За читање и уживање - Џејмс Тербер

Г. ПРЕБЛ СЕ ОСЛОБАЂА СВОЈЕ ЖЕНЕ

Г. Пребл је био бележник у Скарсдејлу. Био је то човек зрелих година, прилично дебељушкаст. Имао је обичај да са собом води и своју секретарицу, колико да буде веселије.

– А да нас двоје мало киднемо? – имао је обичај да каже кад би престао да диктира писмо.

– Да киднемо – одговорила би она.

Једног понедељка после подне, док је киша лила као из кабла, г. Пребл јој постави исто питање, али много озбиљнијим тоном него обично.

– А да нас двоје мало киднемо?

– Да киднемо – одговори секретарица.

Г. Пребл зазвецка кључевима у џепу и погледа кроз прозор.

– Моја жена би била срећна кад би могла да ме се ослободи – рече он.

– Да ли би пристала да се разведе? – упита секретарица.

– Не верујем.

Секретарица поче да се смеје.

– Морате се некако ослободити своје жене.

Те вечери, за столом, супротно свом обичају, г. Пребл је био врло ћутљив. Пола сата након што је кафа била послужена, он проговори, не дижући очи са новина.

– А да мало сиђемо до подрума? – рече г. Пребл својој жени.

– Шта ћемо тамо? – упита она, не дижући поглед с књиге.

– Па, шта знам – рече он. – Више не силазимо онако у подрум, као пре!

– Никад нисмо ни силазили у подрум, колико се ја сећам – рече гђа Пребл. – Што се мене тиче, могу мирно да поживим до краја живота и да никад не сиђем у подрум.

Г. Пребл отћута неколико минута.

– А кад бих ти рекао да ми је баш стало – крену опет г. Пребл.

– Шта је теби? – упита га жена. – У подруму је хладно и баш никаква посла немамо доле.

– Можемо да покупимо комаде угља Можемо да измислимо неку игру с њима.

– Нећу да силазим – рече жена. – Уосталом, сад читам књигу.

– Слушај – рече г. Пребл, уставши и прошетавши собом. – Зашто ми не учиниш то да сиђемо у подрум? Можеш да читаш и у подруму ако је због тога.

– Тамо се не види добро, а ни онако нећу да силазим у подрум. Нека ти буде јасно.

– Бога му љубим господњег! – рече он, треснувши ногом о под. – Друге жене силазе у подрум. Зашто ти никада нећеш да учиниш оно што те молим? Враћам се из канцеларије уморан као пас, а ти нећеш чак ни у подрум да сиђеш са мном! А сам бог зна да то није на крај света, то није као да сам те молио да идемо у биоскоп или такав некакав ђаво.

– Нећу да силазим! Схваташ ли? – викну гђа Пребл.

Он седе на ивицу сточића.

– О, добро, добро! – рече и поново се прихвати новина. – Жао ми је што ме ниси пустила да ти кажем у вези с подрумом. То је... једно изненађење.

– Хоћеш ли престати да ми досађујеш том причом? – упита гђа Пребл.

– Слушај – рече г. Пребл, нашавши се једиим скоком на ногама. – Боље да ти кажем истину него да се вртим као маче око вреле каше. Ја хоћу да те се ослободим како бих се оженио својом секретарицом. Имаш ли ти нешто против тога? То је нешто обично. Љубав је нешто чиме се не управља...

– О томе смо причали већ ко зна колико – рече гђа Пребл. – Нећемо опет.

– Хтео сам само да ти кажем докле смо стигли – рече г. Пребл. – Али све што ти човек каже, ти схваташ буквално. Богаму! Па, зар си уистину мислила како хоћу да сиђем у подрум само да бих измишљао неку глупаву игру с угљем?

– Ни за тренутак нисам поверовала у то. Од почетка сам схватила да хоћеш да ме одведеш у подрум како би ме тамо сахранио.

– Сад ми то кажеш кад сам ти ја рекао. Никада ти то самој не би пало на памет – додаде г. Пребл.

Џејмс Тербер (1864–1961) почео је каријеру као новинар и уредник у разним листовима у САД, али је, увидевши брзо да је његов прави позив писање, до 1931. године већ написао мноштво кратких прича и есеја. Примио је три почасна доктората. Његова прича „Тајни живот Волтера Митија” послужила је као предложак за сценарио по којем је снимљен истоимени филм.

