За читање и уживање – Итало Калвино

ГОЛЕ ГРУДИ

Господин Паломар хода дуж једне усамљене плаже. Сусреће понеког ретког купача. Једна млада жена лежи на песку и сунча се голих груди. Паломар, дискретан човек, окреће поглед ка хоризонту мора. Зна да се у сличним приликама, кад се приближи неко непознат, жене често брзо покривају, а то му не изгледа лепо: зато што узнемирава купачицу која се сунча на миру; зато што се пролазник осећа као да смета; зато што се табу голотиње имплицитно потврђује; зато што конвенције које се поштују до пола шире несигурност и недоследност у понашању уместо слободу и отвореност.
   Зато он, чим примети издалека како се пред њим оцртао бронзано-ружичасти облак неког голог женског торза, он исто тако брзо окрене главу да би поглед уперио у празнину и зајамчио његово цивилизовано поштовање невидљиве границе које окружује сваку особу.
    Међутим – мисли идући даље, и чим се ослобађа видик, повраћајући слободан покрет очној јабучици – ја, тако чинећи, показујем своје одбијање да видим, то јест и ја на крају подржавам конвенцију према којој није дозвољено гледати груди, то јест, постављам неку врсту менталног грудњака између мојих очију и тих груди које, по блиставости која је допрла до граница мог видног поља, изгледају свеже и допадљиво. Све у свему, моје негледање претпоставља да ја размишљам о тој голотињи, бринем о њој, а то је у суштини опет индискретан и назадан став.

Враћајући се из шетње Паломар поново пролази испред те купачице, али овај пут поглед држи уперен право испред себе, тако да њиме додирује подједнако пену таласа који се повлаче, корита барки извучених на суво, сунђер раширен на песку, пун месец светле коже са тамним кругом око брадавице, профил образа у измаглици, сивог спрам неба.
   Ето – помисли, задовољан собом, настављајући да хода – успео сам да пејзаж потпуно упије груди и да и мој поглед не буде ништа тежи од погледа неког галеба или ослића.

Али, да ли је исправно баш тако поступати – размисли опет – или je то свођење људског бића на ниво ствари или, још горе, сматрати предметом оно специфично женско у особи? Да случајно не настављам ону стару навику мушке надмоћности, која је током времена огрезла у свакодневну дрскост?
   Окреће се и враћа од куда је и дошао. Сада, док му поглед лута по обали с непристрасном објективношћу, чим груди жене уђу у његов видокруг, примети се неки прекид, обилажење, готово трзај. Поглед иде напред све до затегнуте коже, повлачи се, као да се диви, са благим пренућем, другачијој садржини визије и нарочитој вредности коју ова поседује и, за тренутак, стоји на пола пута, идући за луком који описује испупченост груди са извесне раздаљине, изокола али и заштитнички, да би потом наставио својим путем као да се ништа није десило.
   Тако мислим да је мој став сасвим јасан -  мисли Паломар - без могућих неспоразума. Међутим, да случајно ово прелетање погледом не изгледа као супериоран став, потцењивање онога што груди јесу и шта значе, неко стављање на страну, на маргину, у заграду? Ето, опет стављам груди у полусенку у којој су вековима стајале због сексуално-манијачке стидљивости и њихове заводљивости доживљене као грех.
   Такво једно тумачење сукобљава се с Паломаровим најбољим намерама који, иако припада једној врло зрелој генерацији, за кога се голотиња женских груди повезује с љубавном интимношћу, ипак позитивно поздравља ову промену у обичајима, због онога што она значи, то јест, одраз отворенијег менталитета у друштву, као и зато што му је такав призор нарочито пријатан. Управо ту незаинтересовану подршку он би хтео да успе да испољи у свом погледу.

Окреће се назад. Одлучним кораком опет креће ка жени која лежи на сунцу. Сад ће његов поглед, док неодређено окрзне пејзаж, застати на грудима с нарочитим уважавањем, али ће га брзо укључити у неки излив добронамерности и захвалности због свега, за сунце и небо, за искривљене јелке и дине, и за песак и за стене, и за облаке и за алге, за космос који кружи око тих врхова с ореолима.
   То би требало да је довољно да коначно смири усамљену купачицу и да поље рашчишти од залудних размишљања. Али чим он опет почиње да се приближава, ето ти ње како устаје, како се покрива, гунђа и одлази раздражено слежући раменима, као да бежи од досадног узнемиравања неког похотљивца.

 

С италијанског превела
Јамина Тешановић 

(Антологија италијанске приповетке, „Светови”,
Нови Сад, 1991)

Број: 3538 2019.
Илустратор: Алекса Гајић