Пешице преко мора

ГЛАС СА ЦРНЕ ПЛАНИНЕ

Што је моје, то је и твоје – речи су које су ко зна колико пута у историји донеле невоље. Ово је прича о једном покушају да се у 15. веку у Турској успостави владавина једнаких.

Наспрам грчког острва Хиос копнени масив Мале Азије протеже се у необично обликовани језичак земље чији се краци рачвају на север и југ. Северни крак полуострва, налик неком огромном јајету, својом ивицом образује западну обалу залива Смирне изнад кога се по средини уздиже Црна планина, Карабурун, како је зову Турци. У 15. веку, и раздобљу у ком се догађа наша прича, Грци су ту исту планину, богато пошумљену и препуну клисура и литица, називали Стилариос.
   Та планинска област била је позорница једног од најнеобичнијих догађаја турске историје. Негде око 1418. године – тачан датум се не зна јер то доба истраживачи сматрају хронолошки прилично непоузданим и збрканим – на шумовитим врховима Карабуруна букнуо је пламен запретивши да прерасте у пожар који ће уништити читаво Османско царство.
   На Стилариосу се појавио „пророк и спаситељ” који је с поруком љубави на уснама и с мачем у десници храбро покушао да помири и уједини следбенике Старог и Новог завета са ученицима Курана и уз то хтео, као друштвени реформатор и утописта, да окупи муслимане, Јевреје и хришћане под заставом једне нове вере која је проповедала заједничког Бога и заједничку својину.


Његово име било је Мустафа Бореклуџе или, скраћено, Боре, а био је обичан сељак.
Штури подаци о његовом животу доспели су до нас из пера чувеног византијског историчара и летописца Јована Дуке који главни подстицај за Бореов покушај верске и друштвене револуције види у ондашњој збрци исламско-персијских, јеврејских и хришћанских мистичких учења.
   Бореклуџе је становницима Карабуруна проповедао следећу јеванђеоску истину: „Добровољно сиромаштво! Што је моје, то је твоје, што је твоје, то је и моје. Сва добра су заједничка изузев жена. Заједнички су приноси с поља и заједничка су поља, заједнички су одећа и оруђа за рад. На моју кућу гледај као на своју и тако је користи, ја ћу користити твоју кућу као да је моја – све слободно делимо осим жена из харема!”

Све се то дешава у време борбе Бајазитових синова за престо. У братоубилачким ратовима вођеним на азијском и европском тлу принц Мехмед напослетку је победио и последњег противника, свога старијег брата Мусу, након чега је заробљеник задављен тетивом лука, а победник умарширао у Једрене 1413. године као султан и падишах.
   Доба владавине Мехмеда I било је доба великих смутњи и притисака као мучних последица монголске најезде и унутрашњих борби које је најавила Бајазитова погибија. Расположење које је владало не само међу покореним Словенима и Семитима у Азији и Европи, већ и међу Турцима, владајућом кастом, било је очајничко. Материјална оскудица и морално посрнуће били су очигледни на сваком кораку. Султанов углед није био ни изблиза учвршћен јер су иза несрећног брата Мусе остале његове снажне присталице. У свим жилама царевине снажно је пулсирало незадовољство, читав државни организам потресале су побуне. И као што обично бива у таквим приликама, међу становништвом Османског царства јавило се осећање: горе од овога не може бити, дакле, мора да буде боље!
   И заиста, појавио се нови пророк који је проповедао:
   „Сваки муслиман који каже да су хришћани неверници безбожник је.” У то доба живео је у манастиру Турлатос на Хиосу један анахорета-пустињак, са Крита, у потпуности окренут Богу. Боре је схватио да овог хришћанина може да искористи за своје циљеве. Стога су се двојица његових изасланика дервиша појавила на Стилариосу. Одевени као калуђери, саопштили су пустињаку следећу поруку:
  „И ја, као ти, живим животом испосника. Славим истога Бога кога славиш и ти. Доћи ћу ти под окриљем ноћи у посету тако што ћу препешачити море.”
   Хришћански калуђер поверовао је у његове речи, и то с таквом побожношћу да је најозбиљније причао како му је Бореклуџе долазио пешачећи преко мора! Тиме је углед турског спаситеља значајно порастао међу хришћанима.

