ПЕТКОВДАН - 8. јул 2022.

ГЛЕДАЊЕ НА ДАЉИНУ

На данашњи дан 1956. године у Београду је емитован први експериментални телевизијски пренос

Прва радиодифузна станица огласила се из Београда 1. октобра 1924. године, тако да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца постала чланица Међународне уније за радио-дифузију приликом њеног оснивања у Женеви 1925. године. На отварању Другог Београдског јесењег сајма, септембра 1938. године, прво емитовање телевизијског програма у Jугославији уприличио је холандски „Филипс”, поставивши телевизијску станицу са студиом, одакле су емитоване емисије уз учешће београдских глумаца.
   Програм из привременог телевизијског студија у Институту „Никола Тесла” у Београду, емитован поводом прославе стогодишњице рођења Николе Тесле, грађани су пратили на четрдесетак пријемника смештених у излоге продавница у разним деловима града. Био је то први јавни пренос бежичним путем, емитован у 20 часова и 30 минута.
   Прво је приказан документарни филм Владимира Погачића о Николи Тесли, затим најновије„Филмске новости”, а онда и прве телевизијске вести, које су читали Мића Орловић, Бане Сурутка и Олга Нађ. На програму је даље био филм о посети друга Тита Француској и, на крају, временска прогноза.

Две године касније почео је пробни рад „Сименсовог” предајника на Авали, а затим и први Дневник Радио-телевизије Београд,из студија на Београдском сајму. До новембра 1958. године програм је био редован из студија у Београду, Загребу и Љубљани. У Нишу, Бањалуци и Загребу производили су се скупоцени телевизори који су постали место окупљања читавих породица и комшилука, а у неким случајевима и читаве улице, када је пријемник био у неком излогу. Радио Телевизија Србије данас има архиву с материјалом који би могао да се приказује наредних 25 година без прекида.
    Прослава века од рођења Николе Тесле била је одличан повод да посетиоци изложбе виде макете, цртеже и фотографије о Теслином раду на новим открићима на пољу телекомуникација. Највеће занимање изазвали су успеси југословенских стручњака у увођењу телевизије код нас.
   Данас, у време стриминг платформи и обиља сваковрсних телевизијских садржаја, занимљиво је подсетити на почетке телевизије. Реч је први пут употребљена на Међународном конгресу у Паризу 1900. године као опис за електрично преношење слике и звука на даљину. Крајем двадесетих година још је била експериментална, а тек после Другог светског рата телевизор је заузео почасно место у дневним собама Американаца и Енглеза. Медији за чување података – ве-ха-ес, ди-ви-ди и блу-реј дискови – омогућили су људима додатне садржаје, а паметна телевизија спојена је од 2010. године с интернетом.

Претварање слике и звука у електронске сигнале и њихов пренос до пријемника одвијају се брзином светлости. Али, до кутије са шареним сликама која нам приказује сваки кутак планете ипак је прошло готово сто година. За то су заслужни, као у сваком добром вицу, Енглез Вилби Смит, који је 1873. године доказао да фотоелектрични селен с различитим јачинама струје даје разне врсте светлости; Рус Александар Григорјевич Столетов, који је 1889. године пронашао фотоелектричну ћелију – уређај који светлосне утиске мења у електричне; и Немац Паул Нипков, који је схватио да слику чине тачке и линије, те је 1884. године „покренуо” те тачке и оживео слику.
    Уз проналазак катодне цеви, 1925. године у једној радњи у Лондону слика лутке из поткровља пренета је на пријемник у излогу. Би-Би-Си емитује први редовни програм 1936, а три године касније то се догађа и у САД; боје су окупале телевизоре 1953, прва слика преко сателита емитована је 1963, а са Месеца је пренос остварен 1969. године. Дигитална телевизија, побољшане слике, јефтинија и доступнија, какву данас знамо, кренула је у поход на наше домове 1993. године.