 

– Ниси ми ти ништа рекао, то сам те ја изазвала да кажеш – рече гђа Пребл. – Уосталом, ја увек унапред знам шта ти се врзма по глави.

– Појма ти немаш шта ми се врзма у глави – рече г. Пребл.

– Стварно? Е па, чим си вечерас крочио у кућу, знала сам да хоћеш да ме закопаш у подруму – гђа Пребл упре у свог мужа зажарени поглед.

– Е, ти га начисто претера – рече г. Пребл, коме не беше нимало право. – Појма ти о томе ниси имала. У ствари, нема ни неколико минута како ми је то пало на памет.

– Претурао си ти то по глави – рече гђа Пребл. – Чини ми се да ти је то тутнула у главу она твоја жентурача од секретарице.
– Не мораш да будеш саркастична! Она о томе не зна ништа. Није у то умешана.
Намеравао сам да јој испричам како си отишла да обиђеш неке пријатеље и како си се оклизнула са стене. Њој је само стало да се разведем.

– Дај, молим те, немој да ме засмејаваш – рече гђа Пребл. – У крајњем случају, пристала бих да ме сахраниш, али да се разведем – никада!

– Ох! Зна она то. Рекао сам јој. Мислим... Рекао сам јој да нећеш хтети да се разведеш.

– Ох! Мора да си јој рекао и како хоћеш да ме сахраниш – рече гђа Пребл.

– Није истина – настави г. Пребл с много достојанства. – То остаје међу нама. О томе сам стварно мислио да ћутим као заливен.

– Ма немој! Причао би ти то свуда около. Не вреди да ме навлачиш на лед, знам те ја добро.

Пребл повуче неколико димова и рече:

– Лакше би ми било да си већ у гробу и да је тај проблем решен.

– А не мислиш да би те то одвело на вешала, тутумраку један? То увек одведе на вешала. Зашто не идеш да легнеш, уместо што се ту узалуд заносиш?

– Нећу да легнем. Хоћу да те сахраним у подруму. Одлучио сам. Не видим како бих могао бити јаснији.

– Слушај – рече она, бацајући књигу на под – хоћеш ли бити задовољан и хоћеш ли зачепити уста ако сиђем у подрум? Хоћу ли имати бар мало мира ако сиђем у подрум? Хоћеш ли ме се манути?

– Да – рече г. Пребл. – Али ти све квариш таквим држањем.

– Дабоме, дабоме, ја увек све кварим. Престајем да читам у пола књиге. Никада нећу сазнати крај приче, али теби, дабоме, теби је то свеједно.

– Јесам ли те ја терао да почињеш књигу?

Он отвори подрумска врата.

– Хајде ти прва.

– Бррр! – рече гђа Пребл, коракнувши низ степенице. – Овде је страшно хладно. То само теби може да падне на памет у ово доба године! Други муж би сахрањивао жену у лето.

– Такве ствари човек не може да ради баш кад му се прохте – рече г. Пребл. – Ја сам се у ту девојку заљубио под крај јесени.

– Сваки други средио би да се заљуби много раније. Годинама већ ради с тобом. Зашто увек пушташ друге испред себе? Боже! Што је овде прљаво! Шта ти је то у руци?

– Баш сам хтео да те кокнем овом лопатом по глави – рече г. Пребл.

– Ах! Је ли? Е па, то избриши из главе. Или можда намераваш да оставиш толики траг усред подрума да га открије први детектив чим дође и овде забоде нос? Учини ми то задовољство, изађи на улицу и потражи неку гвоздену шипку или било какву сакаланчину.

– Добро! – рече г. Пребл. – Само, на улици нећу наћи гвоздену шипку. Жене мисле да гвоздене шипке леже по улицама.

– Ако добро потражиш, наћи ћеш. И не задржавај се ваздан. Не помишљај да свратиш у кафану. Нећу да се мрзнем целу ноћ у овом леденом подруму.

– Добро – рече г. Пребл. – Пожурићу.

– И затвори та врата за собом! Где си ти растао? У штали?