Свака слика има причу

ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛО РЕМБРАНТОВО ОКЛЕВАЛО

До данашњих дана трага се за вредном сликом која је украдена нашем краљу Александру Карађорђевићу

Млади римски конзул племић Квинт Фабије Максим (око 280–203. п. н. е), у свом логору код Суесе дочекује оца, бившег конзула, који му долази у посету. Нимало случајно, старог Квинта Фабија шаље римски Сенат у јеку ратне кампање против Картагине, са порукама које треба да му лично саопшти, али на какав начин? Фабије Максим заповеда оцу да сјаше с коња и ода поштовање једном конзулу, чак иако је конзул његов син. Отац силази са коња, прилази свом сину и каже му:
   „Не омаловажавам ја, сине, твоју велику власт, него сам само хтео да искушам да ли знаш поступати као конзул. Знам ја колико треба волети отаџбину и разумем да јавне установе треба више поштовати од приватних.”
   Овај однос оца и сина, бившег и садашњег конзула, послужио је римским хроничарима Титу Ливију и Валерију Максиму као поучан пример поштовања власти, система и ауторитета који је владао у старом Риму. Међутим, у прошлости није само Римљанима он био надахнуће. Из њега ће настати друга прича, у којој је главни јунак један од највећих уметника свих времена, Холанђанин Рембрант ван Рејн (1606–1669) и његовo дело „Квинт Фабије Максим” (Quintus Fabius Maximus).

Конзул на белом коњу

   Од када је 1642. године насликао своју чувену „Ноћну стражу” и када му је у исто време преминула вољена супруга Саскија, Рембрант се све више окреће себи и ћудима које га нису водиле ка срећи и благостању, већ супротно, ка пороцима и све већим новчаним задужењима. У време када је сликао „Квинта Фабија Максима” (композиција великог формата, димензија 197 х 179 cm), он нимало није личио на самоувереног, веселог и полетног Рембранта са почетка каријере. Сликао ју је оптерећен бригама, годину или две пред објаву банкротства. Рембрантова животна драма и вечита борба против себе и других, оставила је дубоког трага и на његовом сликарству.
   Иначе, историјске теме из живота старих Грка и Римљана биле су помало несвакидашње за Рембранта, који је познат по портретима, аутопортретима, библијским мотивима и сценама из живота обичних људи које је свакодневно сретао. Као северњак који у себи није имао „врелу јужњачку крв”, медитерански темперамент ни занос према старим Латинима, он је чак и од оваквог сижеа, који му је вероватно био наручен, снагом свог генија створио несвакидашње уметничко дело.
   Младог, отреситог римског конзула, коме су због примене посебне војне тактике дали надимак Кунктатор („Оклевало”), Рембрант је приказао суверено у крупном плану, на белом коњу у пуној опреми. Снажим контрастом светлости и сенки и мајсторским компоновањем, уметник је постигао да се млади конзул издваја далеко изнад свих других, чак и рођеног оца. Његов став одише достојанством и самопоуздањем. На слици је све доведено у ред и усклађено. Читав догађај заправо је подређен сусрету сина, који је на власти, и оца, који је некада био на власти, а сада је поданик.
   Од свог настанка „Квинт Фабије Максим” водио је динамичан, узбудљив живот. Већина истраживача Рембранта и његовог дела сагласна је у томе да је „Квинт Фабије Максим” настао 1653. године и да је био намењен за Општински дом у Амстердаму, али је временом уместо ове слике постављена друга са истом темом (која и данас стоји на истом месту), али од другог сликара, Рембрантовог пријатеља Јана Ливенса.
   Први трагови који упућују на прошлост слике потичу с почетка 19. века. Тада је из Амстердама откупио непознати власник у Лондону, а од 1836. године доспела је у посед колекционара и трговца уметнинама Фарера. Потом је припала енглеској аристократској породици Ашбурам, у чијем је дворцу у Есексу била све до 1906. године, када прелази у збирку породице Њугас у Лондону. У то време се и први пут појавила у обимној немачкој монографији о Рембранту из 1908. године, где се нашла у друштву са још 642 репродукције овог великог уметника.


                                Конзул назван Оклевало на белом коњу, како га је видео Рембрант

   Слика је уочи Првог светског рата напустила Уједињено краљевство, где је безбрижно боравила читав век, и дошла у Париз, у посед познатог аустријског колекционара, издавача и трговца уметнинама Шарла Седелмајера. Крајем 19. и почетком 20. века његова збирка била је добро позната у Европи и Америци, јер је садржала врхунска ремек-дела холандских, фламанских, италијанских и шпанских мајстора ренесансе и барока, за коју су сви имали само речи хвале.
   Даљи пут „Квинта Фабија Максима” након рата није довољно познат, све до 1931. године, када се појављује у на аукцији у Минхену, где је забележено да је њен тадашњи власник био познати мађарски колекционар јеврејског порекла Марцел Немеш. У међувремену се за слику заинтересовао и сам краљ Александар Карађорђевић и преко кнеза Павла и његових веза успева да је 1934. године откупи за краљевску збирку на Дедињу.
   О овој слици наша јавност сазнала је први пут 1938. године, захваљујући тексту нашег врсног историчара уметности Милана Кашанина. У часопису „Уметнички преглед” Кашанин је са нарочитом пажњом испитао слику, репродуковао је и упоређивао је са целокупним Рембрантовим опусом, истичући већ у уводу да је она једна од највреднијих слика у краљевској збирци на Дедињу.

Из Острога у непознато

    Њен живот на новој „београдској” адреси текао је уобичајено и мирно, све до избијања Другог светског рата. Немци су и пре рата знали за Рембрантову слику, те су је по свој прилици ставили у сам врх списка уметничких дела које треба запленити и послати за Немачку. Претпоставља се да је током окупације слика била на двору. Међутим, пред крај ратних операција за ослобођење 1944. године на необјашњив начин слици се губи траг, тако да је ослободиоци и нова власт нису затекли када су ушли у двор на Дедињу.
   О њеном нестанку био је обавештен и краљ Петар II Карађорђевић, који је већ 1946. године преко правника из своје канцеларије у Лондону покушао да од америчких војних званичника задужених за враћање уметничких дела несталих током рата, сазна где се налази ово вредно уметничко дело које је припадало његовој породици. Установљено је да слика таквог значаја вредности није могла да нестане без одобрења високог немачког војног званичника задуженог за Југославију. Према неким подацима до којих су Савезници дошли, слика се једно време налазила скривена у манастиру Острог у Црној Гори, али да су је ту нашли Немци и однели са собом.
   Даљи траг водио је до непознатог немачког официра у Минхену, да би негде средином прошлог века на читав случај скренуо пажњу један текст у америчким новинама, где се каже да југословенски краљ Петар у изгнанству намерава да судским путем поврати право на познату Рембрантову слику „Квинт Фабије Максим”, за коју се претпостављало да се налази у поседу једног европског владара, иначе власника једне од највреднијих уметничких збирки у Европи. Шта је од тога било за сада је непознато, као што је и даље непозната судбина ове слике која, силом прилика, од Другог светског рата води својеврсни пустоловни живот.