С окрајка историје

ГАЛОП РОГАТЕ КОЊИЦЕ

У недостатку коња шведском краљу је на ум пало да његови војници зајашу лосове...

У 17. веку било је уобичајено да лосови вуку саонице шведског краља. Овај обичај увео је још краљ Карл IX (1550–1611), који је посебно хвалио њихову издржљивост. Могли су да пређу и до 230 километара дневно. Није им сметао ни снег ни хладноћа.
   Санке с упрегнутим лосовима преузели су и његови наследници. Карл XI (1655–1697) подигао је целу причу на нови ниво. Као војсковођа, схватио је да стално муку мучи с коњицом. Коња је увек мањкало, морао је да их увози за потребе војске. А лосова толико. Зашто онда не би покушао да образује један пук коњице? Ако ове животиње могу да се припитоме довољно да вуку саонице, могу да истрпе и седло и јахача. Ваљда.
   Поред ових крајње практичних, економских разлога, ту су били и војни. Претпостављало се да ће само појављивање лосова на бојном пољу непријатељске коње да натера у безглаво бекство. Сабље, мускете, артиљеријска ватра били би непотребни. Када се ове грдосије залете, редови непријатеља ће да се распадну сами од себе. Зато је војсци испоручено неколико десетина лосова, да покушају да их увежбају.
   Прве невоље настале су током покушаја да их оседлају и зајашу. Ипак, ово је био тек почетак и лака пошалица у односу на оно што је уследило касније.
   Неколико недеља и много изгажених војника касније, некако су се и навикли на седла. Онда су уследиле муке. Како би животиње навикли на звуке борбе, војници су пуцали у близини. То је био почетак катастрофе. Испоставило се да су, без обзира на своју величину, лосови прилично плашљива створења. Један пуцањ мускете био је сасвим довољан да се крдо разбежи на све стране. Данима би их скупљали по околини, па покушавали поново. С истим исходом. А убрзо су схватили да су лосови, поред тога што су плашљиве, и врло паметне животиње. Нису никако могли да животиње натерају тамо где су први пут чуле пуцањ. Отимали су се, бежали.
  Искрсла је још једна невоља, овог пута логистичка. Лосови нису могли да се хране као коњи. Покушавали су неке да пребаце на исхрану састављену искључиво од сена, али би после неколико недеља цела касарна добила гулаш од лоса за ручак. А да се по ратиштима трага за маховином, биљкама које расту из воде и сличним деликатесима није долазило у обзир.
   Коначно, после неког времена, војници који су покушавали да их припитоме приметили су да животиње постају прилично нервозне. Па и опасне. Толико, да се нису усуђивали да их пусте из штала ни да им приђу ближе. Када се неко од тврдоглавијих војника ипак одважио, завршио је насмрт изгажен. Тек онда су схватили зашто су их сељаци са севера сажаљиво гледали када су схватили чиме се занимају. Па свако дете тамо зна да је током сезоне парења лос убедљиво најопаснија животиња са севера. Напашће било кога ко буде довољно неопрезан да му се нађе у близини тих дана и недеља.
  Убрзо је и краљу предочено да тај пук неће моћи да се образује. Шта ће, него да животиње ипак некако употребе. У запрези.