера. Овај га је изгрлио и честитао му. У болницу је дошао и Галанд. Бадер је од њега тражио само да му нађу другу протезу. Немци су се растрчали, нашли олупину и у њој гадно изувијану протезу. Механичари су је брзо исправили, па је Бадер помало ходао по болници.
   Кад је Галанд чуо да се противник опоравља, послао је штабно возило по њега. С  почасном пратњом од неколико официра, Бадер се нашао у немачком штабу. Галанд је приредио ручак. Развио се разговор, као да нису усред рата. Енглез је строго пазио да не ода неку војну тајну. И зато се зачудио када је Галанд предложио да прошетају. Да му он лично покаже аеродром.
   Док су шетали по пистама Галанд је запазио да она исправљена нога шкрипи. Бадер је имао једну молбу. Да ли би могли да пошаљу једну поруку у Енглеску? Само да јаве његовима да је жив, а и могли би да му пошаљу резервну протезу, нову униформу, дуван и нову лулу. Протеза је на орману, знаће његова жена.
   Током шетње, Бадер је био задивљен немачким камуфлирањем аеродрома. Претресали су разне техникалије, а онда дошли до „месершмита” на стајанци. Енглез хвали „месершмите”, Галанд „спитфајере”. А онда је Немац понудио Енглезу да седне у кабину. Неки подофицир стао је са стране, са откоченим пиштољем. За сваки случај. Галанд га је склонио. Потпуно надреалан призор. Енглески ас седи у немачком авиону, у окупираној Француској, док му немачки ас с крила објашњава сваку појединост, чак и пепељару и упаљач уграђене нарочито за њега.
   Бадер је имао још једну молбу. Волео би макар једном у животу да лети на немачкој „стодеветки”. Макар један круг, изнад аеродрома.
   Тренутак тишине. Галанд и Бадер гледају се у очи. Овај први је у својим накнадним сећањима тврдио да је био на ивици одлуке да одобри лет. Ипак, одбио је. И то речима да би Енглез могао да покуша бекство. Онда би морао да га јури и обори, а сада, кад су се спријатељили, не би имало смисла да поново пуцају један на другог. Бадер се само насмејао и одмахнуо руком. Галанд га је сам одвезао у болницу.
   Чим се вратио, упутио је молбу преко СОС канала. Јемчио је слободан пролаз енглеском авиону који ће да донесе протезе и све што је Бејдер тражио. Сутрадан је најављен налет авиона. Галанд и његови нашли су на некој ливади сандук с нацртаним црвеним крстом и натписом „Потрепштине за команданта пука Бадера, ратног заробљеника”. Пошиљка је прослеђена Бадеру. Немачки и енглески ас и после рата су пријатељевали.

Последња битка

   Крајем 1941. године Адолф Галанд постао је генерал, што је значило да командује свим немачким ловцима. То, пак није било оно што је желео. Из кокпита се преселио за канцеларијски сто. Сада је на њему било да развија стратегију и тактику употребе ловачке авијације. Ништа летење, ништа борба. Ловац приземљен на силу. Имао је само 30 година. И даље је желео да лети.
   Већ 22. маја 1943. године жеља му се испунила. Генерал ловаца позван је у фабрику „Месершмит”. Приказано му је оно што је годинама прижељкивао. Млазни ловац „ме 262”. Оруђе које је могло да преокрене ток рата. Генерал је морао да га испроба. Касније је осећај лета на млазњаку описивао речима:
   – Као да су ме анђели гурали!
   Одмах после лета захтевао је да се под хитно уведу у производњу. Ваздушни рат увелико се преселио изнад Немачке, и напади Савезника били су све јачи. Хитлер је тражио  производњу што већег броја бомбардера. Ловци му нису били важни. И тако све до јануара 1945. године, када је избила такозвана „Побуна ловаца”. Наиме, понижени пилоти ловачких авиона оптужени су за пораз који се већ назирао. Дигли су глас, побунили се, предвођени својим генералом. Врло брзо сви су враћени на бојиште.
   Галанд је добио јединицу „ме 262”. И право да бира пилоте. Најбоље од најбољих. Ниједан није имао одликовање мање од „Витешког крста”.
   У последњој борби, 25. априла 1945. године, наишли су на ескадрилу америчких бомбардера „мародера”, у близини Нојберга. Сваке секунде били су 300 метара ближе. Чим су се нашли у домету, Галанд је ослободио прекидаче паљбе. Ракете нису полетеле. Нешто није било у реду. Није имао времена за размишљање. Ако не раде ракете, радиће топови. Следеће секунде један „мародер” се запалио. Галанд је прелетео формацију. Окрет, поново су на нишану. Топови севају. Још један непријатељ гори. Утом је осетио ударе по кабини. Улетео је у унакрсну ватру два „мустанга”. Нешто оштро зарило му се у колено, инструмент табла се разлетела. Из десног мотора покуљао је дим.
   Остало му је само да искочи. Онда је открио да ипак може да управља авионом. Неколико секунди касније био је над својим аеродромом. Почео је да понире, писта се приближавала. Како ју је додирнуо, схватио је да је предња гума избушена. Кочница! Авион никако да стане. Усмерио га је ка најближем кратеру од бомбе. Секунд касније млазњак се зарио у рупу.
   Некако се искобељао из кабине. Ка њему је журио механичар у трактору за вучу. Спаковао је команданта на возило. За то време изнад су кружили „мустанзи”. Галанд је завршио у болници, где је дочекао и капитулацију нацистичке Немачке. Имао је 104 ваздушне победе.

* * *

   После рата припадници Британског ваздухопловства у више наврата испитивали су Галанда. Занимало их је све о Луфтвафеу. Из притвора је пуштен 1947. године. На позив председника Хуана Перона отишао је у Аргентину, да помогне у стварању ловачке авијације. Касније се вратио у Немачку, где се бавио другим пословима. Повремено је  летео и често се дружио с бившим непријатељима. Тако је 1969. године био технички саветник при снимању филма „Битка за Британију”. Умро је 9. фебруара 1996. године.

Број: 3444 2018.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Дарко Гркинић