Књига у славу порока

ГОСПОЂА БОВАРИ НА СУДУ

Пре него што је стекао светску славу, први роман француског писца Гистава Флобера завршио је на оптуженичкој клупи

 Многобројна писма сведоче о томе да се француски писац Гистав Флобер (1821–1880) на тренутке прилично мучио док је стварао трагичну јунакињу Ему Бовари. Без икакве наклоности за њу на једном месту каже: „...то је природа нешто изопачена, жена са лажном поезијом и лажним осећањима”. Признао је да се понекад ужасно досађивао док је исписивао нове редове свог првог романа, без икакве воље. Желео је да докаже да прави писац може да пише о стварима које су му незанимљиве и стране, без уплитања сопствених осећања, безлично.
   Од тренутка када је „Госпођа Бовари” угледала светлост дана, нико није остао равнодушан. Неки писци, попут Алфонса де Ламартина (1790–1869), истицали су њене уметничке квалитете. С друге стране, обични читаоци били су помало збуњени (неки и згрожени), како тематиком тако и главном јунакињом. Ко је уопште дозволио да се прељубничке пустоловине једне просте жене са села штампају било где? Како се гласови против „неморалног дела” нису смиривали, власти су одлучиле да писца изведу пред суд.

 Оптужени и штампари

    Роман је од 1. октобра до половине децембра 1856. године излазио у наставцима у „Париској ревији”. Оно што Флобер свакако није очекивао било је скраћивање и избацивање појединих места које је цензура доживела као неморалне. Ужаснут овим поступком, писац је захтевао да се у истом часопису објави његова изјава да не сноси одговорност за редове који ће убудуће бити штампани, јер су уредници очигледно одлучили да читаоцима понуде само делове, а не цео роман.



   И поред тога што је „Париска ревија” учинила делове прихватљивијим за ширу читалачку публику, ова улепшавања нису била довољна, па је цела ствар ипак завршила на суду. Сачувани извештаји и данас дају занимљив увид у то шта се сматрало дозвољеним, а шта никако није смело да се нађе на страницама једног књижевног дела у 19. веку.
   За тужиоца Ернеа Пинара дилеме није било: Гистав Флобер повредио је својим романом јавни и верски морал, и за то мора да одговара. Толико је било, по његовом мишљењу, ужасних места у овом делу, да би било много тачније да се роман назове „Историја прељубништва једне провинцијалке”. То што једна госпођа несрећна у браку утеху налази у загрљајима љубавника и у расипничком животу било је нечувено. Писац као да мами поштене читаоце да се одрекну свих друштвених и моралних правила понашања и препусте се разврату.
   Драматични говор Пинара пред пуном судницом је потрајао, јер свашта је ту још имало да се доведе у питање. Рецимо, зашто господин Флобер у роману није представио бар  једног честитог јунака који је себи могао да дâ за право да осуди ту жену? Чак ни њено самоубиство на крају није права казна – она се није убила зато што се покајала због својих неморалних поступака. Та реалистичка књижевност без узде и без мере је недопустива. Уметност без правила није уметност, закључио је Пинар, већ личи на жену која се потпуно свукла.
   Пинар је толико острашћено приступио послу да је захтевао да се на оптуженичку клупу изведу и уредник „Париске ревије” и власник штампарије. Да, и они који раде у штампарији сносе одговорност. То нису машине него људи, па ваљда морају прво да прочитају оно што ће изаћи из њихове радионице. Њих треба посматрати као истурену стражу: ако пропусте нешто што је погрешно, то је као да су пропустили непријатеља. Ипак, додао је, нека за њих буду одређене мање казне, јер већег кривца од самог писца романа нема.

 Мој Боже!

    У Флоберову одбрану говорио је адвокат Сенар, човек ког је познавао од детињства. Веровао је да ће успети да ућутка Пинара који је за сваку оптужбу налазио одговарајући део у роману и читао га наглас. За разлику од њега, Сенар је често изговарао „Боже мој!” кад год би желео да нагласи неки део одбране. По његовом мишљењу, „Госпођа Бовари” свакако јесте морално дело, јер Емина судбина за читаоце треба да буде упозорење које ће да их одврати од порока.
   Ако се томе дода да је Гистав Флобер озбиљан човек, који је са часним намерама дуго и предано радио на роману, не види зашто би се исправност његовог карактера доводила у питање.

И БОДЛЕР НА КЛУПИ

   Само неколико месеци после Флоберовог процеса, на суду је завршио још један писац. Недуго после објављивања збирке песама „Цвеће зла”, Шарл Бодлер (1821–1867) је оптужен за кршење јавног морала. Поједини критичари називали су његове стихове подлим, одвратним, поквареним.
   Занимљиво је да је, међу људима из књижевног света, управо Гистав Флобер један од првих послао песнику писмо пуно хвалоспева:
   „Драги пријатељу, прво сам прогутао вашу књигу с краја на крај, као што куварице гутају какав подлистак, а сад, има недеља дана, читам је опет, стих по стих, реч по реч...”
  Ипак, они који су били задужени за јавни морал, имали су другачије мишљење. На месту тужиоца опет се нашао Ерне Пинар који, изгледа, није желео да дозволи да га неуспех са Флобером обесхрабри. Поново је напао свим средствима, а Бодлерова збирка понудила му је много доказног материјала.  Пинар је коначно тријумфовао. Бодлер је морао да плати новчану казну, а шест песама је избачено из „Цвећа зла”.

   „Мој Боже!”, додао је, „мој клијент не припада реалистичкој школи, као што тврди Пинар, само зато што га занима права природа ствари.”
   Бранилац је био уверен да књига, ако би се нашла у рукама неке младе и невине жене, не би била повод за препуштање раскалашном животу, већ би била  врло корисно упозорење на опасности које је вребају.
   Сенар је допунио излагање помало преувеличаним причом о томе колико је писац и песник Ламартин био одушевљен када је прочитао „Госпођу Бовари”. Флобер га је посетио у Паризу, када га је Ламартин обасуо похвалама, рекавши, између осталог:
   „Ви сте ми дали најбоље дело које сам прочитао за последњих двадесет година.” Када је сазнао да се дело нашло на суду, изразио је жаљење и неверицу:
   „Није могуће, с обзиром на част наше земље и епохе, да ће се наћи суд који би вас осудио.”

Непредвиђена реклама

   На срећу читалаца, поред свих покушаја Пинара да увери судију у Флоберову кривицу, то није било довољно, па су писац, као и уредник „Париске ревије” и штампар, ослобођени свих оптужби. „Госпођа Бовари” је потом објављена у целости, са свим деловима који су пре тога били избачени. У једном писму написаном много година касније Флобер је приметио да му је управо суд помогао да роман стекне толику славу:
   „Тај ми је процес направио огромну рекламу, и њој приписујем три четвртине свог успеха.”
   Уследили су романи: „Саламбо” (1862), „Сентиментално васпитање” (1869), „Искушења светог Антонија” (1874), „Бувар и Пекише” (објављен посмртно 1881. године). Слава „Госпође Бовари” током година је расла, па је по њој урађено неколико филмских адаптација, опера, као и једна графичка новела.