Уз нос научницима

ФРАНКФУРТСКА БУБОЛОВКА

У 17. веку, када се веровало да инсекти „спонтано настају” из прашине, да мољци израстају из старе вуне а црви из трулог меса, једна радознала и предузимљива жена променила је начин на који је наука видела инсекте.

Госпођа Марија Сибила Меријан сматрала је да су инсекти очаравајући. Њена природњачка страст и надареност за цртање довели су до разумевања начина на који се инсекти размножавају и преображавају, а њена лична радозналост неколико пута преображавала је и њен лични живот, који ионако није био уобичајен.
   Рођена је 1647. године, као девето дете познатог немачког илустратора Матеуса Меријана, који је умро кад јој је било три године. Као девојчица халапљиво је читала књиге о „историји природе”, како се то онда звало, а касније се разделило на мноштво природних наука. Посебно су јој се допадале илустрације Георга Флегела (1566–1638) који је цвеће цртао заједно с инсектима који су на њега слетали. Њен очух Јакоб Марел, сликар мртвих природа и Флегелов помоћник, помогао јој је да развије цртачки дар.
   Инсекте је почела да истражује са тринаест година, а први предмет занимања била је свилена буба. У предговору своје најчувеније књиге, „Преображај инсеката Суринама”, Меријенова је описала своја прва истраживања:
   „Почела сам са свиленим бубама у свом родном граду, Франкфурту. Схватила сам да друге гусенице производе прелепе лептире или мољце и да и свилене бубе чине исто. То ме је навело да прикупим све гусенице до којих сам могла да дођем, да видим како се мењају.” Успут је везла и сликала на скупоценим тканинама.
   Пошто се удала за очевог помоћника Јохана Андреаса Графа, преселила се у Нирнберг где је наставила да слика, а почела је и да држи часове цртања. Пар је имао две кћери, Јохану и Доротеју, а Марија Сибила наставила је да проучава инсекте и да их црта. Први део своје тротомне „Нове књиге о цвећу” (Neues Blumenbuch) објавила је 1675. године, са првих дванаест табли гравира. Цвеће је било уобичајен предмет сликарства, али и уносан, тако да јој је то омогућило да се успут бави и инсектима.

Продавница реткости

   У Нирнбергу је објавила и први том „Књиге о гусеницама”, у којој је описала мољце и гусенице током преображаја и приказала чиме се хране. Њени описи сваког стадијума у развитку инсеката, од  јаја преко гусенице до одраслих облика, недвосмислено су показивали да тада омиљена претпоставка међу природњацима – спонтани настанак – није тачна. Њене илустрације приказивале су мољце и гусенице како се рађају и сазревају.
   Без славе и захвалности коју је већ тада заслужила остала је не само због тога што је „ишла уз нос” увреженом ставу првих научника свог времена. Додатна невоља била је и то што је писала на „народном”, немачком језику, уместо на латинском, како су црква и универзитети налагали. Тако је њен допринос науци био схваћен више као уметност цртања. До тада су животиње биле цртане као усамљена бића, без околине у којој живе и расту. Меријанова је инсекте приказала заједно с биљкама, са све рупама које остављају на листовима.
   А онда је 1686. године напустила мужа одлучивши да се са својим кћерима придружи једној утопијској заједници коју је основао протестант, Француз Жан де Лабади. Лабадисти, како су себе називали његови следбеници, веровали су у строгу дисциплину и заједничку имовину. Током петогодишњег боравка у заједници Меријанова је избрусила  знање латинског, а успут су почели да је занимају и узорци биљног и животињског света који су стизали из још једне комуне лабадиста, основане у холандској колонији Суринаму, стешњеној између Бразила и Атлантског океана.
   Око 1691. године, када је ова верска заједница доживела финансијски слом, Меријанова се са кћерима преселила у Амстердам и званично развела од мужа. Отприлике у исто време њена старија кћи удала се за пословног човека који је трговао с колегама у  Суринаму. Силно желећи да отпутује тамо, Марија Сибела је платила путовање тиме што је продала стотине својих слика.
   Мајка и кћи кренуле су за Суринам 1699. године (тада је имала 52 године), с намером да тамо проведе пет година у проучавању и цртању инсеката. Међутим, све је трајало само две године јер ју је маларија натерала да се врати у Амстердам. Била је једна од ретких Европљанки која је у то време у трагању за знањем путовала, а није се вратила ни празних шака. Прикупила је мноштво лептира, свитаца, игуана, змија и корњача. Отворила је продавницу реткости и продавала ове примерке у теглицама с ракијом. Маларија у Суринаму није је спречила да уговори и слање нових животиња, тако да је посао цветао. Њени лични примерци били су изложени с великим успехом у Градској већници. Отворила је и атеље, у коме је радила са обе кћери.

Бојице за цара

   Као и други природњаци тог времена, и она се ослањала на помоћ месног становништва, тада у својству робова, у тражењу, прибављању и именовању животиња и биљака. Те податке је и навела у својој књизи – на пример, употребу неких биљака у медицини. Листови памука и лековите сене у Суринаму су коришћени за лечење рана; семе пауновог цвета робиње су користиле за изазивање побачаја. Добила је и рецепт за хлеб од корена касаве (Manihot esculenta), сазнала какве се биљке користе у градњи, одевању и украшавању. Бродски дневник указује да је са собом у Амстердам повела „Индијанку”, али се о тој жени даље ништа не зна.
   У Амстердаму је направила 60 бакрописа, на којима је приказала развитак инсеката. Потом је објавила и чувену књигу која се продала већ у претплати. Узбудљив живот ове вишеструко надарене, храбре и промућурне жене примакао се крају 1715. године, када је од можданог удара остала укочена. Умрла је две године касније. Нешто пре смрти, њене водене бојице купио је руски цар Петар Велики, у то доба на путовању по Европи и прикупљању знања о бродоградњи.
   Ова одлучна жена успела је да у Нирнбергу, Франкфурту и Амстердаму води послове који су је лично занимали, али се испостављало да занимају и друге. Продавала је фину свилу, сатен и друге тканине које је сама осликавала или везла. И није путовање у Суринам било само научно мотивисана радозналост. Била је уверена да ће тамо наћи и инсекте који би, попут свилене бубе, такође могли да производе најфиније предиво. Иако је свилена буба стигла из Кине у Византију већ у 6. веку, њено узгајање у Европи било је веома сложено и прилично неуспешно. Тек је индустријска револуција донела предиво од памука које је по тананости могло да се пореди са свилом. Али не и по лепоти и скупоцености.
   Илустрације Марије Сибеле Меријан знатно су прошириле искуствену основу науке (у повоју) о инсектима, ентомологије, и приближиле Европљанима биљке и животиње које нико раније није описао. У време тих почетака науке жене су, ако су уопште имале приступ том свету, упошљавале свој ум, очи и руке у пажљивом посматрању појава које су се проучавале. Вежбајући од детињства са оцем, Меријанова је врло рано успевала и да уочи појединости и да их нацрта. Такав дар био је драгоцен у ботаници, зоологији, астрономији и анатомији.
   Између 1680. и 1771. године њене три књиге имале  су двадесет издања. Њено име живи и у живом свету у коме обитавају једна врста гуштера, шест биљака, девет лептира и два тврдокрилца.