Боре је настојао да оствари везе и са Јеврејима и у ту сврху као посредника искористио извесног рабина по имену Торлак Худбин Кемал који је био ватрени присталица пророкових погледа на свет. За „комунистички рај” Торлак је одмах придобио неколико хиљада бескућника којима није било тешко да кажу: „Што је твоје, то је моје!” будући да је додатак: „Што је моје, то је твоје!” звучао као спрдња у устима ових сиромаха који, осим свог просјачког џака и одличног апетита, нису поседовали баш ништа.
   Мустафа Боре тако је постао „Деде Султан” (Тата Султан) како су га следбеници звали. Није се устручавао да нову веру шири не само усменим путем, него и мачем, па је окупио војску од осам до десет хиљада људи. За ову причу важно је још знати да је иза месије са Стилариоса, како су Деде Султана још звали, стајала једна нимало простодушна особа по имену Махмуд Бедредин. Присталица убијеног Мусе, он је намеравао да се освети братоубици – победнику код Чимурлија – и да уз помоћ Деде Султана и његове војске подигне устанак против падишаха Мехмеда I.
   Бедредин је после Мусиног пораза и сам пао у ропство, али углед и поштовања које је као познавалац закона уживао у читавом Османском царству бејаху толики да је султан Мехмед сматрао да је боље да поштеди живот свом заробљенику. Помиловао га је, дао му слободу и чак га поставио на место судије у Никеји са високом чиновничком платом.
   Деде Султан требало је да буде главно Бедрединово оруђе за обарање Мехмеда I на азијској страни Босфора. Међутим, Мехмед је дочуо о њиховим намерама и кад му је дојављено да Деде Султан креће са Карабуруна на челу својих трупа, он је намеснику провинције Ајдин издао наређење да одмах крене на Црну планину и са сакупљеном војском сасече устанак у корену. Намесник Ајдина био је у то време вазал Шишман, српски принц који се прилично неопрезно прихватио извршења султанове заповести. Сакупивши на брзину војску која му је у том тренутку стајала на располагању, зашао је у неиспитане кланце Стилариоса где их је Деде Султан опколио и све одреда побио, укључујући и нашег несрећног принца.

Војска Деде Султана однела је још једну победу, а онда је султан Мехмед коначно схватио сву озбиљност тренутка: одлучио је да подигне целокупну војну силу Азије и Европе и поведе је на Деде Султана и његове присталице. За врховног војног команданта падишах је именовао свог дванаестогодишњег сина Мурата, а у ствари је то био Бајазит-паша, беглербег Румелије (Европе). Султаново наређење било је кратко: затрти сваку клицу побуне.
   Бајазит-паша извршио је наређење безобзирно и немилосрдно. Пошто је довукао огромну војну силу пред Стилариос, одсекао га је потпуно од копна, а затим почео да продире у шумовите планине заузимајући корак по корак сваку стопу земље и газећи све живо пред собом: старо и младо, жене и децу, чак и стоку. На крају је читав Карабурун пливао у крви.
   Деде Султан јуначки је пружао отпор, али шта је могла да учини војска његових бораца против стотина хиљада противничких војника? Повлачили су се према северозападу острва, све до места где се рт сурвава у море. Ту, где им је свака даља одступница била одсечена, припремили су се за одсудну битку. Премда изморени и изгладнели, супротставили су се далеко надмоћнијем противнику жаром и истрајношћу својственим само фанатицима. На крају су Боре и бедни остаци његове војске морали да се предају победницима.

Заробљеници су одведени у Ефес, где су Мурат и Бајазит-паша наредили џелатима да невернике, на челу са пророком, врате у ислам. Применили су све могуће начине мучења, али Деде Султан није пустио ни гласа. На крају су одлучили да га разапну на крст.
    „Раширених руку и ногу”, пише Дука, „приковали су га за крст, натоварили на камилу и тако га водали градом”. Док је поворка ишла улицама града, заробљеници који нису хтели да се одрекну своје јереси били су посечени пред очима месије. Погледа упрта у распетог пророка, док су их убијали, викали су из свег гласа: „Деде Султану, да буде царство твоје!”
    Бајазит-паша сада је лако и брзо код Манисе савладао остатак побуњеничких снага. Малобројни који су успели да преживе пропаст секте тврдили су да Боре није умро и да он не може да умре: он је на неки чудесан начин нашао спас на острву Самос. Тамо се скрива и живи животом светаца који живе у молитви. Чак је и хришћански испосник из манастира Турлатос на Хиосу чврсто веровао у то, толико да је благоизволео да то саопшти нашем хроничару Дуки као непорециву истину.

Број: 3538 2019.
Аутор: Б. М.