На Светски дан воде

ГЛАД И ЖЕЂ ЗА ПОЧЕТНИКЕ

Да ли и ви верујете да ћете ви и ваша деца имати довољно воде за пиће и купање у наредним деценијама? И да ћете имати три поштена оброка дневно? Нисте у праву.

То већ знају сви становници оних несрећних делова планете у којима се ратује за природна богатства – нафту, гас, драгоцене метале, важне луке и путне правце, обрадиво земљиште, воду. Они нису „запад”, „демократија”, „тржиште”. Они су сиромашни, прилично гладни и жедни, и без наде да ће им бити боље. Они чине милијарду људи која годишње умре од лоше исхране или дословно – глади. Можда ће им се ускоро приближити и велики број свих нас који себе доживљавамо као „средњи слој”, мада он убзано нестаје још од осамдесетих када су (тада) најмоћније државе света почеле да лишавају државу могућности да управља сопственом економијом.
   На Светски дан воде може да се говори о различитим начинима на које користимо питку воду или је чувамо. Светски дан воде обележен је први пут 1993. године, под покровитељством Уједињених нација, према одлуци Генералне скупштине УН донетој у Рио де Жанеиру годину раније, с циљем да заступа одрживо управљање изворима питке воде свуда у свету. Ове године главни циљ је усмерен на то да занемарене и обесправљене групе – избеглице, староседеоци који у својим земљама живе под управом досељених белих Европљана, телесно или душевно онеспособљени, деца, стари – имају приступ питкој води.

Међу питањима о којима се тих дана расправља најчешће су недостатак воде за пиће, загађивање речних токова, мора и океана, нерешено питање отпадних вода, као и утицаја климатских промена на приступ чистој води. Један од многих предлога како да се отпадне воде искористе на општу добробит, на пример, тежи да се половина ове воде прерађује и поново користи – у индустрији за хлађење постројења, у пољопривреди за наводњавање.
   Ту је и питање запослености у свету – све очитији недостатак воде утиче и на привреду једне земље и на њене поједине гране. На пример, текстилна индустрија и пољопривреда у огромној мери зависе од воде и све су ближе повећању цена производње – не само што ће произвођачи у том случају штедети на сопственим радницима већ ће и трошкове покушати да превале на потрошаче. То, за последицу, има све натегнутије односе између капитала, запослених и оног бившег „средњег слоја” који се све чешће, и све ратоборнији, виђа на улицама.
   Још један занимљив део ове теме о којем вреди размишљати јесте међузависност воде и енергије. Око 8 одсто енергије коју стварамо у целом свету користи се за испумпавање, прераду и превоз воде до различитих потрошача. Заузврат, за стварање енергије и њен пренос такође су потребни река, море, океан, нарочито за хидроелектричне, нуклеарне и термалне изворе енергије.



   Можда најважнији извор забринутости треба да нам свима буде проста чињеница да неке земље обилују водом а неке не и да су ратови за воду већ почели, што уз велику сеобу народа и пораст броја становника знатно смањује изгледе у правична решења за све земље. Читав Блиски исток, на пример, има само 1 одсто питке воде на свету. Тих један одсто дели пет одсто светског становништва које тамо живи. Ирак, Сирија и Турска, на пример, боре се за жиле куцавице древне Месопотамије – Еуфрат и Тигар. Река Јордан поприште је борби између Јордана, Либана, Израела и Палестине. У Африци је Нил предмет спора између Египта, Етиопије и Судана, а у Азији се за воде Аралског мора боре Казахстан, Узбекистан, Туркменистан, Таџикистан и Киргистан.

Ратови за воду у појединим земљама воде се и између пољопривреде и индустрије, које обе полажу право на веће коришћење извора воде. Један од њих је избио у Боливији 2000. године, у Кочабамби, када је амерички грађевински гигант „Бехтел”, уз помоћ корумпираног домаћег предузећа, приватизовао водоснабдевање земље (Ево Моралес постао је председник тек пет година касније). Свеопштим протестом у земљи становници Боливије успели су да задрже своје реке и да за воду плаћају онолико колико су плаћали пре покушаја да се она препакује у флаше и наплати.
   И једних и других ратова за воду све је више, а доскора уобичајени начини за њихово решавање – споразуми двеју или више земаља – више нису делотворни као пре. Код нас, мини хидроелектране на малим, али животно важним рекама Старе планине такође почињу да изазивају гнев тамошњег становништва и сва је прилика да ће неолиберални капитализам и неутажива глад за новцем, уз малу помоћ наоружаних приватних обезбеђења, отети воду људима, животињама и растињу. И будућим генерацијама којима је намењен живот у безводним врлетима.
   Шта ми можемо да урадимо за воду док наша земља пужевим кораком улази у улагања у прераду отпада? За почетак, могли бисмо да почнемо да се припремамо за апокалиптичну вегетаријанску будућност.

С обзиром на то да научници предвиђају да до 2050. године неће више бити довољно воде потребне за производњу меса, а узимајући у обзир раст становништва и западњачки начин исхране, очекује нас драматично смањење уноса хране месног порекла како би се обезбедила храна за још две милијарде људи (то су она деца која ће се родити у безводним пустопољинама). Додатни чиниоци које треба узети у обзир јесу и преједање западњака, потхрањеност сиромашних (милијарда људи) и бацање хране богатих.

Ми тренутно из меса добијамо око 20 одсто укупних беланчевина које поједемо, што  ће  морати да се смањи на пет одсто. Она милијарда гладних и потхрањених (део њих виђате и у свом комшилуку) у свету постоји и расте, упркос томе што се производња хране по глави становника (статистика ФАО) деценијама повећава. Ако богати намеравају да једу онолико меса колико су навикли, производња хране мораће да се повећа за 70 одсто до те 2050. године, упркос све мањој количини воде на планети.
   Временске прилике које су постале опасно непредвидљиве додатно доприносе катастрофичним изгледима исхране човечанства. Животињска храна пуна беланчевина захтева десет пута више воде у поступку производње него биљна, а једна трећина плодне земље у свету користи се за сејање оних житарица којом хранимо стоку. Један килограм говедине који купите у месари захтева 15.000 литара воде да би се произвео (већи део тога иде у наводњавање усева којима хранимо животиње). Пљескавица од 150 грама меса тражи око хиљаду литара воде да бисте је појели, док пљескавица од соје потроши само 160 литара за свој настанак.
   Количину меса мораћемо да смањујемо, не само због своје узвишене свести о добробити читавог човечанства, већ најпре због тога што нећемо моћи да га плаћамо – месо је свуда у свету из године у годину скупље. Осим тога, нико вас не тера да одмах пређете на потпуно биљну исхрану и сирову храну који ће испрва запрепастити ваш желудац и црева. Можда су дан или два недељно без меса довољни за почетак ако желите да део планете коју ви сада настањујете оставите и деци?